Trpljenje vodi u bolest

Teško je zakoračiti u svet glume kao kćer jednog od najvećih srpskih i jugoslovenskih glumaca Predraga Pece Ejdusa. Još teže je opstati, biti uspešna, biti svoja i u svakom trenutku braniti glumačku profesiju i status pozorišta. Kao što se pamte njene pozorišne uloge, Vanja Ejdus (45) se pamti i po svojim rečima osude hipokrizije i zalaganja za očuvanje ljudskog i glumačkog dostojanstva. Kada je tragično preminuo pozorišni reditelj Igor Vuk Torbica, zapisala je: „Zapitana sam zbog čega jedni druge ne hvalimo više dok smo živi, ne praštamo lako posebnost i dar, ne tapšemo češće jedni druge po ramenu, kao što to činimo kada neko ode.“ Povodom njene nove premijere Uspavanka za Aleksiju Rajčić nedavno izvedene u Narodnom pozorištu po tekstu dramskog pisca Đorđa Kosića, kritičar NIN-a Ivan Medenica je napisao da Vanja Ejdus „besprekorno formalno brusi lik Aleksije Rajčić“, i da je ona, kao specifičan odjek Simovićeve Hasanaginice, „posebna vrednost ove inače odlične predstave“. Kao da je opasan luk pod koji je stalo 20 godina vaše karijere, od Hasanaginice za koju ste 2002. godine dobili Sterijinu nagradu, do Aleksije Rajčić za koju danas dobijate priznanje kritike? Jedna od mojih prvih profesionalnih uloga bila je uloga Hasanaginice, i to je tada za sve bilo iznenađenje, da tako mlada, profesionalno i životno neiskusna glumica, dobije tako kompleksan zadatak. Takođe, ja sam dosta odudarala od stereotipnog doživljaja te uloge, ali zahvaljujući Jagošu Markoviću, reditelju koji je uvek imao autentičnu viziju i hrabrost, koju i dalje neguje, da daje velike prilike mladim glumcima, uspeli smo da napravimo predstavu koja se i dalje, posle dvadeset godina, igra na repertoaru Narodnog pozorišta, a publika i dalje svaki put plače. Rad na toj ulozi za mene je bio izuzetno zahtevan, ali i najvažniji u mojoj karijeri, jer je nada mnom lebdeo oblak nesigurnosti i neiskustva, kao i osećanja da ne smem da „pogrešim“. Taj teret pri „stvaranju“ ume da bude dosta naporan, ali zahvaljujući tako složenom procesu na početku karijere, naučila sam da se borim kasnije sa raznim preprekama, sa velikim zadacima, da se ne plašim greške, ali i da verujem sopstvenoj intuiciji. Neverovatno je iskustvo igrati istu ulogu dvadeset godina, jer se kroz nju prolama čitav vaš život. Nakon te uloge, odigrala sam mnogo uloga u pozorištu, najviše klasike, koje Narodno pozorište primarno neguje. A Aleksija Rajčić? Kada sam pročitala komad Uspavanka za Aleksiju Rajčić, koju smo izvodili na javnom čitanju, gde smo predstavljali mladog pisca Đorđa Kosića, koji je za taj komad dobio Sterijinu nagradu za originalni dramski tekst, imala sam utisak da me je udario grom. Snažno sam osetila da moram to da radim, da su taj tekst i ta tema jako važni, a da je način na koji je napisan vrlo poseban. Na početku rada nisam pronalazila vezu između Hasanaginice i Aleksije, to su kasnije drugi prepoznali, ali sam znala da uloga pogađa neke moje najintimnije glumačke žice. Mislim da je i za pozorište značajno to što se okrenulo savremenom tekstu, i važnim temama. Veza između Hasanaginice i Aleksije je ta što su obe žene stradale u muškom svetu, s tim što Hasanaginica umire nad kolevkom svoga deteta, nevoljno, slomljeno i poniženo, a Aleksija završava u zatvoru, gde joj je jedina žudnja smrt, koju ne može da dobije, zadovoljna što je počinila zločin, ali u sebi nosi mnogo više ironije i gorčine. Znamo tragediju Hasanaginice, šta je bol Aleksije Rajčić? Pisac se za ovaj komad inspirisao knjigom Zatvorenice napisanom u 19. veku, potpisanom od osobe Milutin A. Popović, a zapravo je u pitanju anonimni autor. U knjizi se nalaze ispovesti žena u zatvoru, uglavnom žena iz ruralnih sredina, koje su počinile određene zločine i paradoksalno se dokopale slobode u zatvoru. Za to vreme, u kome jedva da je u zakonu postojao termin silovanje, kada žene nisu imale nikakvog prostora za svoj glas, neverovatno je da je izašao jedan ovakav „album“. To su autentične ispovesti gde progovaraju razne Aleksije, i ja mislim da je te priče sakupila neka žena, možda čuvarka zatvora, i da je morala da je potpiše kao muškarac. Drama Uspavanka za Aleksiju Rajčić je umetnička nadogradnja tih zbivanja, koja zapravo progovara o jednoj jako važnoj temi za naše društvo, a to je nemogućnost žene da se izbori sa patrijarhalnim modelom vaspitanja. U to spada model koji je naučen, koji se prenosi sa kolena na koleno, sa babe na majku. Motiv čekanja se neprestano ponavlja, čekanje boljitka, deteta, sreće, čekanje momka, čekanje da odeš iz doma, čekanje da budeš izbačena iz doma, čekanje da budeš pretučena, i naposletku čekanje da umreš. Aleksija prekida tu nit čekanja, ubija svog muža i odlazi u zatvor, gde joj ne daju ni da umre, već joj odlažu smrtnu kaznu na dvadeset godina zatvora. Ali pored ove značajne teme, lepota ovog komada je u načinu na koji je napisan, ali i na koji je postavljen na scenu. Napisan je u stihu, izuzetno je poetičan, stilizovan, pun je ironije, humora, ali i specifičnog ritma koji je nametnuo da se postavi kao muzički komad. Pored nas tri glumca, šest pevača sa nama ravnopravno deli scenu, i cela moja uloga, iako je govorna, zapravo je postavljena kao svojevrsna muzička partitura. Imali smo fantastičan tim saradnika, gde su svi radili jedan za drugog, i svaki element predstave diše usklađeno sa svim ostalim elementima. Predstava je veliko osveženje, ne samo za repertoar Narodnog pozorišta, već i za celokupni pozorišni beogradski repertoar. Šta vas boli kao umetnicu? Najviše me boli činjenica da je sistem vrednosti poremećen. To što se šund i umetnost mešaju. To što je trenutno bitnije da li je sala puna od toga čime se puni sala. Što je profit postao jedino relevantno merilo za uspeh. Što ima neznalica više nego ikad u prvim redovima. Što se najmanje cene talenat i skromnost, a najviše gramzivost i alavost. Što se skromnost ne smatra više vrlinom. Što su umetnici siromašni i moraju da se prostituišu za pare. Za pozicije. Za moć. Što od umetnosti ne može da se živi. Što se umetnicima nazivaju i oni koji to nisu. Što je publika, za koju mi radimo i postojimo, zbunjena. Što nije dovoljno edukovana, ali ne svojom krivicom. Što je umetnost često polje za pranje novca a ne za stvaranje. Smatram da imamo puno smisla za umetnost, da imamo talentovanih ljudi koji se ne promovišu dovoljno ni ovde, ni u svetu. Što se ne ulaže u njih. Što nema ko to da prepozna. Što ljudi odlaze iz Srbije. Što umetnici odlaze. Što se po partijskoj pripadnosti ljudi zapošljavaju. Briga me za partije. Zanimaju me ljudi i njihovi dometi. Bili ste u prvim redovima pobunjenih umetnika koji su tražili odlazak Dejana Savića sa mesta upravnika Narodnog pozorišta? Da li danas mislite da je to bio uspeh? Apsolutno mislim da je bio uspeh. Ne zato što je sklonjen taj i taj, ili dovedena ta i ta, već zato što je to prvi put da se naš ansambl ujedinio oko neke ideje, koja nije ni do kraja izgurana, ali taj momenat kolektivne pobune je veličanstveni čin. I sama ideja da se uspavanost makar malo razbudi, divna je. Mislim da borba nije gotova, ali sam sigurna da je pravi način borbe umetnički čin. Dolaziće i prolaziće razni, ali mi ostajemo tu, i mi treba da pokažemo da nam je zaista stalo do tog pozorišta, a ne da smo brojke ili činovnici koji obavljamo svoje dužnosti. Meni je stalo do svake predstave koja se tu desi, stalo mi je do dobre atmosfere, stalo mi je da svaka garderoberka i šminkerka bude zadovoljna što je tu, stalo mi je da se prime daroviti mladi ljudi, stalo mi je da Narodno pozorište izgradi dobar imidž i precrta predrasude koje se o njemu imaju. Zaboli me kad vidim loše predstave, ružne plakate, plakate koji vise odlepljeni pet dana u izlogu, ofucanu scenografiju, smrdljive toalete. U tom smislu, mislim da je pobuna bila uspeh, jer smo pokazali da nam je stalo. Šta se od tada do danas promenilo u Narodnom pozorištu? Ne znam koliko se toga promenilo, jer su se od tada promenila dva upravnika, i dva direktora drame, a da bi se nešto korenito promenilo potrebni su vreme i pažljivo planiranje. Nisam do sada primetila šta je pažljivo isplanirano, u smislu dugoročnog planiranja imidža i pravca samog pozorišta, ali svakako ono što je važno jeste da se kuća otvorila za primanje mladih članova u ansambl, što se dugo nije dogodilo, samim time okružili smo se novim, mladim ljudima i novom energijom. Takođe, živnulo je pozorište sa produkcijom, festivalima, gostovanjima i marketingom koji je dosta dugo bio zapostavljen. Takođe, rešen je donekle problem pozorišnog bifea, koji se dugo izdavao za skupe novce privatnim licima, te su oni da bi uspeli da prežive pravili žureve koji su povremeno odavali utisak kao da smo na splavu a ne u pozorišnom bifeu. Sada je to donekle ublaženo, jer je pozorište preuzelo bife, ali i dalje nije do kraja sve tu rešeno. Svakako, drugačije je, jer imam utisak da ima ko da nas čuje, što ranije nije bio slučaj. Verujete li u umetničku pobunu? Verujem u svaku vrstu pobune. Ne samo umetničku. Političku pobunu, bračnu pobunu, pobunu unutar porodičnih odnosa, prijateljsku pobunu, klasnu pobunu. Verujem u svako - ne, bilo kakvom ugnjetavanju. Protiv sam bilo kog oblika trpljenja, makar ono bilo u onom najsuptilnijem obliku, psihološkog ćutanja i prećutkivanja. Trpljenje vodi u bolest. Društva ili pojedinca. Svejedno je. Svako neću je zdravo. Iako decu odmalena lomimo da nema neću, ja potajno uživam u svakom neću kod moje dvanaestogodišnje ćerke, iako se pretvaram da - nema neću! Na svu sreću, ona još uvek ne čita NIN. Ponekad se čini da su glumci na margini društvenih događaja, ponekad se od njih previše očekuje. Kako vi doživljavate svoj glumački stalež i položaj danas? Različito. Među glumcima ima različitih ljudi, tako da ne mogu da generalizujem. Ima glumaca kojima se divim kada mi se učini da se bore za određene stvari istinski, na pravi način, i kada iza toga ne čuči neki drugi, skriveni cilj, recimo lična dobit. Kada to prepoznam, onda mi se to ozbiljno ne dopada. Ne volim bilo kakvu vrstu oportunizma i karijerizma, maskiranu plemenitim ciljevima. Draži su mi ljudi koji stoje po strani, ako već nemaju šta pametno da kažu, od onih koji se busaju politikom, velikim idejama i rečima, a iza čuči neki čovečuljak koji bi na sitno da ućari. Glumci zahvaljujući svojoj vidljivosti uvek mogu dosta da utiču na određene stvari u društvu, i lepo je kada se to iskoristi za plemenitu ideju, ili važnu poruku. Dubok naklon takvim kolegama. Može li glumac biti politički angažovan bez stranačke pripadnosti? Ne znam. Ako posmatramo da je sve politika, verovatno može. Ako je politika borba za šume, može. Ako je politika borba za bolesnu decu, može. Ali ako bi da sedi u Skupštini, ili uzima neke veće novce, na konkursima na primer, verovatno ne može. Zbog čega su glumci privlačni na predizbornim tribinama političara, ali kad se sami kandiduju, ne dobijaju glasove? Ronald Regan i Zelenski su izuzeci, naravno. Verovatno jer umeju bolje da se snađu pred kamerama, pred masom, pred mikrofonom. Jer su vidljivi, jer ih voli narod iz serija i filmova, pa se misli da će lakše da pronađu put do glasača. Ali zapravo, glumci nisu političari, i ne treba to da budu. Zašto bi se trošili na te igre? Glasač to negde intuitivno oseća, i ne veruje im. Mislim na neke veće ideje, veruje mu se u kadru, i „u televizoru“, na tren. U Narodnom pozorištu se priprema komad Sitnice koje život znače, u režiji Andreja Nosova, u kome igrate ćerku Branka Cvejića, koji je bio blizak prijatelj vašeg oca Predraga Ejdusa. U našem poslednjem razgovoru, kada sam isključila diktafon, Peca mi je govorio kako je veoma ponosan na vas kao glumicu, i na karijeru vašeg brata Filipa, profesora, naučnog radnika. Zbog čega najradije pominjete svog oca? Drago mi je da to čujem, jer meni to nikad nije rekao. On je bio zapravo jako introvertan čovek, i nije voleo mnogo da hvali svoje bližnje. Smatrao je verovatno da će to da nas pokvari, i voleo je da nas čeliči kritikama, ali i nekom dubokom, skrivenom podrškom i nežnošću koja se osećala, ali se nije preterano verbalizovala. Sitnice koje život znače su adaptacija italijanskog romana Lorenca Maronea, i bave se divnom ljudskom pričom, jednostavnom, duhovitom i dirljivom. Tema su starost, propuštene prilike, neizbrušeni porodični odnosi, laži u kojima živimo, loši brakovi, prećutani trenuci. Posebno mi znači što Branko Cvejić igra mog oca, jer me neodoljivo podseća na tatu. Čak me i taj naš odnos unutar komada povremeno podseti na naš odnos. Pored Cveje osećam se bliže tati, na neki čudan način. Tata i ja nismo puno igrali zajedno, zapravo samo jednom smo bili u procesu zajedničkom, pre 20 godina , u predstavi Faust u režiji Mire Erceg. Kasnije je on uskočio u neke moje predstave, i to je bilo to. Maštala sam da sa njim uradim neku duodramu, ali usled raznih profesionalnih i životnih obaveza, stalno sam mislila da ima vremena za to, i to vreme nikad nije došlo. Pominjem ga često, ali mi je najdraže što ga kolege puno pominju, i svesna sam da živimo sve dok nas se sećaju. Svesna sam da će doći generacije koje se više neće sećati ni njega, ni svih nas, i ta spoznaja boli, ali i otrežnjuje ego. U čemu ste najviše njemu nalik? U odnosu prema pozorištu i poslu uopšte. U našoj kući pozorište je bilo smešteno na poseban pijedestal, jako su se cenili rad i etika, čitali smo naglas kritike u dnevnoj sobi, puno debatovali, svađali se, komentarisali, kritikovali, analizirali. NJemu je to bio životni smisao, a i meni je. Preneo je na mene veliku posvećenost i požrtvovanost, ali me je i naučio da budem samokritična i skromna. Grdio bi me ako odbijam poslove, i smatrao je da se samo velikim radom, vežbom i stalnim igranjem kali zanat, ali mi je objasnio da se velike stvari dešavaju retko, da se radi, radi, pa se eventualno jednom u deset godina desi ono „nešto“ , pa se opet radi, radi, i da je gluma maraton a ne sprint. Da je važno opstati, a ne zasijati na tren i nestati. Naučio me je da cenim sve ljude sa kojima sarađujem, da gledam svoja posla i ne bavim se tuđim putevima i putanjama, ne upoređujem se i ne nadmećem. Da svako ima svoj put, i svoju sudbinu. Radmila Stanković