Šta stvarno žele Italijanska braća

Na čelu Italije bi uskoro, prvi put u posleratnom periodu, mogla da se nađe stranka s korenima u ostacima Musolinijevog fašističkog pokreta. Ako Italijanska braća (FdI) zaista budu predvodila vladajuću koaliciju (posle parlamentarnih izbora koji će biti održani 25. septembra, prim.), što se u ovom trenutku čini verovatnim, evropski politički pejzaž biće drastično promenjen. Đorđa Meloni, harizmatična predvodnica FdI, optuživana je da je „neofašista“; a njenu stranku i Ligu, drugu po snazi partiju u koaliciji (u kojoj je još i Forca Italija bivšeg premijera Silvija Berluskonija), opisuju kao „populističke“. Obe etikete promašuju poentu. Da, ove partije eksploatišu uskiptelo nezadovoljstvo jednog dela birača, i ako preuzmu vlast zauzeće rigidan stav po pitanju imigracije i bezbednosti. Ali Braća svakako ne planiraju svrgavanje liberalne demokratije. Ambicije FdI usmerene su u drugom pravcu. Razumevajući da ključ uspeha dve velike evropske političke familije, hrišćanskih demokrata i demokratskih socijalista, leži u njihovim dobro razvijenim političkim i etičkim kulturama, Braća traže način da slične temelje postave i za desnicu, kako bi joj omogućili da stekne vlast i zadrži je na duži rok. To je zlokobni izazov s kojim progresivni pogled na svet mora da se konfrontira. Ciljevi FdI sežu dalje od italijanskih granica; Braća se nadaju da će preoblikovati politiku u čitavoj Evropi. Melonijeva predvodi i Evropsku partiju konzervativaca i reformista, u kojoj je još niz desničarskih partija, poput poljske Pravo i pravda, španskog Voksa ili stranke Švedske demokrate. Na kakvim stubovima bi to novo intelektualno zdanje desnice počivalo? U jednom nedavnom intervjuu, Melonijeva je izrazila divljenje za pokojnog britanskog filozofa Rodžera Skratona, konzervativca koji nije bio ni fašista ni populista, i čije poglede na svet - poput onih Melonijeve - nije moguće uredno klasifikovati kao proetatističke ili protržišne. Oboje su na stanovištu da je slobodno tržište neophodno, ali da monopolističke sile treba ograničiti državnom regulativom. Skraton se nije temeljno protivio ni Evropskoj uniji. Verovao je da je sistem transevropske saradnje neophodan, ali da ne bi trebalo da ide na štetu nacionalnog suvereniteta u najznačajnijim sektorima. Tako ni koalicija koju bi predvodila FdI ne bi tražila izlazak Italije iz EU ili evrozone. Umesto toga, Braća EU vide kao labavu konfederaciju suverenih država, nasuprot „sve tešnjoj uniji“ s tendencijom kreiranja jedinstvene, polufederalne države. Nacionalizam i konzervativizam idu ruku podruku. U jednom intervjuu iz 2019, Skraton je objašnjavao da, njega što se tiče, konzervativizam ne predstavlja težnju ka tome da se stvari „vrate tamo gde su bile“ u prošlosti, nego da se „konzerviraju“, te da stoga to nije pitanje ideologije, već ljubavi. „Postoje stvari koje volimo a koje su ugrožene, pa želimo da ih sačuvamo. (...) Imamo nešto - ovu zemlju, njene institucije i naš način života - i to je ono za šta se držimo.“ A šta Evropljani vole? Jedna od omiljenih teza Melonijeve jeste da je naš identitet definisan zajednicom kojoj pripadamo. Osećanje pripadanja zajednici od centralnog je značaja za određivanje onoga što „volimo“ i omogućava nam da se izrazimo. To je osnova slobode. Ovakvo viđenje ima plemenite korene, budući da su ga oblikovale ideje velikih filozofa, posebno Georga Vilhelma Fridriha Hegela, ali i Karla Marksa i Adama Smita. Ali ono ne vodi neizbežno ka konzervativizmu, niti podrazumeva da identitet mora biti definisan u nacionalnim terminima. Koncept EU koji zagovara FdI predstavlja oštar raskid s prošlošću: italijanski lideri - kao i lideri drugih najvažnijih članica Unije - tradicionalno podržavaju dublju integraciju, uprkos neslaganjima oko brzine sprovođenja promena i njihovim modalitetima. A taj raskid mogao bi da usledi u trenutku kada je dublja kooperacija - koja neizbežno uključuje neke kompromise po pitanju nacionalnog suvereniteta, poput onih na planu spoljne i energetske politike - nasušno potrebna. Gotovo svi najurgentniji imperativi s kojima se danas suočavamo zahtevaju postojanje neke vrste centralizovanog odlučivanja, te politika koje u obzir uzimaju regionalnu ili globalnu prirodu javnih dobara, uključujući klimatske uslove, zdravlje, finansijsku stabilnost i energetsku bezbednost. Posledica toga je da se preklapanje između mesta na kome je koncentrisana moć donošenja odluka i socio-političkih entiteta na koje se te odluke odnose stalno smanjuje. Uobličavanje novih oblika upravljanja koji omogućavaju interoperabilnost različitih nivoa vlasti i davanje veće uloge civilnom društvu - tako da se kombinuju pristupi od vrha naniže i od dna naviše - ključni su izazovi današnjeg trenutka, i to ne samo za EU. Upravo suprotno, na EU se može gledati kao na kontinuirani eksperiment koji i drugima može da ukaže na put ka efikasnijem modelu upravljanja. Konzervativne snage poput FdI za cilj imaju nešto sasvim suprotno. Nastojeći da „konzerviraju“ postojeće sisteme a identitete definišu etničkim poreklom i veroispovešću, umesto širom političkom i kulturnom pripadnošću, konzervativizam igra na kartu strahova koji ljude obuzimaju, i deli ih umesto da ih ujedinjuje. Ovakve snage kulturnu i političku integraciju žele da zamene politikama koje uvećavaju marginalizaciju ranjivih grupa i nisu u stanju da se nose sa sveobuhvatnim izazovima. Ako je istina, kao što konzervativci tvrde, da je funkcionalni pogled na EU osuđen na propast, onda je isto tako istina da su funkcionalno i političko u interakciji, što nam pomaže da redefinišemo granice socio-političkih entiteta. U svetu koji neprestano evoluira, defanzivno, statično razumevanje zajednice neizbežno će voditi ekonomskom neuspehu, a može podstaći i rasizam i društvene konflikte. Pa ipak, upravo je takvo viđenje stvari ono koje će, po svoj prilici, uticati na način na koji će se uskoro upravljati trećom najvećom članicom EU. U najavi je ogorčena bitka suprotstavljenih svetonazora, s potencijalno ozbiljnim posledicama po proces integracija. Da bi se ta bitka dobila, pristalice Unije ne smeju da demonizuju konzervativce poput Melonijeve i pogrešno interpretiraju njihove stavove. Umesto toga, moraju da se direktno suoče s kritikama koje im oni upućuju, i pronađu kredibilne načine da ojačaju evropski socio-politički entitet, čije je postojanje neophodno da bi evropski projekt imao izgleda da uspe. Lukrecija Rajšlin bivša direktorka istraživanja Evropske centralne banke i profesor ekonomije na Londonskoj poslovnoj školi © Project Syndicate, 2022.