Majstori iz Nemanjine

Prezentujući rezultate prvih 100 dana drugog mandata Vlade, zvaničnici euforično navode stabilizaciju učešća javnog duga u BDP-u, rast industrijske proizvodnje i izvoza i smanjeni deficit državnog budžeta. No, temeljnija analiza tih nesumnjivo dobrih vesti, ostvarenih uz monitoring MMF-a, baca jasnije svetlo na održivost i kvalitet ostvarenih rezultata. Prvo, konsolidacija budžeta ostvarena je značajnim delom boljom naplatom poreza i udarom na sivu ekonomiju, što je za pohvalu. Nažalost, veliki dužnici iz privatnog i javnog sektora i dalje ponosno defiluju Srbijom, što preti novim potapanjem javnih finansija. Drugo, konsolidacija je velikim delom ostvarena linearnim smanjenjem plata u javnom sektoru i prirodnim odlaskom u penziju, bez ozbiljnog restrukturiranja i povećanja efikasnosti. Treće, selektivno i protivzakonito smanjenje penzija nekim kategorijama srednje klase može biti i kontraproduktivno. Opadaće interes za uplatu u penzioni fond, a može se pojaviti i novi javni dug, ako penzioneri dobiju spor sa državom pred Ustavnim sudom. Konfuzno pravno stanje i dalje traje, Fond PIO daje penzionerima rešenja na jedan iznos, a država, koristeći poseban Zakon o isplati penzija, uplaćuje manje. Sva maštovitost zvaničnika, uspavanost pravosuđa i „zahvalnost“ premijera za „doprinos“ stabilizaciji ne otklanjaju sumnju u pravnu neregularnost ovih odluka. Izostalo je uređivanje penzionog sistema, nastavlja se neselektivno penzionisanje, opstaje institucija povrata više uplaćenih doprinosa privilegovanim grupama. Dalje kreativno tumačenje Zakona vodi eliminisanju raspona među penzijama i nacionalizaciji penzionih uplata. Vlada bi mogla konačno da izradi socijalne karte, da se utvrdi ko je zaista siromašan i da njima pomogne. Četvrto, Vlada se ponosi rastom BDP-a, a zaboravlja da je on plaćen visokim i neselektivnim subvencijama. Javnim novcem se podstiču investicije u doradne poslove, sa angažovanjem prevashodno manuelnog rada uz minimalne plate, a mnogi investitori su oslobođeni uplate doprinosa. Peto, Vlada zaboravlja da je kod stranih investicija najvažniji spillover, efekat prelivanja - koliko se znanja uliva i koliki deo izvoznog proizvoda se zaista proizvodi u zemlji. Primer Kine govori o mudrom korišćenju stranih investicija za osvajanja znanja, tako da sada Amerika strepi od industrijskog azijskog diva. Mnogo hvaljene investicije u tekstilnu i auto-industriju mahom se svode na zapošljavanje krojačica i sečenje kablova, bez razvoja domaćeg znanja i celine proizvodnje na domaćim sirovinama. Šesto, pored obima i brzine rasta ključna je struktura BDP-a i izvoza. Bogate i siromašne nacije se razlikuju po tome koliko u njihovim proizvodima ima znanja. Nije isto ako vam se BDP i izvoz sastoje od kukuruza u klipu i trupaca ili od proizvodnje i izvoza alatnih mašina, robota, softvera. Od industrijske revolucije do danas moć je u znanju, a ne u manuelnom radu. Znanje je jedini nacionalni resurs koji se trošenjem uvećava. Sedmo, naša Vlada zaboravlja da su stope rasta BDP-a varljive i da je ključ u veličini osnove na koju se primenjuje. Ako je BDP u nekoj zemlji 100, a u drugoj milion nečega, onda stopa od jedan odsto prvoj donosi porast od jedne, a drugoj od 10.000 tih jedinica. Samim tim razlike se povećavaju kada siromašne i bogate zemlje rastu po istoj stopi. Vlada je opsednuta investicijama u ekonomiju, a potpuno zapostavlja otklanjanje suštinskih uzroka koji kreiraju sistemski deficit, sunovrat i siromaštvo društva. Vreme je da Vlada pristupi svom osnovnom poslu, izgradnji institucija, reformi države i javnih službi. Treba početi od temelja, a ne neprekidno „krečiti fasadu“. Konsolidacija je uspešna samo ako se njome menja metabolizam i smanjuju apetiti države, a bez sveobuhvatnih reformi, čim prekine instant dijetu, država će još brže vratiti izgubljene kilograme. Osnovni proizvod Vlade je mala, prosvećena, jeftina i funkcionalna država. Nije njen posao da pristrasno sudi i dodaje loptu iz kornera nekim igračima. Još manje da nosi makaze i ašovčiće, otvara gradilišta i kreira rast. Vreme je neobnovljiv resurs, a mi ga nemilice trošimo. Sugerišem im da prestanu da rešavaju Zenonov paradoks Ahila i kornjače, da li se i kako može stići onaj ko u startu ima prednost. To neka ostave filozofima.