EU se neće raspasti

Foto Vesna Lalić

Rajnhard Pribe, koji je tokom prošle decenije bio direktor za zapadni Balkan u Direktoratu za spoljne poslove, a potom i u Direktoratu za proširenje u Evropskoj komisiji, bio je nedavno gost Beograda, gde je učestvovao na konferenciji Budućnost sveta između globalizacije i regionalizacije u organizaciji Evropskog centra za mir i razvoj Univerziteta za mir UN. U intervjuu za NIN, Pribe govori o izazovima globalizacije i problemima s kojima se - u nekim slučajevima zajednički, u drugim svaka za sebe - suočavaju Evropska unija i zemlje zapadnog Balkana.

Već nekoliko godina uočljiv je snažan otpor globalizaciji širom razvijenog sveta, što za posledice ima uspon populizma širom Evrope i zaokret ka autoritarnoj vladavini u zemljama poput Turske, Mađarske ili Poljske; ali i nacionalizam čak i u državama koje su bile poznate po toleranciji, poput nordijskih zemalja ili Holandije. Da li je to najava budućnosti Evrope?

Uveren sam da se to neće dogoditi. Ali tačno je da je rast populizma u Evropi razlog za brigu. U sve većoj meri, neki političari smatraju kako odgovor na široko rasprostranjena strahovanja među stanovništvom - kad je reč o ekonomskoj stabilnosti, prilivu migranata i krhkoj bezbednosnoj situaciji - leži u demagoškim, nacionalističkim i ksenofobičnim tvrdnjama. Te strahove treba ozbiljno shvatiti, i treba još mnogo da se uradi kako bi se bolje objasnili izazovi koje globalizacija donosi, kao i mogući odgovori na te izazove.

EU je zasnovana na temeljnim vrednostima - pre svega demokratije, osnovnih ljudskih prava i vladavine prava. Moramo da uložimo maksimalan napor kako bismo stavili do znanja koliko su te vrednosti od esencijalnog značaja. I treba da se zauzmemo za njih tamo gde se - kao što možemo da vidimo iz razvoja situacije u nekim evropskim zemljama - te temeljne evropske vrednosti dovode u pitanje.

Kako parirati negativnim efektima koje globalizacija ima na značajan deo evropske populacije - ili je možda već prekasno za to?

Nisam siguran da mogu da se složim s konstatacijom da globalizacija ima negativne efekte na značajan deo evropske populacije. Na globalizaciju - šta god ona konkretno značila - ne bi trebalo da gledamo kao na nešto što je samo po sebi negativno. LJudi žele da znaju šta se dešava, traže veću transparentnost. Žele da ih neko uveri u to da će pozitivne ili negativne posledice novih inicijativa biti na adekvatan način uzete u razmatranje pre nego što se donesu bilo kakve odluke. Uzmimo kao primer nedavne kontroverze oko trgovinskih sporazuma. (Misli se između ostalog na Transatlantski sporazum o trgovini i investicijama, o čijem potpisivanju zasad neuspešno pregovaraju EU i SAD, te nedavno potpisani Sveobuhvatni ekonomski i trgovinski sporazum između EU i Kanade, prim.)

S mnogima od današnjih izazova više nije moguće suočavati se na lokalnom, regionalnom, čak ni nacionalnom nivou. Oni zahtevaju zajedničku akciju na međunarodnom, ponekad i globalnom nivou. Na primer, da bismo se borili protiv klimatskih promena potrebno je da delujemo globalno; neke nedavno usvojene odluke na tom planu daju nam razloga za nadu.

Jedna od posledica nedavnog razvoja događaja je gubitak entuzijazma za proširenje EU. Male zapadnoevropske zemlje poput Srbije - koje su propustile da uskoče u evropski voz dok je još bio u punoj brzini - sada deluju pomalo izgubljeno. Srbija formalno i dalje pretenduje na članstvo u Uniji, ali u isto vreme pokušava da u Rusiji nađe zaštitnika u međunarodnoj areni. Kuda ta ambivalentnost vodi?

Nema nikakve sumnje da je EU trenutno u egzistencijalnoj krizi, kako je predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker nedavno rekao u Evropskom parlamentu. Odluka Velike Britanije da napusti Uniju u tom smislu nimalo nije olakšala stvari. Ne iznenađuje što trenutno nema entuzijazma za dalje proširenje EU. Ali da budemo jasni: dosad nisam čuo nijednu izjavu niti tvrdnju kojom bi se izgledi zemalja zapadnog Balkana za članstvo u EU principijelno doveli u pitanje. Proces proširenja se nastavlja - za svaku od zemalja regiona na različitom nivou - i on nije zaustavljen. Na kraju će sve članice EU - a to naravno znači i stanovništvo tih zemalja - morati da budu ubeđene u to da će prijem novih članica doneti novu vrednost evropskim integracijama.

Ne bih komentarisao aktuelnu političku situaciju u Srbiji, koju ne poznajem dovoljno. Koliko shvatam, u mnogim oblastima je ostvaren značajan napredak. Proces proširenja i pregovori koje Srbija o tome vodi s EU, pomažu fokusiranju na neophodne reforme, čije sprovođenje je u interesu zemlje. To je od suštinskog značaja. U svakom slučaju, na svakoj je zemlji da sama odluči da li će gajiti aspiracije ka članstvu u EU ili ne. Ambivalentnost, ako zaista postoji, nije najbolji stav koji se može zauzeti ako se želi da pristupni pregovori teku glatko.

Da li su migrantska kriza i značaj koji zemlje zapadnog Balkana imaju u zajedničkim evropskim naporima da se ona stavi pod kontrolu nešto što njihove izglede za priključenje Uniji uvećava ili smanjuje?

Neke od zemalja zapadnog Balkana bile su direktno uključene u migrantsku krizu. Morale su da podnesu težak teret i suoče se s ogromnim izazovima da bi se izborile s prilivom izbeglica koje su nastojale da prođu balkanskom rutom. Situaciju svakako nije olakšalo to što unutar EU neophodne odluke nisu uvek bile donošene na vreme, zbog suštinskih neslaganja koja su između nekih članica postojala; što neke zemlje članice nisu uvek bile pripravne i spremne da reaguju i na adekvatan način upravljaju situacijom; i što su, umesto jedinstvenih odluka na nivou EU, mere preduzimane na nivou regionalnih inicijativa. Ova kriza je bila i ostaje ogroman izazov ne samo za EU, nego i za zemlje regiona. Koliko sam mogao da zaključim posmatrajući stvari sa strane, tokom poslednjih nekoliko meseci postoji intenzivna i odgovorna saradnja na rešavanju migrantske krize između EU i zemalja regiona. Na ovo se ne može gledati drugačije nego kao na pozitivan razvoj događaja.

I pre aktuelne egzistencijalne krize u EU ljudi u Srbiji su umeli da se šale kako će se verovatno pre Unija raspasti nego što će Srbija stići da u nju uđe. Sad to nekako više ne zvuči kao vic.

Evropski ugovori eksplicitno predviđaju mogućnost da neka članica istupi iz Unije. Kao i mnogi drugi u Evropi, smatram da je odluka Britanije da napusti EU za žaljenje, ali to je njen izbor. Nema, međutim, apsolutno nikakvih nagoveštaja da će se EU raspasti.
Kao što je poznato, proces pristupanja Uniji je dugotrajan. Stoga i dalje u velikoj meri od zemlje kandidata zavisi da li će izbeći da gubi vreme na tom putu. Stoga je ta šala i dalje - šala.