Čarobna igra sećanja

Kako vam se otvorio roman? Poglavlja su podeljena po godinama… Na više načina. Jedno od otvaranja bilo je prirodna posledica moje otvorenosti ka svetu. Iz nje inače proizlazi znatiželja, a ona stvara sumnju. Ovaj sistem „otvaranja babuški“ kreirao je tu retro varijantu pisanja: u cik-cak, ali najčešće unazad. Sećanja na neke od godina i decenija proživljenih kroz moju generaciju, ali i naših roditelja, a malo i naše dece, odredila su pravila te čarobne igre između sećanja i prisećanja. Nasumično, naizmenično i bez pravila, skakanje sa godine na godinu stvorilo je jednostavnu formu u kojoj su zbivanja koja su popunjavala dotičnu godinu bila jednako važna sa onim zbivanjima koja su bila izostavljena. U kakvom odnosu stoje dokumentarno i fikcija? Pa, imena ličnosti i likova knjige govore i o simbolici odnosa dokumentarnog i fiktivnog. Sva imena u knjizi su istorijska ili savremena, postojeća, dok su tri glavna lika bezimena. Tako se intima tzv. glavnih junaka univerzalizovala (možda i do obesmišljavanja), a opštost svima poznatih imena dovedena je do apsurda ličnog poistovećivanja. Nekako se sve prevrnulo naglavačke. Naravno, u zbiru, ipak je reč o književnosti koja, srećom, upotrebom meta i fizičkih instrumenata, ne obavezuje na istinitost. Ali, to je i produžena igra sa podacima: oni su tu, svima znani, ali moguće je dopisati ih ili brisati – čitanjem i čitaočevim aktivnim učešćem kroz lično sećanje. Rekao bih da je ovo jedna knjiga – podbadač. Ili mala porodična sprava za pretvaranje događaja u doživljaj. Ja ulazi u roman na neobičan način - u trećem licu. Zašto? Da bi relativizovala čitaočeve zaključke. Kada sam shvatio da bi ovako zamišljena (i napisana) knjiga posedovala previše faktografskih podataka i znanih imena (da ne kažem ličnosti), te da time sugeriše isuviše bukvalnu mogućnost shvatanja svega u njoj kao autobiografskog, morao sam prejakim ličnim Ja (kao imenom junaka) da razdrmam tu sigurnost u zaključivanju bilo čega. Tako je ona moja toliko poželjna sumnja u sebe, u ja, u roditelje, u državu, u istoriju, u činjenicu – bila drsko pojačana. Ona je protresla stablo istine i neistine, bez neke nove tačnosti; naprotiv, ne zauzimajući ničije strane i ne priklanjajući se ničemu, sumnja je htela da kaže kako je ona prirodan začin svakog ljudskog bića. Kao što je u svakom jelu, i jednostavnog i komplikovanog recepta, najvažniji začin – ljubav, tako je u svačijem životu osnovni duhovni pokretač – kreativna sumnja. Koja radi i unapred i unazad. O romanu „Zakuvalo se“ kada je ruku povela nit kvazidistance. Ona je „ubica“ u knjizi jer je neprikosnoveno vodila autora kroz lavirint nespornog i spornog sa zadatkom da zavede i čitaoca koji bi tako pristao da hoda po oštrici (ne)mogućeg, po ivici (auto)biografije jedne sada nepostojeće države, po tajnama jedne, to jest svih porodica, po sumnji jednog junaka, opisuje svoj roman Vladislav Bajac. O piscu Vladislav Bajac (Beograd, 1954), autor dve pesničke zbirke, tri knjige priča i sedam romana. Bio je četiri puta u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Prevođen na 15 jezika.