Да ми син буде славан


Дугујем извињење читаоцу Мирославу Вучетићу, чије сам питање о броју „хиљаду“ цитирао у броју од 23. фебруара, при чему сам га погрешно назвао Милорад. У писму којим је указао на моју омашку, он напомиње како је „већ деценијама у дилеми да ли је додатак -слав настао од речи слава, или означава припадност великом словенском племену.“

Име Мирослав (као и Светислав, Владимир, Богољуб, Радивој и многа друга) спада у тзв. битематска имена, тј. она која су сложена од основа двеју речи. Таква имена постоје у свим индоевропским језицима. У старогрчком, на пример, многа садрже основу речи клеос, „слава, углед“: Перикле значи „славом окружен“, Софокле „славан по мудрости“, Темистокле „славан по закону“, Клеопатра „славна по оцу“. Многа имена германског порекла садрже основу hruod, „слава“, одакле Рудолф „славни вук“, или Hruodger = енглеско Роџер (фр. Роже, итал. Руђеро), „славан по копљу“. У сличном значењу употребљава се и berht, „сјајан“ (исти корен имамо и у енглеском bright), као други елемент имена Алберт („сјајан по племству“), Херберт („сјајан у војсци“), Хуберт („славан по уму“) и других. Оба корена сусрећу се у имену Роберт („славан и сјајан“).

Све ово указује да су и словенски родитељи желели да им син буде славан, угледан, важан у друштву. Ипак, ни другу Вучетићеву претпоставку не можемо сасвим одбацити. Речи слава, Словен (Славен, Славјанин) и слово (са значењем „реч“, као и данас у руском) несумњиво су у сродству, али је тешко рећи каквом. Петар Скок у свом етимолошком речнику каже: „Основа слов- тумачи се на шест и више разних начина“. Можда је највероватније да треба поћи од некадашњег глагола слути, словем, ’говорити’, који је по презентској основи ускоро добио облик словити (одакле наше ословити и прословити). Слава се тако зове јер је славан онај о коме сви говоре. Словени би по томе били „они који говоре“, док су Готе и Германе, прве стране народе с којима су дошли у додир, прозвали „Немци“, тј. неми, немушти, они који говоре неким неразумљивим језиком. Занимљива је и хипотеза да наш придев туђ долази од старогерманског deuto-, од чега је данашње немачко deutsch. Фрањо Туђман би по томе заправо био Фрањо Дојчман, што политички звучи сасвим логично.



Иван Клајн