Američki san pod hipotekom

Najbolji marketinški trik kojim je Donald Tramp osvojio dovoljnu naklonost biračkog tela bila je čuvena krilatica „Učinimo Ameriku ponovo velikom“, koja, kao i svaki reklamni proizvod, funkcioniše na dva nivoa – na onom doslovnom, do u gram urečenom, bez trunke stilskog sala, i na onom aluzivnom, gde svako može napojiti sopstvenu paranoju čime god želi. Ako se nameće zaključak da je Amerika bila velika i da to više nije, krivci su imigranti, krivci su Rusi, Kinezi i Meksikanci, kriva je Obamina administracija, krivi su vanzemaljci. Još se ne zna kako, ali otkriće se na nekom od sajtova koji se bave teorijama zavere, a potom će ih srediti preduzimljivi tata Tramp. S druge strane, malko pre njega se s veličinom Amerike poigrao i izuzetno duhoviti planetarno popularni komičar Stiven Kolbert. Godinama je posprdno tumačio ulogu voditelja koji bi, da je stvaran, danas verovatno zaljubljeno stajao uz Trampa na svakoj konferenciji. Prilično je precizno mapirao perspektivu jedva doučenog, svaštomrzačkog republikanca iz viših klasa i koristeći je napisao knjigu pod nazivom Opet Amerika: ponovno postajanje velesilom koja nikada nismo ni bili. Značenjska sličnost između krilatice i naziva knjige je očigledna, premda između Kolberta van televizijskog studija i Trampa nema mnogo dodirnih tačaka. Prvi je religiozni socijalista, drugi nekoliko puta bankrotirani oportunista. Prvi je izvanredno obrazovan i nimalo nadmen, a arogantnost drugog jednaka je samo njegovoj političkoj nepismenosti (DŽordž Buš Mlađi više je brljao od Trampa, doduše, ali samo zato što je želeo da zvuči precizno). Prvi je među omiljenim američkim javnim ličnostima, drugi je poslovni megalomanijak, rijaliti zvezda i odnedavno političar. Naposletku, jedan je najzabavnija, najprovokativnija i najmanje predvidiva prekookeanska medijska ličnost. Drugi je, ipak, samo Stiven Kolbert, koliko god brilijantan. Jednu stvar dele, međutim, baš kao i ostatak Amerike – fascinaciju idejom o „američkom ekscepcionalizmu“, tj. izuzetnosti, koja se nalazi u samom korenu svega što Amerika predstavlja na unutrašnjem i spoljašnjem društvenopolitičkom planu. I, dok ju je Tramp vešto iskoristio kako bi zaseo u Belu kuću, Kolbert ju je, suštinski se pretvarajući da je neko ko bi za Trampa glasao na predsedničkim izborima, red po red ironično dekonstruisao. „Moglo bi se reći da smo broj jedan među nacijama kojima najbolje ide da budu veličanstvene! Ali, iako smo savršeni u svakom bogovetnom smislu, pokvarili smo se. Pogledajte unaokolo – više ništa ne proizvodimo, budućnost smo stavili pod kinesku hipoteku, a glavni apologeta Obama se šetka po svetu samo kako bi se sagnuo svetskim liderima. Još gore, luksuzni losanđeleski hoteli više nemaju telefonsko dugme za zakazivanje saune. Gde smo li se to izgubili? Vreme je da Americi vratimo veličinu koju nikada nije ni izgubila“, pisao je Kolbert, a činjenica da šaljivi pasus u vešto urečenoj parodičnoj knjizi zvuči baš kao govor aktuelnog američkog predsednika lepo odražava i zašto se više od osamdeset odsto Amerikanaca plaši da se neproverenoj glasini o njihovoj izuzetnosti bliži kraj. Nominalna društvena i klasna pokretljivost kao jedna od stožernih ideja tobožnje američke izuzetnosti bila je revolucionarna pomisao u vreme kada se pojavila, a činjenica da i danas u mnogim krajevima sveta odzvanja kao sanjarenje pre negoli kao životna mogućnost više govori o tome koliko se svet sporo demokratizuje negoli o progresivnosti same ideje. Možda bi odveć jednostavno bilo reći da se tek nastajuća građanska klasa u Evropi u 18. veku izborila za „vrli novi svet“ na drugom kontinentu, ali je ova tvrdnja makar u klici tačna. Termin „američka izuzetnost“ osmislio je 1831. čuveni francuski istoričar Aleksis de Tokvil, jer je ustanovio da je rođenje američke nacije prožeto „ne toliko zajedničkom tradicijom ili etnicitetom, već sklopom zajedničkih uverenja“. Onih koje je nekoliko decenija ranije iznedrila i urečila Francuska buržoaska revolucija. Sloboda, jednakost, bratstvo. Jer, dok su mladi, obrazovani pojedinci na Starom kontinentu prolivali krv da zbace uglavnom tvrdoglave apsolutiste, zahtevajući ustavima zagarantovana prava, zadojeni filozofijom prosvetiteljstva i republikanizmom, s druge strane Atlantika čekala ih je nepoznata zemlja prepuna mogućnosti. Delovalo je da svi mogu sve, nezavisno od vere, nacionalnosti, obrazovanja i bogatstva, pod uslovom da poštuju zakone. Naizgled, poštena utakmica. Međutim, od američkog sna malo pomalo ostaje tek nekoliko košmarnih scena. Rasne tenzije između razočarane bele i ozbiljno obespravljenih manjinskih populacija pocepale su narodno tkivo na najmanje dva dela, a od dolaska Trampa su eskalirale i naveliko postojeće verske netrpeljivosti. Nekoliko istraživanja s kraja prošle godine je pokazalo da je ugrožena i ekonomska pokretljivost kao preduslov društvene pokretljivosti. U istraživanju koje je predvodio saradnik Univerziteta Stenford, Radž Četi, zaključeno je da procenat ljudi koji zarađuju više od svojih roditelja u istoj životnoj dobi opada i da je od 1945. spao s oko 90 na svega 42 odsto. Najuočljiviji pad je kod generacija koje su rođene 1980-ih, u srednjoj klasi i u deindustrijalizovanim američkim državama. Dno čabra ipak je rezervisano za nižu, sve brojniju klasu. Računica je jednostavna – ako privređujete manje od svojih roditelja, manje su i šanse da se društveno uzdignete iz položaja u kojem ste rođeni. „Jesmo mislili da će pokretljivost biti niža no ranije, ali da će biti ovoliko srozana... to nismo mogli da zamislimo. Takođe nismo uvideli da će distribucija ekonomskog rasta igrati bitniju ulogu od ukupnog nivoa rasta BDP-a“, zaključio je Četi i dodao da BDP možda i nije najbolji pokazatelj zdravlja državne privrede, a kamoli društva. Drugo istraživanje koje su vodili Tom Piketi, Emanuel Saez i Gabrijel Zucman pokazuje da je od 1980. do 2014. gotovo 70 odsto BDP-a otišlo u džepove 10 odsto najbogatijih Amerikanaca. Naposletku, istraživanje koje se bavilo obrazovnom pokretljivošću u SAD ustanovilo je da su ljudi rođeni 1970-ih bili poslednji koji su sa sigurnošću mogli da računaju na to da će imati višu stručnu spremu od svojih roditelja. Više institucionalno prepoznatog znanja i umeća uglavnom vodi do viših plata, puniji buđelar do šireg opsega mogućnosti, a bogatija perspektiva na korak od ispunjenja američkog sna. Svaki od navedenih mehanizama je prilično zatrokirao. Spoljnopolitička strana medalje američkog identiteta umnogome je zasnovana na ideji američkog sna. Naime, ako SAD predstavljaju bastion slobode, „grad na brdu“ koji služi kao svojevrsni vrednosni svetionik ostatku sveta, kako je davne 1630. rekao guverner Masačusetsa DŽon Vintorp, njihova je obaveza da demokratiju s liberalno kapitalističkim garnirungom izvoze svuda gde su prava pojedinca ugrožena. I, kao što je Vintorp koju godinu nakon famozne objave sišao s brdašceta i počinio masakr nad jednim starosedelačkim plemenom, Obama je s istog tog brdašceta slao dronove po Bliskom istoku. Nema sumnje da će isto činiti i Tramp. Kako je u čuvenom eseju o američkoj izuzetnosti primetio pokojni Hauard Zin, znameniti američki istoričar i borac protiv sentimentalizacije američke istorije, samo zauzimanje severnoameričkog kontinenta bilo je propraćeno masovnim zločinima koji su, i dok su bili činjeni i kasnije kroz istoriju, racionalizovani dvostruko – manje civilizovanim narodima treba američki civilizacijski model, a iza SAD pride stoji Bog, što je, pravo rečeno, ranije imalo prilično zastrašujući efekat. Po sličnom principu su se redom odvijali okupacija Meksika i Filipina na prelazu iz 19. u 20. vek, učešće u Drugom svetskom ratu, intervencije na Pacifiku, Bliskom istoku, u Koreji i Vijetnamu, te mešanje u politiku azijskih, centralnoameričkih i južnoameričkih država. Istorija nedvosmisleno ukazuje da je Americi za napredak neprijatelj naprosto neophodan. „Sovjetski Savez nije usporio globalno američko širenje, čak i s nuklearnim naoružanjem – štaviše, pružio je Vašingtonu izgovor da brani svet od ’svetskog komunizma’. S krajem Hladnog rata došao je novi krvnik – terorizam, koji jeste stvaran, ali čiji je značaj prepumpan do granice histerije. Buš je tada u okviru svoje bezbednosne strategije ideju izuzetnosti izveo do granice pucanja, zasnivajući je na unilateralnom ratu, što direktno protivreči svemu za šta se UN zalaže – bezbednosti kao kolektivnoj odgovornosti i opravdanosti rata samo u slučaju odbrane. Još gore, protivreči principima zbog čijeg su kršenja nacističke glavešine vešane“, zaključio je Zin. Američka izuzetnost je, dakle, i u matici znala da odzvanja kao koloplet licemernih politika. Međutim, trenutno se odvija proces promene odnosa moći na globalnom nivou. Državnokapitalistička Kina se uprkos brojnim kršenjima ljudskih prava sve češće ukazuje kao vesnik realpolitičke pragmatike – Si Đinping je krajem februara na bezbednosnom seminaru u Kini doslovce rekao da će „usmeravati novi međunarodni poredak“ – mafijaško-autokratska Rusija je sada ta koja se nekažnjeno prilično slobodno ophodi prema tuđim teritorijama, EU kao glavni saveznik SAD kleca pod sopstvenom težinom i nerešenim problemima, a bliskoistočna krvava bajka se rešava u Teheranu, Moskvi i Ankari. Jači uvek tlači, to više nije obavezno SAD, ali apsolutnu novinu predstavlja to što se niko od pretendenata na svetski presto ne diči vrednostima sadržanim u ideji američke izuzetnosti. Kao da je i sam Tramp to shvatio, te radije pokušava da vodi politiku zastrašivanja i zatvaranja pre negoli promocije progresivnih ideja, koliko god njihova progresivnost bila upitna, a njihova realizacija licemerno objašnjavana. Rečju, Hilari Klinton bi, da je pobedila, vodila ustaljenu politiku čistih rukavica i prljavih ruku. Tramp bi, izgleda, da Ameriku učini velikom, ogromnom, fantastičnom, ali ne i makar nominalno izuzetnom. NJegov otvoreni rat s medijima koji je kulminirao zabranom brojnim redakcijama da ubuduće prisustvuju konferencijama pogazio je ideju slobodnog izveštavanja. Za sada neuspeli pokušaj zabrane ulaska izbeglicama i državljanima pojedinih muslimanskih zemalja takođe je udar na ideju SAD kao zemlje otvorene za sve. Skorašnji predlog budžeta predviđa 10 odsto više sredstava za bezbednosne mere, koja bi se uštinula iz budžeta za međunarodnu pomoć, uključujući i onu koja bi završila u Siriji. Amerika se nikada do sada nije tako lako odrekla učešća u paljenju i gašenju svetskih požara. Naročito plaši činjenica da ova promena ne proističe iz želje da se raskrsti s vekovnom politikom dvoličnosti za boljitak čitavog sveta – kako se katkad naivno veruje po kapitalističkoj poluperiferiji kakva je Srbija – već iz svesti da u jednom, zatvorenom dvorištu pobeđuje samo jedan, najjači. A snaga se sve češće meri u vojnim jedinicama i balističkim raketama. Ne u društvenoj koheziji i prosperitetu, bez kojih nijedno carstvo u istoriji nije dugo opstalo.