Ne znam da li su političari dobri za kulturu

Ko će otvoriti Beogradski festival igre postalo je, iz godine u godinu, jednako intrigantno pitanje kao i ko će primiti VIP priznanje, koje festival dodeljuje zaslužnim umetnicima koji su karijeru ostvarili van granica zemlje iz koje su potekli. Većinu njih je publika BFI upravo otkrila zahvaljujući ovoj inicijativi. Tako ćemo ove godine upoznati Branislava Henselmana, aktuelnog izvršnog direktora kanadskog baleta BC i predsednika saveta Kanadske asocijacije baletskih kompanija – funkcija na kojima će biti još malo, svega par nedelja, dok ne preuzme mesto, ni manje ni više nego generalnog direktora za kulturu Vankuvera. Karijeru je započeo u brojnim baletskim produkcijama u Londonu, nakon školovanja u Minhenu, gde je i odrastao po rođenju u Beogradu... Branislava zatičemo jutro po dolasku u rodni grad, u kome više ne živi niko od njegove rodbine. Prošle godine prvi put je, nakon četvrt veka, došao na Festival igre, za koji povrđuje da se za kratko vreme pročuo širom sveta: „Aja Jung je uspela da izgradi jedan od najboljih festivala u Evropi i svetu. Videti sve te kompanije takvog kalibra na jednom mestu, za svega dve nedelje, prosto je neverovatno“, veli nam Henselman na početku razgovora za NIN. Upravo je prilikom prošlogodišnjeg gostovanja i dogovorio dolazak kompanije BC na ovogodišnji festival. Umetnički direktor baleta kojim predsedava, koreografkinja Emili Molnar, zbog koje je, kako veli, i prešao u Vankuver iz Londona, imala je veoma dobar program predstava ženskih koreografa. „O njima se ne zna mnogo“, kaže Henselman. „A mi smo shvatili da imamo izuzetne ženske koreografe. I zato smo se odlučili za dva komada.“ U Sava centru će tako, 24. marta BFI otvoriti predstave Usamljeni eho Kristal Pajt i Bil Šaron Ejal. Opisujući nam ove jednočinke, dok sedimo u centru grada prvog prolećnog jutra, Branislav ih preporučuje rečima: „Kristal Pajt je igrala za Balet BC, pre nego što je otišla u trupu Vilijama Forsajta. Ona ima talenat da ispriča apstraktne priče. U njenom delu radi se o tome koliko smo sami. I koliko ima života u našim životima. Pritom, uzela je muziku Bramsa, koju je napisao na kraju karijere i onu koju je napisao na početku. A kao inspiracija za komad poslužila mu je jedna pesma, koja govori kako smo sami i kako sami živimo živote…“, priča Henselman i nastavlja govoreći o drugoj predstavi: „A Šaron Ejal je drugačija. Upravo smo zbog različitosti spojili dva dela. Ona je igrala za Bačevu, i kada je prestala upoznala se sa poznatim di-džejom koji je počeo njene radove da izvodi po diskotekama u Tel Avivu, tako da u njima dominira house muzika. Pritom, predstava je vizuelno aseksualna, jer kostimi preuzimaju pol igrača, pa se ne zna ko je muško a ko žensko“, obećava uzbudljivo otvaranje BFI Branislav Henselman. NJegov posao danas više je politički. Priča nam da je njegova vizija bila da od lokalne kompanije napravi veliku internacionalnu trupu, koja će nastupati i u inostranstvu, što su s godinama uspeli. „Kompanija je 2009. godine skoro bankrotirala. Kada sam ja došao, budžet je bio oko tri miliona kanadskih dolara, sada je oko 50 posto više. Kompanija je bila u teškoj situaciji, ne samo zato što nije imala dosta novca, već zato što je čitav sektor izgubio na intenzitetu“, kaže Henselman. Posao izvršnog direktora, međutim, podrazumeva da se bavi svim i svačim, ali pre svega da se bavi politikom. Za kompaniju, kako kaže, odvaja se 30 procenata budžeta od Vlade ali, dodaje, i nije sve u novcu, koliko u jasnom konceptu. Moralo je da se godinama radi na brendiranju kompanije, u čemu su i uspeli. „Publika je vremenom počela da obožava priču o našoj kompaniji, kao o feniksu koji se uzdiže iz pepela i koji se pojavljuje na zapadnoj obali. Sve dotad, ta kompanija nije postojala na mreži velikih internacionalnih trupa, a sada je već druga priča“, kaže i dodaje da su već tu planovi za gostovanja u Engleskoj, pa Nemačkoj, te prodor u Aziju… „Težak posao. Uvek samo takve prihvatam“, dodaje kroz smeh dok trlja žuljeve sa oba dlana. Odluka da nakon karijere igrača prihvati menadžerski posao došla je pre decenije, kada je sa 29 godina počeo da razmišlja čime bi mogao u budućnosti da se bavi. „Hteo sam da budem i bibliotekar i naučnik. Studirao sam biologiju i matematiku, i želja mi je bila da se bavim naučnim radom. Ali shvatio sam da istraživanje mogu da radim i kasnije, a da kasnije neću moću i da plešem... Godine koje su tada bile iza mene i sve što sam na polju plesa uradio, nisu bile za bacanje…“ Zapravo, Branislav Henselman je prvi nebirokrata, odnosno umetnik koji će preuzeti mesto generalnog direktora kulture za Vankuver. Biće to posebno izazovno jer je njegov dosadašnji rad sa političarima bio uglavnom na provincijalnom i federalnom nivou. „Premijer Kanade DŽastin Trudo nedavno je govorio o postnacionalnom nedostatku identiteta u Kanadi, ali ne kao nešto što škodi beć naprotiv – pričao je o nedostatku mejnstrim identiteta. Svi znamo šta je britanski nacionalni identitet, znamo u poslednje vreme i šta je američki. Međutim, u Kanadi ne postoji ideja nacionalizma kao takva. Oni znaju da kažu šta nisu, ali ne znaju da kažu šta jesu. Svaki će Kanađanin reći da nije Amerikanac, ali neće znati da odgovori šta je. Jer njihova politika je potpuno bazirana na migraciji. I njima su potrebni migranti, njihova snaga je u tome“, pojašnjava Henselman. Zato s nestrpljenjem očekuje novo radno mesto, za koje veruje da će mu biti veoma zanimljivo. „Balet BC je jedna od pet velikih kompanija u celoj Kanadi. Iz tog razloga, mnogo sam radio na federalnom nivou, te je veoma ironično da ću raditi kao direktor kulture samo za grad“, smeje se on i dodaje: „Pod mojom upravom sada će biti balet, simfonija, pozorišta, institucije koje dobijaju novac od grada. Posao rada u kulturi u Kanadi je drugačiji i ne toliko političan kao ovde. Postoje zajednički servisi, koje koriste svi. Kultura je odvojena, nije u delu turizma. I svakako nije u delu propagande.“ Na to radno mesto postavljen je zahvaljujući strategiji Vankuvera, na kojoj će raditi dok bude bio na funkciji. „Strategija Vankuvera svakako je Green Cities, što nije čudno jer je Vankuver najzeleniji grad na svetu“, govori dalje Henselman. „A ljude veoma zanima ekološka agenda i sada je kulturna strategija potpuno u mojim rukama. Moj interes uvek je bio u strategiji. Normalno, razgovor u anglosaksonskim delovima zemlje o tome šta umetnici treba da daju zajednici je mnogo drukčiji od onoga što je u Evropi ili ovde u Srbiji. Potpuno je različito u postkolonijalnim i postkomunističkim zemljama. Ja sam, recimo, bio šokiran kada sam video koliko političara dolazi na Beogradski festival igre, jer meni u Kanadi treba laso da ih uhvatim i dovedem u pozorište! Zato će deo moje strategije biti da političare malo više uvedem u kulturu“, govori Henselman. Ipak, sasvim je jasno da je pitanje politike i upliva u kulturu uvek otvoreno kada je Srbija u pitanju, dok se u Kanadi to pitanje odnosi u nalaženju kopče između kulture i politike. „Ne znam da li su poličari dobri za kulturu“, pita se i sam Henselman. „Ali ja neću biti političar, niti ću raditi za stranke. Ja ću raditi za kulturu“, dodaje on dok broji poslednje dane u upravi Baleta BC. A njegovo pozorište svakako će nastaviti istim tempom. Balet iz Vankuvera već obećava sjajne i neobične predstave i ubuduće. Henselman kaže da, u odnosu na druge, oni nemaju repertoar i da je zapravo svaka predstava i za njih iznenađenje. Svojevrsni eksperiment... I kao takav, uklapa se u vizije postmodernog plesa, koji kombinuje različite stilove, žanrove, pravce i izvođače. I to baš u velikom stilu, kako nam godinama servira Beogradski festival igre.