Bez promena Srbija će nestati

Da li posle 49 godina imamo reprizu studentske pobune iz 1968? Šezdesetosmaške demonstracije izbile su potpuno neočekivano. Ni u snu se nije moglo pomisliti da je moguća pobuna protiv voljenog i moćnog vođe, najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Bio je to bunt protiv socijalnih nejednakosti („Dole crveni kneževi“), partijskog monopola u zapošljavanju, masovnog odlaska radnika -robova (gastarbajtera) na Zapad. Da li je jun poranio u aprilu 2017? Demonstrirali su `68. sinovi protiv očeva, unuci protiv deka. Režimska štampa (a druga nije ni postojala) stigmatizovala je junaše kao ostatke poraženog neprijatelja, đilasovce, informbirovce, rankovićevce, hipijevce, huligane, kriminalce... Iako nas je na ulicama i na fakultetima bilo na desetine hiljada, o našim protestima pisano je u dve-tri rečenice, kao o najobičnijem saobraćajnom udesu. Tajna policija odmah je inscenirala podmetanje eksploziva u jednoj turističkoj agenciji kako bi imala opravdanje za – ukoliko bi se dao mig – hapšenja studenata. Da li su lipe ove 2017. procvetale u aprilu? Ili su to, ipak, moji omiljeni jorgovani? Bile su nam se zgadile, do povraćanja, ogromne količine laži, kojima nas je vlast ubeđivala da živimo u najsrećnijem i najboljem društvu na svetu... Naša pobuna bila je erupcija čiste, mladalačke energije, iznenada oslobođena od straha, koji su nam od rođenja uterivali u kosti. Da li su na pomolu lipanjska gibanja? Borili smo se da pravda bude jednaka za sve, a ne da zaobilazi moćne i bogate. Da li među današnjim studentima čujem eho tih naših zahteva? Hteli smo da socijalističku revoluciju vratimo izvornim ciljevima, ukazujući na to da su je vođe izneverile i iskoristile za lično bogaćenje. Nije li ova pobuna ne samo protiv današnje vlasti već i osuda onih koji su posle 5. oktobra omogućili neviđenu pljačku i mafijizaciju države? Posao svima, solidne plate svima, uz poštovanje svih radničkih i ljudskih prava, zahtevali smo. Nećemo plate crkavice i ne pristajemo na ropski položaj kod poslodavaca, čujem uzvike današnjih studenata. Šezdeset osme s nama su bili profesori, u prvim redovima. Evo, dok ovo pišem, u nedelju 9. aprila, demonstracije ulaze u sedmi dan... Sedmog dana `68. Tito je majstorski „preveslao“ studente i oni su odigrali ono čuveno kozaračko kolo ispred Pravnog fakulteta. Znamo kakve su bile posledice tog „preveslavanja“. Ubrzo je usledila osveta: studentske vođe su pohapšene, profesori-bundžije izbačeni sa fakulteta, mnoge knjige, filmovi, izložbe našli su se na spisku zabranjenih... Što je najgore, širom su otvorena vrata nacionalističkim pokretima koji su i doveli do razbijanja zemlje. I do konačnog kraha socijalističke revolucije. Šezdeset osme bili smo ubeđeni da Tito ne zna da narod živi teško, jer ga, tobož, njegovi podrepaši obmanjuju i lažu. Moguće je i da današnja vlast ne zna kako se stvarno živi u Srbiji. Ali jedno bi trebalo da zna: ukoliko se u ovoj zemlji nešto bitno ne promeni (ne vlast, svaku vlast je moguće kad-tad promeniti, i uglavnom se pokazalo da nova nije ni naročito nova ni naročito bolja), Srbija će ubrzo, kao Hazarija, nestati. U vremenu beznađa i bede, u Srbiji se duplo i troduplo više umire nego što se rađa. I duplo i troduplo više mladih odlazi u svet nego pre pedesetak godina. Ne znam šta bi tu pomoglo jedno novo kozaračko kolo. Možda će se i ove demonstracije, u danima u kojima cvetaju jorgovani, završiti kao lep, neostvareni san. Ali od tog sna i vlast i opozicija – ukoliko bi se odrekli svoje umišljenosti – mogli bi puno toga da nauče. * Autor je književnik. U vreme demonstracija 1968. bio je urednik Studenta, kasnije i Mladosti, Književne reči i Književnih novina, predsednik Srpske književne zadruge i predavač na univerzitetima u Londonu, Olbaniju (SAD), Firenci i Lođu