Za ustav spremni

Ajše Sozen Usluer, šefica spoljnopolitičke službe turskog predsednika Erdogana, počela je ovonedeljni autorski tekst za Al DŽaziru zgodom iz 2001. godine u kojoj je tadašnji turski predsednik tadašnjeg premijera gađao u glavu primerkom ustava. Bio je to, kaže Ajše, simbolični gest kojim je predsednik hteo premijera da podseti na autoritet koji mu ustav daje, a da bi se takva zloupotreba ustava sprečila, zaključuje Erdoganova saradnica, neophodno je da Turci na predstojećem referendumu prihvate ustavne reforme. Ajše Sozen Usluer delimično govori istinu. Predložene promene ustava zaista su posledica toga što je nekog nešto udarilo u glavu, ali udaren nije nekadašnji turski premijer, već Redžep Tajip Erdogan, i nije ga udario ustav, već moć. Istini za volju, Erdoganu ni sadašnji ustav nije mnogo smetao da mlati po Turskoj kako mu je volja, ali promenjeni bi mu još malo odrešio ruke. Turci će u nedelju glasati o paketu osamnaest ustavnih amandmana, koji bi, sve u svemu, papirnu parlamentarnu vladavinu zemljom i zakonski pretvorio u predsedničku. Funkcija premijera bila bi ukinuta, kao i nadzorna rola parlamenta, a vladini dekreti zakonske snage bili bi zamenjeni predsedničkima. Erdogan, to jest predsednik, više ne bi morao ni da se pretvara da je politički neutralan, jer ne bi morao da se odrekne partijskog članstva. Sam bi postavljao potpredsednika, ministre i druge visoke funkcionere, predlagao budžet, uvodio vanredno stanje i birao četiri člana Odbora sudija i tužilaca, tela koje odlučuje o tome ko će biti ko u sudstvu. Sada to telo ima 22 člana, ustavni amandman bi ga skresao na trinaest, a uzimajući u obzir da su dva člana ministar pravde i njegov podsekretar – koje bi, rekosmo, takođe postavljao predsednik, to jest Erdogan – predsednik bi još na startnoj liniji imao kontrolu nad skoro pedeset odsto ovog ključnog pravosudnog tela. Parlamentarnih izbora bilo bi jednom u pet godina, umesto na svake četiri. Apologete ustavnih promena skreću pažnju na to da jedan amandman uvodi generalnu krivičnu odgovornost predsednika, dok je sada šef države okrivljiv samo za izdaju. Uslovi odgovornosti su, međutim, takvi da bi parlament pre izglasao da je Zemlja ravna nego da je predsednik kriv. Da bi se pokrenuo „impičment“, to bi morao da traži 301 od 600 poslanika, zatim bi 360 poslanika moralo da glasa za formiranje parlamentarne komisije i najzad, ako bi ta komisija zaključila da predsednika treba poslati pred Vrhovni sud, morala bi da nađe podršku 400 poslanika. „U takvom sistemu parlamentu je praktično nemoguće da smeni predsednika. Potrebna mu je dvotrećinska većina, a to je nemoguće ako predsednika i parlamentarnu većinu daje ista partija“, kaže Levent Korkut, istanbulski profesor prava. Apologete se već mesecima trude da sve ovo predstave kao trijumf demokratije. Pomenuta Ajše Sozen Ulsuer tvrdi da su amandmani, između ostalog, poslednji korak u izbacivanju vojske iz političkog života – vojni sudovi bili bi ukinuti, a tim ukidanjem vojska gubi mesta i u Vrhovnom sudu – a ne propušta ni da podvuče to što bi se parlament proširio sa 550 na 600 članova, i što bi starosna granica za parlamentarnu kandidaturu sa sadašnjih 25 pala na 18 godina. Sunarodnike hrabri i time što bi u sukobu zakona i predsedničkog dekreta zakon bio jači, i time što bi u ustavu pisalo da predsednik ne može da dira u osnovna građanska i politička prava. Kao i do sada, naravno. Pokušao je i premijer, Binali Jildirim. Veli da bi Turska sa docrtanim ustavom imala snažno vođstvo (jer je sada valjda mlitavo, o čemu svedoči svega tridesetak hiljada hapšenja nakon prošlogodišnjeg pokušaja puča), da bi parlament bio jači (jer je razlika između 550 i 600 robova od enormnog značaja za demokratiju) i da u izvršnoj vlasti više ne bi bilo konflikata (jer je Jildirim, očigledno, do sada sprečavao Erdogana da sprovodi svoju volju). Možda je najzabavniji Mehmet Učum, glavni Erdoganov pravni savetnik, koji veli da bi tursko sudstvo nakon ustavne reforme najzad bilo „potpuno nezavisno“. Kako? Tako što bi u ustavu pisalo da mora da bude. Svi kondicionali upotrebljeni u ovom tekstu namerni su jer u ovom trenutku nije izvesno da li će Turci prihvatiti ono što Erdogan i njegova Partija pravde i razvoja (AKP) pokušavaju da im serviraju. AKP ima natpolovičnu većinu u skupštini, ali političko protivljenje ne dolazi samo od kompletne Republikanske narodne partije (CHP) i Narodne demokratske partije (HDP), već su i brojni visoki funkcioneri Partije nacionalnog pokreta (MHP), koja je zvanično podržala ustavnu reformu, otvoreno vodili kampanju za glas „protiv“. To znači da AKP od tri stranke koje joj prave društvo u parlamentu ima podršku samo jedne, i to toliko sumnjivu da se očekuje da većina birača MHP glasa protiv partijske linije. Protiv je i ogromna većina stranaka koje se na poslednjim izborima nisu probile do parlamenta, protiv su i brojni sindikati i profesionalna udruženja. Onima koji bi se kladili, ni ankete ne pomažu mnogo. Jedna od najsvežijih kaže da će 43,34 odsto Turaka glasati „za“, a 43,30 odsto „protiv“. Ostali još nisu odlučili. U tako naelektrisanoj atmosferi neizbežni su tragikomičari. Britanski ambasador u Ankari Ričard Mur pre nekoliko dana je postavio „tvit“ na turskom i engleskom koji je glasio „Lale u Istanbulu najavljuju proleće. Ura!“ i ukrasio ga slikom rasada lala pred istanbulskom Dolmabahče palatom. Pronicljivi televizijski sportski novinar Ertem Sener prokljuvio je, međutim, da je podli ambasador time podržao propali puč iz 2016. i ohrabrio izdajnike domovine da na ustavnom referendumu glasaju „protiv“. „Evo kakvu poruku šalju Turskoj. Kažu: ,Da smo uspeli (u pokušaju puča) ove bi lale procvetale ranije.’ Britansko pseto. Te su lale oprane krvlju (mučenika)“, glasio je Senerov „tvit“. Ambasador Mur javno se, opet ,tvitom’, zapitao „O bože! Ko je ova budala?“, ali Sener, šta god mu bilo u glavi, nije daleko od Erdoganove linije, jer je turski predsednik – istog dana u kome je Sener raskrinkavao Mura – rekao da Evropa više nije središte demokratije, ljudskih prava i sloboda, već represije, nasilja i nacizma. A višemesečno Erdoganovo zasipanje Evrope drvljem i kamenjem, zapisao je ranije diplomatski urednik britanskog Gardijana Patrik Vintur, treba posmatrati upravo u svetlu neizvesnog referenduma u koji je Erdogan uložio svoj ugled. „Poraz bi bio nezamislivo poniženje za čoveka koji smatra da mu Evropa nikada nije prikladno zahvalila za to što je Turska postala sigurna luka milionima sirijskih izbeglica. A neizvesnost rezultata naterala je AKP da se okrene ka četiri miliona Turaka sa prebivalištem u Evropi.“ Otuda je Erdoganu i AKP-u kampanja u Evropi bila važna, i otuda bes kada je bila zabranjivana. U međuvremenu je turski ministar unutrašnjih poslova Sulejman Sojlu objavio da će na dan referenduma Tursku čuvati 250.000 pripadnika službi bezbednosti, 130.000 žandarma i nekih 70.000 seoskih stražara i dobrovoljaca pride. Nužna mera u zemlji u kojoj je za godinu i po u terorističkim napadima poginulo više od petsto ljudi i podsećanje na to da turskim glavama prete mnogo veće opasnosti no što je ustav, koliko god tvrdog poveza i sadržine bio.