Jezik im je strijela ubojita

Hvaleći Vučićevu vladu zato što istrajava na kursu evrointegracija i čuva stabilnost u „regionu“, Zigmar Gabrijel, nemački ministar inostranih poslova, komentarisao je na konferenciji za novinare i proteste koji se ovih dana održavaju širom Srbije. Ostavljajući po strani mogućnost da je nešto od njegove izjave izgubljeno u simultanom prevodu, g. Gabrijel, iskusni diplomata, uglavnom je rekao kako su protesti normalna stvar, kako ih ima i u njegovoj zemlji, i kako je nezadovoljstvo radom vlade deo svake demokratije. Rekao je i da je važno da protesti budu mirni i „bez upliva države“, verovatno pod tim podrazumevajući da je za državu pametnije da se uzdrži od nasilnog rasturanja demonstracija. Proteste je komentarisao i premijer i izabrani predsednik, Aleksandar Vučić. On je rekao da „nema problem s tim“, i da će njegov jedini odgovor na građansko nezadovoljstvo, pa makar građani protestovali i narednih deset godina, biti da privlači nemačke investitore u Srbiju. U prilog svoje rešenosti da ostane miran pred provokacijama demonstranata, Vučić je istakao da vlasti do sad nisu reagovale „ni na jednu uvredu, ni na najtežu reč ili transparent“, a onda je, uz osmeh – verovatno misleći da će to biti zanimljivo gostu iz Nemačke – dodao da je na demonstracijama u Beogradu „glavni transparent“ onaj na kojem piše „Vučiću Šrederu“. Gospodin Gabrijel se malo zbunio, ali se brzo snašao i rekao da će, ako je to tačno, Šrederu biti drago što se našao na transparentu koji predvodi kolonu od deset hiljada ljudi, jer njemu samom, u Nemačkoj, nikad nije pošlo za rukom da privuče toliki broj ljudi. Ako za zabunu opet nije bio odgovoran prevodilac, može se zaključiti da g. Gabrijel uopšte nije razumeo poruku „glavnog“ transparenta, odnosno da je analogiju između srpskog i nemačkog kancelara shvatio afirmativno, kao kompliment za jednog od njih dvojice, mada nije sasvim jasno za kojeg. Ne možemo da zamerimo g. Gabrijelu što je promašio poentu parole s transparenta. NJeno značenje je toliko složeno i, osim toga, neraskidivo povezano s našim specifičnim okolnostima, od kojih neke sežu i nekoliko decenija u prošlost, da je u potpunosti možete razumeti samo ukoliko ste sve to vreme bili svedok i učesnik naših političkih (ne)prilika. Očekivano je da posmatraču sa strane, kakav je nemački ministar spoljnih poslova, ona deluje nerazumljivo, ako ne i sasvim besmisleno. Premijer Vučić to vrlo dobro zna, pa nije slučajno što je u velikom broju duhovitih parola koje demonstranti nose on upravo ovu identifikovao kao „glavnu“ i za njega lično najubojitiju poruku aktuelnih demonstracija. On savršeno dobro razume šta ona znači i šta mu demonstranti njome poručuju. Kada uzvikuju „Vučiću Šrederu“, oni mu u stvari kažu „Vučiću, nisi ti Srbin, ti si Nemac“, odnosno ne štitiš ti srpske, već nemačke interese. Osim toga, Vučićevo isticanje pomenutog transparenta na zajedničkoj konferenciji s g. Gabrijelom motivisano je još jednim razlogom, potrebom da omalovaži svoje političke protivnike. Znajući da Nemac, kao Nemac, neće u poređenju između Vučića i Šredera videti neki očigledan smisao, on se tobože šali na svoj račun, a u stvari se podsmeva demonstrantima i svom sagovorniku sugeriše da su oni sami nezreli i budalasti i da su njihovi zahtevi apsurdni i besmisleni. Nikom ko govori srpski neće biti potreban tumač da u deliću sekunde shvati šta je pisac još hteo da kaže kada je u jednostavnu kolokaciju postavio dve vlastite imenice: „Vučiću Šrederu“. Navedena parola treba da se čita u paru s jednom starijom, sada već ozloglašenom parolom, „Vučiću pederu“. Naravno, takvo čitanje nametnuto je inventivnom rimom (Šrederu/pederu), ali ne samo time. Parola koju je u direktnom prenosu pred kamerom RTS-a uzviknuo jedan fudbalski navijač toliko se „primila“ u narodu da se lako može desiti da obeleži čitavu Vučićevu vladavinu i sve njene faze. Ona je postala najjezgrovitiji izraz nezadovoljstva Vučićevim likom i delom i uzvikuje se u svim prilikama kada se to nezadovoljstvo izražava, pa i u aktuelnim protestima. Štaviše, izgleda da je ona i samom Vučiću prirasla za srce, jer je često citira, a koristio ju je čak i u svom reklamnom spotu u kampanji, sve dok mu, zbog prigovora LGBT zajednice, spot nije zabranjen. Dakle, zahvaljujući rimi, parola „Vučiću Šrederu“ sadrži nedvosmislenu aluziju na parolu „Vučiću pederu“, što kod upućenih slušalaca evocira sećanja na prethodne slične situacije iskazanog nezadovoljstva i frustracije. Da li je i na sledećem nivou značenja navedena rima vodila misao autora parole ili nije, teško je reći, ali se prilično pouzdano može zaključiti da se „peder“ premetnulo u „Šreder“, između ostalog, zahvaljujući i tome što se Gerhard Šreder, bivši nemački kancelar, glavom i bradom pojavio na Vučićevoj predizbornoj konvenciji održanoj 24. marta, u Kombank areni i, kao „prijatelj“ Srbije i samog Vučića, snažno podržao njegovu kandidaturu. U tom smislu, može se shvatiti da je uvredljiva poruka koja proizlazi iz asocijacije s ranijom parolom upućena i na adresu bivšeg nemačkog kancelara. Da je g. Gabrijel to znao, možda ne bi tako olako izjavio da bi Šrederu bilo drago što su ga demonstranti „počastvovali“ ovim epitetom. Dakle, kad je pronašavši pomenutu rimu, uspostavio paralelu između srpskog i (bivšeg) nemačkog kancelara, autor parole se nije rukovodio Šrederovim likom u ulozi prijatelja srpskog naroda, već činjenicom da je Šreder, kao nemački kancelar, podržavao bombardovanje Srbije od strane NATO-a u proleće 1999. Sećanja na Šrederovu tadašnju ulogu u uništavanju privrede i ekonomije Srbije i u ubijanju njenih stanovnika podstakla je i bizarna okolnost da se on srpskim biračima na Vučićevom predizbornom skupu obratio upravo na dan kada je obeležavana 18. godišnjica NATO bombardovanja, kao i da mu se Vučić prijateljski osmehivao samo nekoliko sati pošto se u Grdeličkoj klisuri pred ožalošćenim porodicama žrtava zaklinjao da neće dozvoliti da se takva tragedija ikad više ponovi. Drugim rečima, kada mu govore „Vučiću Šrederu“, demonstranti Vučiću u stvari poručuju da je on prijatelj i zaštitnik srpskih građana isto onako kao što je to bio Gerhard Šreder 1999. godine, kada se u ulozi nemačkog kancelara zalagao za intervenciju „Milosrdni anđeo“. Kao i da će učinak njegove vladavine biti ravan onom koji su proizveli bombe i rakete NATO-a. Prisetimo li se malo dalje prošlosti, videćemo da parola „Vučiću Šrederu“ predstavlja i aluziju na najpoznatiju parolu iz demonstracija koje su se devedesetih godina prošlog veka valjale ulicama Beograda, a čiji je cilj bio rušenje režima Slobodana Miloševića. Reč je o paroli „Slobo Sadame“. Asocijacija ove dve parole u svesti prosečnog srpskog demonstranta evocira još jedno značenje. Slobodana Miloševića smo zvali „Sadam“ kad smo hteli da kažemo da je autokrata i diktator. Protesti koji se sada odvijaju na ulicama Beograda i drugih gradova Srbije počeli su pod sloganom „Protiv diktature“. Analogija je jasna: poređenjem sa Slobom kao Sadamom, autor parole „Vučiću Šrederu“ ukazuje na Vučićev diktatorski manir i autokratsku prirodu njegove vlasti. Najzad, uz „glavni“ transparent „Vučiću Šrederu“, beogradskim ulicama se ovih dana šeta još jedan transparent iz sličnog jezičkog i misaonog arsenala. Na njemu piše „Vučiću Vejderu“. Lako je videti u čemu je sličnost između ove dve parole. I ovde rima vodi misao: i „Vučiću Vejderu“, baš kao i „Vučiću Šrederu“, aludira na matricu „Vučiću pederu“. Ali Vučić se sada više ne poredi samo s bivšim nemačkim kancelarom, već i sa jednom fikcionalnom ličnošću, Dartom Vejderom, glavnim negativcem iz filmskog serijala Ratovi zvezda. Kao vrhovni komandant zastrašujuće vojne sile intergalaktičke Imperije, Vejder čeličnom rukom upravlja svojom vojskom i policijom, zahtevajući od njih apsolutnu poslušnost. U Vejderovom prisustvu, njegove ministre i generale probija hladni znoj, tresu im se ruke, gube glas i zamuckuju kad treba da mu se obrate. Naravno, i Vejder je, kao i Sloba/Sadam, paradigma diktatora-autokrate, ali on nije samo to. On je pre svega simbol iskonskog zla, mračne sile koja može ovladati svakim od nas i uzeti nam dušu ukoliko ne budemo imali dovoljno snage da joj se odupremo. I u figurativnom i u doslovnom smislu. Igra rečima sada je maštovitija, jer sadrži još jednu dimenziju, šalu i komiku. Humoristični ton ove parole proizlazi iz karnevalskog „snižavanja“ ozbiljne i uvredljive poruke prvobitne parole („Vučiću pederu“) i efektnog podsmevanja na prvi pogled besmislenoj analogiji između Vučića i Šredera. Jezik je moćna i efikasna alatka, njegove su strele zaista ubojite, što smo mogli videti i iz ovog primera. Verbalna igra sadržana u ciglo dve reči naizgled jednostavne ulične parole, sugeriše nam veliki broj složenih značenja čija se parafraza ne bi iscrpla ni u mnogo dužem tekstu nego što je ovaj.