Nadam se da Vučić nije trik

Nije to bila prva torta koju je Bernar-Anri Levi dobio „na poklon“!. Legenda kaže da je čak prvu tortu, pre dvadeset i više godina, i sam izrežirao i to u rodnoj Francuskoj, kako bi skrenuo pažnju na sebe i svoj kontroverzni rad. Od tada, torta u lice postala je deo osobenog performansa koji, uz silne druge pogrdne epitete, prati BHL, kako se i sam vrlo često potpisuje. A u Beogradu, tortom su ga „počastili“ pripadnici organizacije SKOJ, što je odmah, sasvim očekivano, izazvalo podeljene reakcije. Takođe očekivano, daleko više je bilo onih koji su podržavali mlade levičare, a ne BHL-a za čije se ime i dalje vezuje „srbomrzje“. Sa BHL-om smo pričali neposredno pre nemilog događaja u Dvorani kulturnog centra Beograda između projekcija njegova dva filma Pešmerge i Bitka za Mosul, koja, kako se iz naslova već zaključuje, veze nemaju sa situacijom na Balkanu, već odlaze dalje na istok i prate tamošnji rat i borbu za mir. Pre incidenta, BHL nam je rekao da veruje svojim beogradskim prijateljima koji mu govore da se situacija u Srbiji promenila i da je krenula putem demokratije. Posle incidenta, malo je promenio mišljenje. Vidno uzbuđen, izjavljivao je da je Srbija ipak daleko od toga procesa, da ima onih za koje se ništa nije promenilo od 1995. godine i da u Srbiji još nisu spremni za istinu... Društvene mreže bile su preplavljene komentarima „zločinac“, „zlikovac“, „maneken demokratije“, „hulja“ itd. itd. Sa „huljom“ smo sedeli u Mažestiku, gde je čitav sat strpljivo odgovarao na naša pitanja. Privatno, BHL je vrlo šarmantan, temperamentan, odgovara sugestivno bez gestikulacija. Kao da smo znali da će u novoj knjizi koju upravo priprema „prošetati“ od Francuske, preko Amerike i Rusije, do Bliskog istoka i natrag do Balkana, tako smo nekako i koncipirali intervju. Stoga se pitanje novog predsednika zemlje iz koje dolazi nametnulo kao logično prvo. Za BHL, pobeda Makrona je veća od samog rezultata glasanja. „Rezultati su onakvi kakvim sam im se nadao i kakve sam predviđao. A predviđao sam da će Le Penova biti pobeđena, jer bez sumnje smatram da ispod maske njene uvaženosti leži ono staro lice ekstremne desnice. I drago mi je da su Francuzi to razumeli. Emanuel Makron je najmlađi predsednik kojeg smo ikada imali, i najmlađi je demokratski predsednik ikada dosad, što je za jednu staru zemlju, kakva je Francuska, vrlo dobra vest. On je dobra opcija da se zemlja razbudi, pomeri i krene dalje.“ Šta je loša vest? Loše je to što je Le Penova i dalje veoma jaka. I što i dalje imamo one koji su glasali za ekstremnu desnicu. To je loše... Više od dvadeset posto ljudi odlučivalo je između jednog liberala i jedne kripto-fašistkinje i izjednačavalo ih. I to nimalo nije dobro. Ali to je u poslednje vreme loša vest u čitavoj Evropi. Upravo su takve opcije pobeđivale na mnogim izborima. Pa i u Americi… Tako je. Pre mnogo godina u Francuskoj bio je izuzetno popularan film Krisa Markera Dno vazduha je crveno. Danas, međutim, u Evropi i zapadnom svetu, dno vazduha je braon. Tamno. Mračno. U Istočnoj Evropi, u Mađarskoj, u Poljskoj, u Velikoj Britaniji koja polako postaje mala Engleska nakon bregzita. Mračno je i braon i u Americi, koja jeste kraljevstvo za sebe. Pogledajte samo moto Donalda Trampa „Prvo Amerika“. To je četrdesetih godina bio moto američkih fašista. Postojala je američka fašistička partija šezdesetih godina, koju je predvodio Čarls Lindberg, avijatičar, koji se takođe služio sloganom „Prvo Amerika“. Tamo je vazduh itekako siv i mračan. Ovakav pejzaž današnjice je tužan i depresivan. U tom smislu, izbor Emanuela Makrona je svetlost u tom mraku, u toj oluji. On je svetlo koje se opire talasu. Opire se populizmu. Opire se mraku koji se širi čitavim zapadnim svetom. I prvi put u Francuskoj, za pet godina, podižu se zidine koje se opiru talasu i trude se da ga zaustave. Upravo je to značenje ovih izbora. I zato je čitav svet upro pogled u ove izbore. Nije to bilo zbog same Francuske, ona već dugo nije centar sveta. Bilo je to zbog te klime populizma. Postavljeno je pitanje - hoće li se Francuska tome suprotstaviti ili neće. Srećom, dobro je odgovorila. Šta će se onda desiti sa Evropom u budućnosti? Evropa je na ivici kolapsa zbog nedostatka pravih, iskrenih političkih lidera. Kada kažem lideri ne mislim samo na predsednike, jer su Merkelova ili Sarkozi dobri lideri, već na liderstvo u političkom smislu. Lideri ubrizgavaju u evropske institucije svoj politički uticaj. I to je problem. Evropa kao takva ne može da opstane. Ako se tako bude radilo, Evropa će kolabirati. Jedina šansa jeste ukoliko bi se lideri usudili da idu korak unapred sa svojim političkim težnjama. Možda, ali možda, Makron bi mogao da bude lider u ovom smislu. Moj osećaj je da on ima želju da to uradi. Ima veru da to može da uradi. Ali, da li će uspeti, to je pitanje. Nadam se da hoće. A kakvu će ulogu Rusija da odigra? Pitajte gospodina Putina i njegovu družinu. Oni ne vole Evropsku uniju. Imaju alternativni projekat, to je Evroazija, koji nije toliko alternativan koliko je neprijateljski nastrojen. To je uloga Rusije danas, - neprijatelj Evropskoj uniji. Neprijatelja u geopolitičkom smislu. Ali i u ideološkom smislu. Projekat Vladimira Putina mnogo je bliži fašistima u Evropi tridesetih godina, nego Habermasovim sledbenicima danas. A to su dva koncepta Evrope. Da li je Evropa zasnovana na nacionalnim zajednicama, ili na pomeranju granica ili na državljanstvima, kako je govorio Habermas. To su ta dva koncepta. Putin je stoga neprijatelj Evrope, što dokazuje stalno vojnom snagom. Poslednjih nekoliko godina prisutna su brojna nasilja u graničnim zonama, u vazduhu, eksplicitne pretnje u oblasti Baltika, prema Poljskoj. Evropa se danas mora čuvati čoveka kao što je Putin. Zato ste ga uporedili za Hitlerom? Nisam ga baš uporedio sa Hitlerom. Hvala bogu pa se sa Hitlerom ne može niko uporediti, niko nije sličan njegovim ekstremima. Ali pre dve-tri godine sam rekao da Putin pomaže neofašistima i ekstremnim desničarima i njihovim pokretima u Evropi. I svakog meseca imamo dokaz za to! Pogledajte primere u Bugarskoj, Mađarskoj, pokrete u Francuskoj…Svima njima pomaže Putin. S druge strane, on organizuje referendum u Kremlju, koji je u mnogočemu bio lažni i zove svoje lažne posmatrače kako bi nadgledali kako se on odvija. A gotovo 90 odsto posmatrača dolaze iz partija ekstremne desnice. Zato ga ne bih uporedio sa Hitlerom, ali Putin se oslanja na sve one u Evropi koji fašizam doživljavaju nostalgično. Neverovatno je gde ste sve bili da biste snimili Pešmerge. Šta vam je trebalo da idete na granicu i liniju fronta, umesto da ste pili šampanjac u Parizu? Bilo je to veoma značajno iskustvo u mom životu. Jer ti ljudi i te žene veoma su hrabri. Oni se zapravo bore za sve nas Evropljane. I u tome su veoma usamljeni. Ta činjenica me je pokretala, ponekad činila depresivnim, ponekad entuzijastičnim. Projekat se dogodio jer sam imao dobar tim s kojim sam radio i drugi film Bitka za Mosul. Bili smo izuzetno uporni. Insistirali smo da snimimo sam rat. I treće, što je i najvažnije, ti Kurdi su nam verovali. Oni razumeju da mi sa njima delimo iste vrednosti, da nas povezuju istorija i prijateljstvo. Posebno u ljudskim pravima načelno. Zato su mi verovali i prihvatili da budemo u potpunosti sa njima, u njihovom društvu i da se suočimo sa onim sa čime se oni suočavaju svakodnevno. I tako se dogodio taj film. Ali nije stvar u tome, već u mojoj želji da napravim snažno delo koje pokreće, pomera, postavlja pitanja. Želeo sam da uverim ljude od Vašingtona do Beograda u to šta se tamo dešava. Pitanje na početku filma - zašto je tragedija veća od smrti – postavlja se kao ključno. Na to pokušavate da odgovorite boraveći u pustinji sa vojnicima. Kakav je zaključak? Postoji zaista linija podele u čovečanstvu, između onih koji su spremni da preuzmu životne rizike zarad visokih ciljeva i onih koji nisu spremni da rizikuju. To je ta ključna razlika. Mi to znamo najbolje u Francuskoj. Četrdesetih godina, Hitler je napao severnu Francusku i mnogi Francuzi su se tada izjasnili da ne žele da rizikuju ništa i da sve prihvataju šta on traži. A onda je ustao general De Gol i rekao – ne, mi moramo da rizikujemo naš komfor i možda naše živote da bismo spasili zemlju… A Pešmerge danas otelotvoruju one ljude koji imaju dobre živote, porodice, koji vole život, ali rizikuju sve zarad opštih društvenih ciljeva. I na to sam mislio na početku filma kada sam rekao da je tragedija jača od smrti. Kao i oni sami. Ali to ne znači da Kurdi vole smrt. Ne! ID voli smrt. Kurdi se boje smrti, mrze je, trude se na sve načine da pobegnu od nje, ali su spremni da se suoče sa njom. Da li ste bili iznenađeni što je film dobro prihvaćen u Kanu? Vas uvek dočekaju na nož, ispljuju… (smeh) Ne, nisam bio iznenađen. Kada radite ovakav film, autor je tu najmanje u fokusu. Ako i stignu loše kritike, one su zbog onoga što ja u filmu branim. Ali bilo mi je drago što je film dobro primljen zbog njih, Pešmergi, čiju sam zastavu želeo da nosim. Želeo sam da se ogrnem njome. Vi ste nekako uvek na udaru. Govore da ste razdrljeni intelektualac, da ste portparol NATO, Amerike, da ste na nivou pop-kulture, u pogrdnom smislu te reči. Šta biste vi rekli? Ja se nikada ne branim. Zašto bih? Ali, da vas malo ispravim. Tačno je da me oslovljavaju kao proameričkog, ali ja sam zapravo prodemokratski orijentisan. Evo, baš uzmite za primer Ameriku. Jesam bio proamerički orijentisan dok je tamo bio Obama. Ali sam sada mnogo manje proamerički otkako je Tramp na vlasti! Ono što volim kod Amerike jesu njene demokratske vrednosti, sloboda govora, ravnopravnost polova. Volim i njenu borbu za ljudska prava, koja je šezdesetih godina uspešno realizovana, što je nastavljeno i tokom Obamine vladavine. Ali otkad je tu Donald Tramp, koji želi da zabrani dolazak izbeglica u Ameriku, otad ja ne želim tu Ameriku. Nije problem sama Amerika, problem je pitanje demokratije. To što ne volim Putina i što imam brojne zamerke na ulogu Rusije u svetu danas, to znači da nije zbog same zemlje, nego zbog njenog lidera. Inače mnogo volim Rusiju. Ništa manje nego Ameriku. Ne mogu a da ne volim zemlju Tolstoja, Dostojevskog, Turgenjeva... Ali otkako zastavu te zemlje nosi Putin, ja sam protiv takve Rusije. Ali za razliku od Putina, Tramp je dosta promenio politiku otkako je postao predsednik… Nije, oni su isti. To su braća blizanci. Oni pripadaju istoj partiji. Pripadaju istoj sekti. Toliko su slični... Oni su oformili svoj testosteronski klub, ispunjen bahatošću, mišićima, nasiljem. Gaje kult snage, protiv ženskih vrednosti. I zato kažem da su blizanci. A gde je tu Srbija? Vi imate novog predsednika Vučića, koji je nekada pripadao Šešeljevoj partiji, a koji tvrdi danas, ili se pretvara ili zaista misli, da je proevropski orijentisan i da je prihvatio evropske vrednosti. Dakle, ono što bih mogao da kažem, jeste da se nadam da je to tačno. Nadam se samo da se zaista preobratio. Nadam se da se oslobodio tog mraka kome je pripadao i koji još postoji. I samo se nadam da su njegove nedavne izjave iskrene. Imam prijatelje ovde u Srbiji koji ne veruju u njegovu novu iskrenost. Ali ja ne znam šta da mislim, ostaje samo da se nadam da se zaista promenio. A šta ako nije? Ako to nije istina, ako je trik, ako je još uvek miloševićevski nastrojen a samo mimikriran u evropejca, onda će to biti velika tragedija za ovu zemlju. Onda Srbija nikada neće napredovati ka evropskoj integraciji. Ekonomija će stati, sloboda govora neće postojati. Ja smatram da Srbija zaslužuje mnogo više i bolje od jedne blede kopije Miloševića preobučene u evropskog demokratu. Nadam se da se to neće desiti. Svim svojim srcem se nadam. Verujte mi… Kao i u slučaju Rusije, o čemu smo pričali maločas. Ja volim Beograd, volim Srbiju. Dolazio sam ovde, u mračnim vremenima. Bio na strani onih koji su se borili za demokratiju devedesetih godina. Zato će mi biti zaista žao ako ova zemlja skrene s puta kojim je pošla. Šta vas ljuti? Šta me ljuti?! Mnogo toga... Ali kao što je Spinoza rekao, radije ću da uživam u strastima nego u tuzi. Trudim se da vidim nadu. Stalno se to trudim. I kada je ne vidim, onda sam besan. LJut! Sada vidim neku nadu. Izbor Makrona je nada. Poraz Donalda Trampa nad zabranom ulaska muslimana u Ameriku je nada. Ali mnogo toga i ne predstavlja nadu. Kakva je uloga intelektualca i pisca u svetu danas? Za druge ne znam, znam za sebe. Moja dužnost je da shvatim da kada imam mogućnosti da pratim Pešmerge do Mosula, što je svega nekoliko ljudi na svetu imalo prilike da radi, jeste da o tome i pišem. Sada je na redu knjiga o tome. To je moja obaveza. Biće to filozofska knjiga, ali sa političkim osnovama i pitanjima. Hoće li Amerika imati glavnu ulogu u vašoj knjizi? Glavnu ulogu u mojoj knjizi imaće zajednička pretnja koja se kreće od Trampa do Putina i Le Penove, Orbana i možda do Vučića. A ta pretnja zove se populizam. Ne znam još da li Vučića tu da svrstam, zaista mi nije jasna njegova politika, možda malo da sačekamo. Ali glavni lik u mojoj knjizi svakako će biti pretnja koja od njih dolazi, koju oni sobom nose,. Vas i dalje prati prefiks „srbomrzac“? To je obična glupost. I nikad nisam reagovao po ovim osnovama. Za mene, ključno pitanje je pitanje vrednosti. I pitanje kulture. Jedan od mojih najvećih prijatelja intelektualaca ovde je Filip David, ranije je to bio Danilo Kiš. Za mene, dušu zemlje čine ovakvi ljudi, a ne Srbi o kojima vi pričate. Ja sam orijentisan prema vrednostima i po tome delim ljude. Ja sam orijentisan prema Goranu Markoviću, a ne prema Emiru Kusturici, čije političke stavove ne volim. To je ta linija koja prema meni deli ljude. Ali zar ne mislite da Kusturica ima dobre filmove? Ima, ja njegove filmove volim. Ali njegov um je zagađen. Možete da budete fašista i odličan pisac istovremeno. Možete da budete prijatelj Miloševića i fenomenalan reditelj. I ja mogu da kažem da obožavam Podzemlje, da je to veliki i sjajan film, ali da ne mogu da budem okrenut prema onome ko pljuje u lice demokratiji i u Srbiji i u Bosni.