Urbani makedonski scenario za Beograd

Kad god se građani bune, a to je sve češće, povodom, recimo, muzičke fontane na Slaviji, ili novog Cvetnog trga, ili tzv. Beograda na vodi i sličnih promena u prestonici, možda i nisu sasvim svesni činjenice da je javno zemljište jedan od neobnovljivih resursa. Na to ukazuju stručnjaci, alarmirajući da sve što se izgradi, ostaje narednim naraštajima. Umesto studioznog pristupa, još nužnijeg s obzirom na dugo graditeljsko tavorenje Beograda, pred očima nam se pomaljaju obrisi nove vizije grada za koju stručnjaci tvrde da nema mnogo smisla. Pomenuta fontana koja svetli i peva, pretendujući da liči na turističku atrakciju Barselone, nije uspela u tome, za „svega“ dva miliona evra. Cvetni trg je zasut betonom i nema ni „c“ od cveća, po kome je dobio ime. Beograd na vodi je sad već stara rak-rana u estetskom, ali i u funkcionalnom pogledu. Po mnogima „nalik čiru“ ili „deliričnom neo-rokoko ekscesu“.Čemu to streme vlasti dok pomahnitalo zidaju? Imaju li plan ili nas planski zamajavaju? „Nakon tridesetogodišnjeg graditeljskog diskontinuiteta, aktuelne vlasti su u poziciji da zacrtaju pravac dalje izgradnje, ali nikako da se odluče“, kaže Zoran Dmitrović, arhitekta biroa Kolektiv. Da li ćemo levo ili desno, napred ili nazad. U „neku lepšu prošlost“, ili bolju i moderniju budućnost. Da li ćemo kopirati Skoplje (2008) ili se ugledati na Abu Dabi ili Azerbejdžan, vlasti nikako da prelome. Ali, to ih ne zauzdava u još sumanutijim idejama. Tako će se nad „magičnom“ fontanom (bez moći da mlazevima prati takt melodija – od operskih arija, koje bira plaćena komisija, do narodnjaka, po želji naroda) nadviti pasarela, da turista može da priđe i načini nezaboravni „selfi“. Postoji i druga solucija: napraviti vidikovac. Ovim je (ne možda) zauvek prokockana šansa da jedan od najfrekventnijih gradskih skverova postane zelena oaza sa podzemnim prolazima, ili bilo šta drugo što je struka sugerisala. Pešaci će načisto nagrabusiti, upućeni na širok luk hodanja. Na mestu levog kraka Generalštaba, zaštićenog zakonom kao remek-delo moderne i Nikole Dobrovića, a u skoroj budućnosti porušenog do temelja, za čiju stabilizaciju smo već dali novce, gordiće se Stefan Nemanja, utemeljitelj stare srpske države. I nikakvi na propisima zasnovani argumenti tu neće pomoći. Imaćemo i Despotov grad, mešavinu srednjovekovnih ruina i pomodnog kompleksa stanova, hotela i butika. Ni tu se struka neće pitati, već slediti politička vizija. Nacionalni ponos ponajvećma će istaći jarbol visok 120 metara, sa srpskom trobojkom, dimenzija manjeg fudbalskog terena, od iduće godine. Posetioci TC Ušće moći će do mile volje da se fotografišu (sa pristojne razdaljine). „Sve za potrebe turista“, znaju da istaknu nadležni, podrazumevajući korist građana čiji glas ne čuju. Ne slušaju. Iako su sve te investicije iz njihovih džepova. „Apsurd je što se ovakve krucijalne intervencije odvijaju na osnovu javnih nabavki, odnosno najniže ponuđene cene, ali i seta preduslova koji može da ispuni samo velika institucija“, navodi Dmitrović. Stoga svi veliki poslovi odlaze u ruke Saobraćajnog instituta CIP (običnih „putara“, primedba naših sagovornika), i sličnih preduzeća i kompanija. Mali biroi nemaju nikakve šanse, što srozava struku, naglašava Dmitrović. Struka je potisnuta, raseljena, u potrazi za srećnijim uhlebljenjima. Nekim gde ne moraš da vratiš 70 odsto od honorara u stranački budžet, kako se podozreva da se odvijaju ovdašnji poslovi. „Naša vodeća partija koja i sprovodi urbanističke zahvate sve više liči na makedonsku DPNE MNRO, najbogatiju u Evropi, dok se nama smeši ’makedonski scenario’ u kulturološkom smislu“, Dmitrović povlači paralelu sa južnim susedima. Koji su gotovo preko noći dobili novu istoriju. Oličenu u bezbroj, mahom mermernih statua. Međutim, tu su se bar ovajdili neki umetnici, makar i partijski. Ali, većina ovdašnjih vajara, dizajnera, arhitekata... ima pristup samo konkursima za idejna rešenja datog spomeničkog kompleksa ili trga. Nameštenih ili ne, rezultat je isti. Nagrađeni projekat (ili čitava serija, kakav je primer Slavije) ostaće u fioci, bez obzira na inovativnost i kakvo drugo dobro svojstvo ideje, ali i silna utrošena sredstva za konkurse. A javno zemljište će ostati trajno ruglo. Ili, čak poklonjeno, kao u slučaju Voterhilsa. Ovaj istaknuti primer uzurpacije našeg, govori da ni propisi nisu dovoljni za brižljiviju negu identiteta grada. I njegovu dobrobit. Pa, kad treba, donese se lex specialis, a po potrebi, ućutka se Zavod za zaštitu spomenika. Kako drugačije tumačiti izostanak reakcije na natakarene zastave privatnog preduzeća iz Arapskih Emirata, na zgradu Geozavoda, pod najvišim stepenom zaštite? Uprkos tolikim apelima. Premda inače skaču na svaki samoinicijativni zahvat, stručnjaci Zavoda glas ne puštaju ni povodom obnavljanja pojedinih fasada, po sistemu lutrije. „Jedno se vlastima mora priznati, bar su rešeni da nešto pokušaju“, Dmitrović je spreman vlast i da pohvali. Da se sa „šefovima“ dogovori oko mnogih detalja, ali i tad klipove pod točkove guraju preduzeća poput Gradskog zelenila, „bez kapaciteta da održava nekolicinu novih stabala“. „Ili se uplete nečiji lični interes“, dodaju poznavaoci prilika. Poljoprivredno zemljište iznebuha postaje građevinsko, a potom se daje u bescenje. Urbanistički planovi se menjaju bez utemeljenja u struci, ali stvarnog učešća građana, zakonom zagarantovanog. Šta za to vreme rade kulturnije, socijalno osvešćenije, ili već kako god hoćete, zemlje? I njihovi gradovi? „U Nemačkoj, konkretno u Berlinu, postoji Kancelarija za urbani razvoj na nivou distrikta koja omogućava učešće građana u razvoju svog okruženja.Ona predstavlja instancu na najnižem upravljačkom nivou, u razrađenom institucionalnom sistemu na višim nivoima“, objašnjava Iva Čukić iz Kolektiva Ministarstvo prostora, saradnica u nastavi na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Ona je doktorirala na uporednom učešću građana Berlina, Zagreba i Beograda u realizaciji urbanističkih i drugih zahvata. Od zajedničkog novca od poreza. Tamo, kad pučanstvo proceni šta mu treba, ovo se ukrsti sa mišljenjem struke, radovi se transparentno izvedu, pa narod dobije šta je tražio, u mogućnosti i da odlučuje i o raspodeli lokalnog budžeta. Ovde zakoni postoje vezano za procedure, ali se nigde procedure ne tumače. Pa je sve opet prepušteno paušalnosti... i ličnom interesu. Usled kog običan čovek redovno nagrabusi, što se pravda „višim ciljevima“. U izostanku sistema, ili povlačenja njegovih poluga, struka se često samoorganizuje. Prave se izložbe, diskusije, radionice... Pišu naučni radovi. Pokreću rasprave i o spomenicima, čije smo haotične orijentacije svedoci. Podseća da se javnom arhitekturom, i naravno skulpturom, uvek nešto govori. Poruku odašilju investitori: dinastije, crkva, država, partije i/ili privatni-pojedinačni donatori, navodi dr Mariela Cvetić, vanredna profesorka Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. „Prošlost se uvek konstruiše, sećanje oblikuje i brisanjem“, Cvetić apostrofira večito pravilo u tekstu „S, M, L, XL ili one size fits all: veličina statue kao ideološki parametar“ objavljenom u zborniku Skulptura: medij. metod. društvena praksa, u izdanju MSU Vojvodine (2016). Problem je kad se izgube reperi i zanemare osnovna pravila struke. Što se spomenika tiče, to su tri „sveta“ pitanja: kome, gde i od čije ruke će se podići memorijalno znamenje. Kad ovih preduslova nema, ne treba da čudi što vlada haos. Pa se u Ulici kneza Miloša, u Finansijskom parku ispod Vladine zgrade, umesto Borisa Kidriča sada nalazi „slepa mrlja“. Zapravo Takovski ustanak, publici noću nevidljiv zbog sjaja reflektora što su postali deo skulptorske instalacije. Jedan od brojnih ustanaka Srbalja nije mnogo primetniji ni danju (dok Kidrič gubi na vrednosti u novom ambijentu, ispred MSUB na Ušću), kao ni bronzani car Nikolaj Romanov, odmah do sedišta Vlade. Možda i bolje, kad u posetu dođu zvaničnici nesaglasni sa tako proklamovanom proruskom orijentacijom naših glavešina, pa time i same države. Da se u sve uplela i dnevna politika pokazala je aktuelna vlast podizanjem spomenika Borislavu Pekiću, piscu i jednom od osnivača DS. Zakasnelo obeležje postavljeno je kao da viče „u-ta-ta“ prethodnim vlastima, nesposobnim da u delo sprovedu tu ideju. U ravni sa stepeništem Cvetno-betonskog trga, Pekić nije to što je bio, već „zaludan posmatrač puka“, kako primećuje Cvetić u istom tekstu. Struka ukazuje na „stranačko potkusurivanje“ spomeničkim znamenjima, ali i na otklone od pravila druge prirode. Primera radi, nepoštovanja konvencija o veličini spomenika, zbog čega mnogi postaju karikature. Tendenciji javašluka doprinosi i institucija poklona, čemu je „svetli primer bronzana figura Hajdera Alijeva, azarbejdžanskog diktatora, „čedo“ bivšeg predsednika Tadića. Sve to upućuje na zaključak da je haos u javnom prostoru i oblikovanju grada odavno prisutan, možda još od nastanka divljeg naselja Kaluđerica. Čija se kanalizacija ni dan-danas ne da rešiti, iako je jedno od najmnogoljudnijih „kvartova“. Ali, od te se političke ostavštine naše vlasti svakodnevno ograđuju. Pa zato, sad kad su uhvatili zamah u graditeljstvu, zašto ne pitaju „što“ narod? Sigurno ne bi glasali za još jedan novi tržni centar ili parking, nauštrb industrijskog nasleđa ili zelene površine. A ako ne znaju „kako“, nek pitaju struku. Onu šačicu jada koja je ostala u svojoj zemlji sa željom da svojim delom poboljša imidž svog grada. Zašto da pozitivne urbanističke poteze poput pešačke zone u centru, pamtimo kao ekscese u planiranju, a ne obrnuto? Zašto da, konačno, ne dobijemo i taj metro? Grad bez odgovora Da su nadležni u gradu odgovorili (na vreme) na pitanja NIN-a, znali bismo da li postoji vizija urbanističkog izgleda Beograda, odnosno, kako bi se prestonica mogla opisati na osnovu najnovijeg GDUP-a? Šta će biti novi simboli glavnog grada Srbije? Kakve su prednosti, a koje mane diskontinuiteta u izgradnji Beograda u smislu davanja novog pečata? Koliko građani participiraju u odlukama o tome kako će njihov grad izgledati? Kakve su i kolike ingerencije gradskog urbaniste? Može li Folić da utiče na to da se suzbiju lični interesi, a komunalna preduzeća priklone boljim rešenjima, umesto da im se opiru? I, na kraju, mogu li se urbanističko-spomeničke promene u Beogradu nazvati suštinskim ili kozmetičkim? Za blagovremeno odsustvo reakcije gradskih vlasti, možemo da spekulativno okrivimo administraciju. Ili je „crvena linija“ do Broja jedan koji sve zna vazda zauzeta, možda i važnijim pitanjima.