Vama su potrebni protestantski pokreti

Protestantizam i Maks Veber su, ruku podruku, u srpsko društvo ušli na mala vrata, čak ne ni kao gosti na nedeljnom, porodičnom ručku, već kao sumnjivi gosti još sumnjivijih komšija. Taj Veber je, pričalo se, nešto nalik velikanu popularne psihologije koji je preobrazio živote čitavih naroda objasnivši im kako valja biti protestant da bi se bilo uspešan kapitalista. A taj protestantizam, pak, najobičnija je hrišćanska sekta koja ruku podruku ide s izrabljivanjem, sportom na koji smo navikli, kojim bismo čak i da se bavimo, pod uslovom, naravno, da držimo lepši kraj batine. Najzaslužniji za uvođenje Vebera i protestantizma u ovdašnji javni i privatni diskurs je Aleksandar Vučić, koji je, još otkad je bio vicepremijer Srbije, voleo da s protestantizmom u vezu dovodi pregalništvo, askezu i odgovornost. Izgledalo je da je zamenio pravoslavnu veru iz radikalskih dana za protestantsku neveru, što je u kombinaciji s njegovim visprenim govorništvom bilo dovoljno da se zaboravi da su njegove vlade udarale na penzionere i socijalne slučajeve, a ne na lihvare i tajkune, da su svu odgovornost preusmerile na njega, umesto da formiraju predvidiv sistem društvene odgovornosti i da su i samu ideju meritokratskog pregalništva obesmislili nestručnim zapošljavanjem, plagiranjem i kupovinom diploma. Protestantizam je krovni naziv za mnoštvo teoloških i društveno-religijskih uverenja i praksi koje su nastale u 16. veku kao vid otpora korumpiranoj katoličkoj crkvi i njenim okoštalim, neracionalizovanim praksama. O istoriji protestantizma i njegovim aspektima koji bi mogli biti interesantni i danas, naročito nama, govorio je doskorašnji direktor beogradske kancelarije Fondacije „Hajnrih Bel“ Andreas Polterman na predavanju „Protestantizam, ili: modernizacija sveta“. Da li je predsednik Vučić dobar protestant? Naravno da nije, samo se pretvara da razume protestantsku logiku i disciplinu. Još gore je što svojim odlukama ne dopušta ni drugim ljudima da budu efikasni i preduzimljivi. Prisustvovao sam sastanku gospodina Vučića koji je tada bio potpredsednik vlade i jednog nemačkog poslanika iz redova Hrišćansko-demokratske unije Angele Merkel, kada je Vučić rekao da jedino on radi od svojih kolega, i to od sedam izjutra, i da pokušava da primeni šta je naučio od Maksa Vebera. Pritom, Veberova studija o vezi kapitalizma i protestantizma je teorija, tipologija koja nije zasnovana na strogo empirijskim činjenicama. Nije udžbenik. Poslanik se istopio od takve retorike, jer je u Vučiću video pogodnog čoveka za saradnju. Koju godinu kasnije vidimo da mi je taj istorijski sastanak bio smešan s razlogom i da je potpuno svejedno da li je Vučić pročitao Vebera ili ne – njegova dela ne odgovaraju izjavama koje daje“, kaže Polterman za NIN. U kojim situacijama se to najviše vidi? Primera radi, poznate su sumnje u validnost diploma i doktorata određenih zvaničnika. Da se razumemo, toga ima i u Nemačkoj. Pomalo je ironično da je tamo za plagiranje bila optužena ministarka obrazovanja Anet Šavan, a ministar odbrane Karl-Teodor cu Gutenberg doslovce je prepisivao rečenice iz novina. Vlada je sigurno pritiskala univerzitet – ipak je Gutenberg bio uzdanica bavarskog ogranka stranke Angele Merkel - ali se ni naučna zajednica nije dala. Stvorio se prostor da se sumnje istraže i dvoje ministara je ostalo bez titule i posla. Ovde isprva nije bilo mesta za autonomnu istragu u okviru univerziteta. Ne, pojavi se Vučić i kaže: „Pogledao sam Stefanovićevu disertaciju i u redu je.“ Otkud on zna? To je čovek koji se pita za sve, iako nominalno radi na jačanju pravne države. Sramota je univerziteta što se nije ozbiljno usprotivio njegovoj izjavi. Dalje, Milorad Grčić je v.d. direktora EPS-a iako nema nikakvog iskustva u toj vrsti posla. I nije jedini. Ponovo, Nemačka je takođe partijska država gde se odanost stranci naplaćuje radnim mestom ili privilegijama. Nema društva koje je imuno na tu bolest. Ali, dok je u Srbiji kršenje meritokratije sveprisutno, u Nemačkoj se seče u korenu, čim se pojavi, ili se u najgorem slučaju zbog odanosti stranci nagrade oni koji su kvalifikovani stručnjaci. Zašto EU onda toleriše takvo gaženje institucija i liberalnih vrednosti koje joj se pripisuju? Procenjeno je da je Vučić za trenutne potrebe bolji od ma koje alternative u Srbiji. Pritom, izabrali su ga građani, iako postoje sumnje u kršenje izbornog procesa. U politikološkoj terminologiji se pojavio novi pojam - stabilokrata. To je neko čija se autokratija toleriše zarad očuvanja stabilnosti u regionu, premda je i Berlinu i Briselu jasno da su obećanja koja im srpska vlada daje često bez osnova, pa čak i da neretko ostanu neispunjena. Stalni podtekst priče o protestantizmu je Vučićeva nominalna težnja da se srpski mentalitet približi nemačkom i da se posledično dva društva poistovete. Da li su protestantizam i nemstvo identični? Ako govorimo u ključu verskog nasleđa, u Nemačkoj postoji tržišno orijentisani individualizam koji potencira ličnu odgovornost i koji proističe iz protestantizma, ali i socijalno odgovorna država koja je nasleđe katolicizma, jednako važnog za nemačku istoriju. Tržište je u Srbiji ipak relativno novi pojam, dok nemačka ekonomija već vekovima opstaje na porodičnim preduzećima. Tačno, protestantizam je delom otuda i nastao. Danas je reč o privatnim preduzećima koja su generacijama u porodičnom vlasništvu i čije je akcije nemoguće kupiti na berzi. Posledično ni zemlju. Pritom, nemačka poreska politika je u velikoj meri usmerena ka pomaganju takve ekonomije. Posledično su i njihovi vlasnici, milioneri, možda i milijarderi, posvećeni plaćanju poreza, pomaganju takve ekonomije i društva oko sebe. To je protestantska etika – uložiti kapital u dalji razvoj, veću produktivnost, pa i okolni svet. Ne postati dokoni rentijer. Kalvinisti među protestantima veruju da je poslovni, svetovni uspeh istinski znak Božje naklonosti. Tramp je ekstremni primer tog uverenja. Verujete li da su kulturološki koncepti međusobno zamenjivi, nezavisno od materijalne podloge? Da srpsko društvo može prihvatiti protestantske svetonazore? U punoj meri ne. Današnje svetsko tržište kontroliše međunarodni krupni kapital i izgradnja strukture globalno konkurentnog malog i srednjeg preduzetništva u Srbiji je veoma teško izvodljiva. Ali je važno predstaviti sve moguće alternative, pa i onu za koju se zalažemo – odgovorna tržišna ekonomija s učešćem države. Prepisati nemački ekonomski model nije moguće bilo gde u Evropi, pa ni u Srbiji, ali je ovde moguće i potrebno promeniti odnos prema državi. Inače, primetio sam da su svi narodi koji su bili pod otomanskom vlašću prema njoj izgradili vrlo specifičan odnos. Turska država nikad nije bila njihova država, nisu je oni birali i gradili, i navikli su da kao vid specifičnog otpora od nje izvuku isključivo korist, neretko na osnovu ličnih poznanstava i interesa. S druge strane, protestantska logika u nacionalnoj državi vidi vrhunac zajedničkog rada pojedinačno odgovornih ljudi. Nemci vole državu, pa onda od nje zahtevaju da bude birokratski efikasna i transparentna. Država je neko ko omogućuje i koga je neophodno zaštititi i u njega ulagati. Ima to i svoje opasne strane, kao što je sklonost ka kolektivističkim ideologijama poput nacizma u 20. veku. Danas je nemačka ekonomija bez sumnje najsnažnija u Evropi i pokušava da nađe saradnike u drugim delovima koji bi prepisali recepte koji su Nemačku doveli na vrh. Od toga koristi može da ima samo Nemačka, to je igra koju danas igramo. Italija i Francuska, recimo, mogu da imaju uspešne ekonomije, ali po sopstvenim pravilima. Treba li borbu protiv korupcije da vode vlast ili građani? Ne može bez vlasti, zato se i uzdamo u proširenje EU, koliko god uticaj pregovora s EU bio u suštini mali. Lista nerešenih problema u Srbiji je preduga da bismo mogli da verujemo da Vučićeva saradnja s EU nije predstava, kako za Brisel, tako i za unutrašnju upotrebu. Problematično je nepriznavanje Kosova, traljave pravosudne reforme, sveprisutna korupcija, nedostatak transparentnosti, manjak medijskih sloboda... S druge strane, možda su vam najneophodniji, da ih tako nazovemo, „protestantski pokreti“, kakvi su ovde bili aktuelni povodom projekta Beograd na vodi i rezultata izbora i koji su iskreno trajali duže no što sam očekivao. Raduje me i nastanak pokreta Sedam zahteva koji nastavlja borbu s naglaskom na političkim, socijalnim i ekonomskim zahtevima. Moram priznati da sam bio razočaran kada sam video da u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije nema ni reči o masovnim demonstracijama. Istina je da se izveštaj odnosio na 2015, a ne na prošlu godinu, ali se moglo naći mesta i za proteste, da se htelo. Nažalost, to je još jedan dokaz da se EU neće mešati u društvene probleme u Srbiji i da joj je dovoljno da vlast garantuje stabilnost, što vlast, naravno, koristi da koketira i sa Rusijom i da istovremeno jača nauštrb građana.