Naslovna strana

Šta povezuje Aleksandra Vulina, Aleksandra Martinovića, Branka Ružića, Vladana Vukosavljevića, Zoranu Mihajlović, Maju Gojković, Marka Đurića, osim udvorištva prema Aleksandru Vučiću? Naslovna strana prošlog NIN-a. Danima su se nadmetali ko će nas jače optužiti za veličanje nacizma, relativizovanje žrtava Holokausta ili bar za napad na državu Srbiju – čitaj Vučića. I gle čuda, baš niko od njih do danas ni reč nije rekao o suštini problema, na koji smo ukazali. Biće da mnogi od njih nisu ni pročitali „sporne“ tekstove o ponižavajućem položaju radnika, o tome da Vlada ne poštuje zakone koje je predložila, a usvojila Skupština, u kojoj SNS i SPS imaju većinu dovoljnu da utorak proglase za subotu, a Malu za Veliku Gospojinu. Ma nisu gledali ni slike, jer da jesu ne bi NIN avansno optužili da je ključne činjenice prećutao, a nije, niti će. „Naslovna strana zaslužuje osudu svakog normalnog i pristojnog građanina Srbije, ali i čitavog društva“, rafalno je udarila Maja Gojković. NJen problem je što je u bogatoj političkoj karijeri uradila mnogo neuporedivo gorih stvari od onog za šta optužuje NIN. I što nas svaki dan uverava u svoj „demokratski kapacitet“. I što joj sigurno ne bi smetala homofobija partijskog kolege Aleksandra Martinovića da toj tiradi nije prisustvovala i buduća premijerka Ana Brnabić. Sećate se njenih reči: „Valjda je shvatio, Ana je tu“. Ma, nije shvatio. Niti će. To je jednostavno stav koji se gradio godinama i ne može da se promeni preko noći, samo zato što je Ana tu. Za „vrhunac licemerja“ optužio nas je isti taj Martinović, koji je javno priznao da je grešio dok je do 2010, pre prelaska iz SRS u SNS na Vučićev račun izgovorio niz uvreda. „Ja sam ispao magarac, najveća politička budala. Da mi je ova pamet, to nikada ne bih uradio. Ni za koga to ne bih rekao, a da nemam dokaza“, pravdao se u novembru 2016. za reči iz 2010. Hoće li se jednog dana pravdati nekom drugom ako umesto Vučića dođe na čelo države? I ko je onda licemer? Ko zastupa stavove i vrednosti u koje ne veruje? NIN je uspeo i ono što niko drugi nije - naterali smo da se oglasi i ministar informisanja. Za Vladana Vukosavljevića „korišćenje simbola, slika ili predstava najužasnijeg ljudskog stradanja, kao osnove za analogije sa tekućim društvenim, političkim ili socijalnim fenomenima, predstavlja spuštanje ispod svake, pa i najtolerantnije shvaćene granice dobrog ukusa i etike u medijskom prostoru“. Sreća za njega, pa smo mu jedini problem. Pošto o drugima ćuti kao zaliven, ispada da svi ostali mediji poštuju etiku i profesionalne standarde. Ima li srećnijeg ministra od njega u Srbiji? Za Branka Ružića, naslovna strana „nekada respektabilnog, a sada anticivilizacijskog nedeljnika NIN je skaredna, sramna i uvredljiva“. A da li je i odnos Vlade, čiji je ministar, prema zaposlenima u Srbiji anticivilizacijski, sraman i uvredljiv? Napad Vulina ću samo konstatovati - nema ni prostora, ni potrebe za širi odgovor. Uostalom, šta on zna o položaju radnika u Srbiji? Ima više od mesec dana kako više nije ministar rada. Dovoljno dugo da zaboravi ko je bio resorni ministar dok su se usvajali zakoni o radu i štrajku? Jurišu na NIN (ne)očekivano se pridružila i Zorana Mihajlović. „Ne mogu da razumem da se sloboda štampe koristi za poređenje sopstvene zemlje sa nacističkim logorom“. Da je pre nego što je to izjavila pročitala tekst, siguran sam da bi joj bilo jasno da NIN ništa nije slagao. A pre nekoliko godina možda bi i potpisala tekst. „Kao unuka Najdana Pašića, jednog od osnivača nedeljnika NIN, stid me je ovakvog NIN-a. Kao građanina Srbije, stid me je medija poput ovog“, napisao je na svom tviter-nalogu Marko Đurić. Iskreno, mene više zanima koga bi se Markov deda danas više stideo – svog unuka ili NIN-a? Pobednik u ovom nadmetanju je, ipak, Ivica Dačić. „Nečuveno je licemerje i bezobrazluk da list koji je u stranom vlasništvu strane investitore poredi sa nacistima, a radnike u Srbiji sa logorašima“, rekao je Dačić. Kakav kralj zamene teza. Ko je, Dačiću, kriv što Srbija liči na logor – investitori ili Vlada koja kreira ambijent i od svojih građana zahteva da se odreknu zakonom garantovanih prava? O tome ni reč. Ali tvrdi da nemamo poštene namere - čekaj, zar to za radnike Fijata nije već rekla Ana Brnabić? Za društvo je mnogo važnije da on ima časne namere. Jer, svako ko posumnja ne mora da kupi NIN na kiosku. A Dačića ne možete da ne kupite, njega smo od Vučića dobili na poklon kao deo SNS-SPS paketa.