Da sve ovo samo snevam

Kada je, u ovonedeljnom TV monologu, poručivao opoziciji da ne samo da nema šanse da pobedi njega, nego ni naslednika koga će, kao da je Srbija njegovo lično vlasništvo, odrediti sam, Aleksandar Vučić nije precizirao da li se ta tvrdnja odnosi samo na „velike“ predsedničke i parlamentarne, nego i na beogradske izbore. Naravno da bi, s obzirom na propagandna i druga sredstva kojim raspolaže, s jedne strane, i subjektivne i objektivne probleme u kojima se davi opozicija, s druge, možda i mogao da živi u tom uverenju. Brojke, međutim govore suprotno: sudeći prema volji birača iskazanoj na aprilskom glasanju, predstojeći izbori za vlast u Beogradu biće prva zaista neizvesna borba posle dužeg vremena naprednjačke ubedljive dominacije. Jer, za razliku od „republičkih“ 55 odsto, u Beogradu je Vučić, kao zajednički kandidat SNS, SPS i gomile manjih stranaka, osvojio 44 posto glasova, što je nedovoljno za samostalno formiranje vlasti. Odnosno – otvara opciju u kojoj bi se svi drugi dogovorili o izboru gradonačelnika koji ne bi bio Vučićev pion. Jasno je da će Vučić učiniti sve da do takvog ishoda ne dođe: od razvlačenja donošenja odluke o tome kada će izbori biti raspisani i da li će im biti dodato i još jedno vanredno parlamentarno glasanje (što bitno otežava opozicioni dogovor), preko različitih oblika podstrekivanja unutaropozicionih sukoba, do guranja igrača čiji je zadatak da podstaknu rasipanje glasova nezadovoljnika ili čak da ih „pokupe“ i potom, u postizbornim pregovorima, prenesu na naprednjački račun („trojanski konji“). Za sada nema mnogo naznaka da je opozicija našla način da se tim udarima efikasno suprotstavi i omogući nastavak zanimljivog trenda o kome govore dosadašnje brojke: kada se posmatraju samo beogradski rezultati, vidi se priličan pad popularnosti Vučića i saradnika u prethodna tri izborna ciklusa – od 56,94 posto osvojenih glasova (sa uključenim rezultatom SPS-a) na parlamentarnim izborima 2014, preko 51,14 posto dve godine kasnije, do aprilskih 44,03 posto. Koprcajući se u prostoru omeđenom konstantnim medijskim čerečenjem, besparicom, ličnim sujetama, sukobima i uskostranačkim interesima, opozicija ne uspeva da odmakne dalje od javnog zalaganja za zajednički izborni nastup, čiju iskrenost nema šta da potkrepi. Uporedo sa „testiranjem“ prihvatljivosti pojedinih kandidata (general Sreto Malinović, Rodoljub Šabić, Dragan Đilas, Tamara Tripić...), plasira se i priča o prikrivanju pravih aduta, kako bi se skratilo trajanje očigledno neizbežnog medijskog i skupštinskog linča. Različitim sredstvima, s različitim rezultatima, meri se verovatnoća da se opoziciona uzdanica premetne u naprednjačkog „trojanca: toj dijagnostici prvenstveno je podvrgnut bivši gradonačelnik i višestruki pobednik nad Vučićem, Dragan Đilas, koji, prema nekim informacijama, ispituje teren, ali još uvek nije siguran da će se odlučiti za ulazak u borbu. Ispipavaju se i opcije formiranja dve kolone (građanska i nacionalna) za koje u delu javnosti postoji uverenje da bi mogle biti čak i efikasnije od jedne liste – mada se iz te priče često izostavljaju važni faktori, poput u Beogradu jakog Aleksandra Šapića, perspektivnog pokreta Ne da(vi)mo Beograd ili LJubiše Preletačevića Belog i njegove ekipe, čije su namere još uvek nepoznate. Drugim rečima, opozicija se i dalje bavi sobom, očekujući, valjda, da će građani u celoj toj priči nekako prepoznati sopstveni interes. A da li je baš tako? Potpuno ispod radara opozicije prolazi, recimo, nepotrebni teror kome su odnedavno izložene (prvenstveno) stotine hiljada ljudi koji žive u „prstenu“ oko Beograda (Obrenovac, Lazarevac, Mladenovac, Sopot, Barajevo itd) a imaju potrebu da, zbog posla i drugih obaveza, putuju do centra prestonice: zbog potreba „Beograda na vodi“ srušena je Lastina autobuska stanica i sav prigradski saobraćaj (privremeno) je nakrcan na perone BAS-a. I to je samo prva faza muka običnih smrtnika, jer i samom BAS-u sledi iseljenje na Novi Beograd, do koga, kao što je poznato, niti ima metroa, niti dovoljno mostova. I ne samo da tu vrstu efekata skorojevićkog urbanizma na život običnih ljudi opozicionari nisu sami primetili, već do njih nije doprla ni prošlonedeljna poruka kolumniste Vremena Teofila Pančića. „Obiđite ponekad te nesrećnike po autobuskom stanicama planiranim za likvidaciju zbog besnih glista posttranzicione buržoazije, jer, znate, to su vaši budući birači, pod uslovom da im ubedljivo i bez fige u džepu kažete jedinu važnu stvar: `Ovo što vam se dešava je strahota i sramota, i mi ćemo sve to poništiti i vratiti u pređašnje stanje čim nam svojim glasovima omogućite da preuzmemo vlast u Beogradu`. Jer, ako mislite da ćete dobiti Beograd, a kamoli Srbiju, samo glasovima vaših milih komšija sa Vračara, Neimara, Starog grada, Palilule – e to se nikada neće desiti“, uveren je Pančić. Slično misli i Boban Stojanović, doktorand i saradnik FPN: „Ako misli ozbiljnije da ugrozi SNS, opozicija mora da se okrene javnim politikama u Beogradu“, kaže sagovornik NIN-a, koji veruje da je to daleko bolji pristup od priče o jednoj ili više kolona, naročito zato što je „evidentno da ne mogu da se dogovore“. Neophodno bi, zato, bilo hitno mapiranje problema na nivou pojedinačnih politika, tako da bi ostalo dovoljno vremena i za predlaganje rešenja, jer biraču samo prepoznavanje problema ne znači ništa. Dok podseća na to da je Dosta je bilo započeo rad na tom pristupu navođenjem 20 tačaka koje zovu „programom“ ali i ocenjuje da to još uvek nije program već samo prvi korak – mapiranje problema, Stojanović razmišlja i o oblastima koje bi mogle biti prioritetne. A spisak se lako pravi: od javnog prevoza, saobraćajne infrastrukture („Beograd se raspada, stalno morate da pazite da vam ne otpadne neki točak na ulicama prepunim rupa“) i preskupog taksi prevoza, kao posledice kartela, do problema vrtića (nedostajući kapaciteti, uslovi rada zaposlenih) ... To je, uostalom, i samim naprednjacima bilo jasno kada su, na prethodnim izborima, onoliko „gazili“ po priči o Bus-plusu, zaboravivši, u međuvremenu, da tadašnja olako data obećanja, ispune nakon što su preuzeli vlast i unosne poslove koje ona obezbeđuje. „Naravno da je potrebna i kritika vlasti, ali bez ove komponente opozicija ništa ne može učiniti“, kaže Stojanović i dodaje da takav pristup ne bi bio samo prijemčiviji biračima, već bi to bio i put koji olakšava međustranačke dogovore. A dogovori postignuti o konkretnim pitanjima bili bi prihvatljiviji i za one izbirljive birače, koji su skloni da uskrate podršku „svojoj“ stranci ukoliko stupi u koaliciju sa partijom koju preziru. Stojanović misli da bi bilo dobro i personalizovati politiku, u smislu da sa biračima iz Zemuna razgovara čovek iz Zemuna, i slično. A i to je deo iste priče, one koja podrazumeva težak terenski rad i razgovore sa običnim ljudima. I možda najteže od svega – razumevanje uslova u kojima se za opstanak bore ti birači, obični ljudi, oni „nesrećnici od malena“ koji iz dana u dan dobijaju nove razloge da se sete tužne melodije „Za Beograd (firmom Krstić)“ i njenih stihova: „Od sve muke pesme pevam, voleo bih majko mila, da sve ovo samo snevam“...