Najveći šou na svetu

Finijas Tejlor Barnum, poznatiji kao P. T. Barnum, bio je mnogo toga: biznismen, šoumen, muzički impresario, publicista, političar. Po potrebi zabavljačkog biznisa u Sjedinjenim Državama - onakvog kakav je bio sredinom 19. veka - u ranijim fazama karijere neretko i prevarant; ali u poznijim godinama i provincijski gradonačelnik, reformator, dobročinitelj. Ipak, ono po čemu je ostao upamćen jeste cirkus koji je osnovao 1870. i koji će, pošto se 1881. udružio s DŽejmsom Bejlijem, pod imenom Barnum i Bejli postati internacionalno poznat kao „najveći šou na svetu“. Barnum je umro 1891, ali će njegov cirkus - u poslednjih stotinjak godina s drugim vlasnicima i pod novim imenom, Ringling braders, Barnum i Bejli - potrajati sve do pre neki mesec: ugašen je ovog maja. Drugačije nije ni moglo. Cirkusi su odavno prevaziđen oblik zabave; savremena odbojnost prema držanju divljih zveri u zatočeništvu u neadekvatnim uslovima učinila je da više ni deca ne uživaju u predstavama dresiranih životinja; kome je do akrobatskih tačaka ima mnogo atraktivnije alternative - od hiperdizajniranog Sirk de solej do parkura i drugih vratolomnih veština koje su iz cirkuskih šatri izašle na ulice i u prirodu. A uz malo zlobe, moglo bi da se zaključi kako nije slučajno ni to što je cirkus koji je potrajao skoro vek i po zatvoren baš ovog proleća: biće da se konkurencija u vidu administracije predsednika Donalda Trampa pokazala kao isuviše jaka. Iako su Amerika i svet imali šest meseci da se koliko-toliko priviknu na to da se na čelu najveće svetske sile našao neko poput Trampa, poslednja dešavanja u Beloj kući i oko nje nanovo bude nevericu kako je postalo moguće da koridore moći u Vašingtonu naseli do te mere nekompetentna, neznalačka, haotična, konfuzna, pride još i etički deficitarna grupa ljudi kakvu predstavljaju predsednik i dobar deo njegovog tima. Od dezorganizacije, preko neukosti, do gole arogancije, primere ponekad nije lako ni pobrojati. Sam Tramp je svoj neprocenjivi doprinos dezavuisanju funkcije koju obavlja prošle sedmice nastavio da daje kroz intervju NJujork tajmsu. Najjače je odjeknulo to što se u njemu obrušio na sopstvenog ministra pravde, DŽefa Sešnsa, zbog toga što se izuzeo iz istrage o navodnom ruskom mešanju u prošlogodišnje izbore, zamerajući mu što je uopšte prihvatio mesto u administraciji; i time u pitanje doveo Sešnsov ostanak na toj funkciji. Štaviše, pošto je i nakon intervjua Sešnsa nastavio da javno ponižava, sva je prilika da će ovaj u dogledno vreme ili sam otići ili biti nateran da ode. Doveo je Tramp u pitanje i kredibilitet zamenika ministra pravde, Roda Rozenstajna - koji umesto Sešnsa nadgleda pomenutu istragu - između ostalog i zbog toga što je ovaj „iz Baltimora, gde jedva da ima republikanaca“, iako Rozenstajn niti je iz Baltimora (mada tamo jeste službovao), niti je ikad bio u Demokratskoj stranci. Zapretio Robertu Muleru, visoko cenjenom bivšem direktoru Ef-Bi-Aja, kome je poverena istraga o ruskom mešanju, da će biti smenjen ukoliko je proširi i na poslove porodice Tramp - što je ovaj, prema pisanju američke štampe, već učinio. Još jednom demonstrirao nepoznavanje političkog sistema zemlje koju vodi, pored ostalog netačno tvrdeći kako direktor Ef-Bi-Aja raportira direktno predsedniku (istina je da on odgovara ministru pravde). I napravio sijaset drugih, manjih i većih materijalnih grešaka - što se, doduše, nekako i podrazumeva: to se dešava skoro svaki put kad zine, ili tvituje. Sve ovo bilo je praćeno izveštajima da Trampov pravni tim aktivno radi na tome da potkopa Mulerovu istragu, pokušavajući da u pitanje dovede njegov kredibilitet; vešću da je portparol tog pravnog tima podneo ostavku, ne objašnjavajući zašto; pa vešću da je ostavku podneo i portparol Bele kuće, smeteni Šon Spajser, koji je za ovo kratko vreme koliko je obavljao tu dužnost postao svojevrsna antizvezda i meta bezbrojnih televizijskih parodija i viralnih dosetki. Ni za Spajsera nije jasno zašto se povukao. Neki misle iz protesta zbog imenovanja Entonija Skaramučija za novog Trampovog direktora komunikacija, nakon što je to mesto mesecima stajalo nepopunjeno, ali je možda u pitanju i nešto drugo. Ali se zato sa svih strana moglo da čuje da su na vest o imenovanju Skaramučija - blagoglagoljivog bivšeg bankara, finansijera i čestog učesnika političkih tok-šou programa na ultrakonzervativnom Foks njuzu i, naravno, bez iskustva na poslovima koje ova funkcija podrazumeva - pobesneli i šef predsedničke administracije Rajns Pribus i u poslednje vreme skrajnuti Trampov glavni strateg, mračni ideolog Stiv Benon; dvojac koji se, kao što se zna, i međusobno ne podnosi... Centralni događaj u permanentnom spektaklu koji priređuje Trampova administracija zasad ipak ostaje odmotavanje priče koja se zakotrljala nakon što je ranije ovog meseca otkriveno da je predsednikov sin, Donald mlađi, prošlog leta pokušao da dođe do kompromitujućeg materijala o demokratskoj predsedničkoj kandidatkinji Hilari Klinton, ne obazirući se na to što mu je rečeno da je taj materijal prikupila neka ruska bezbednosna služba. Donald mlađi, Trampov zet i viši savetnik u Beloj kući DŽared Kušner, te šef Trampove kampanje u to vreme Pol Menafort - koje je DŽunior, privučen takvom najavom, poveo na sastanak s ruskom advokaticom Natalijom Veselnickom, da bi se ispostavilo da ona nije imala da ponudi ništa slično - pozvani su, naime, da o tom sastanku i drugim kontaktima s ruskim zvaničnim ili nezvaničnim emisarima svedoče pred Kongresom, a u sklopu istraga koje se tamo o ruskim vezama Trampovog izbornog tima vode nezavisno od one Mulerove. Niko ozbiljno ne veruje da će ta svedočenja razotkriti pravu prirodu veza Trampovog tima s ruskim državnim i poslovnim strukturama (postojanje ovih prvih tek treba dokazati; ove druge evidentno postoje, samo je pitanje koliko duboko dosežu); u međuvremenu su valjda advokati i Donalda mlađeg naučili kako da ubuduće izbegne da inkriminiše samog sebe. Ali kao vid produženog pritiska na Trampa i ljude iz njegovog neposrednog okruženja da konačno objasne otkud i čemu pre i posle izbora toliko intenzivni kontakti baš s Rusima, češći nego sa svima ostalima zajedno - računajući i najbliže američke saveznike - poslužiće i ona. Prvi je na red za svedočenje došao Kušner, koji se u ponedeljak pojavio pred senatskim odborom za obaveštajna pitanja, a u utorak i pred istim odborom Predstavničkog doma. Oba svedočenja održana su iza zatvorenih vrata, ali je Kušner uoči pojavljivanja pred senatskim odborom obelodanio svoju 11 strana dugu izjavu, koju je potom tamo pročitao, da bi se posle svedočenja neočekivano na dva minuta i direktno obratio medijima - što inače maksimalno izbegava - sažimajući ono što je rekao senatorima u nekoliko kategoričnih tvrdnji. Uključujući viđenje s Veselnickom („gubljenje vremena“), imao je ukupno četiri kontakta s Rusima, dva pre izbora, dva posle; dvaput se sreo s ruskim ambasadorom u Vašingtonu Sergejem Kisljakom, jednom s bankarom Sergejem Gorkovim (za koga se priča da je povezan s Kremljom). Nijedan od tih kontakata nije izlazio iz kurtoaznih okvira i nije bilo nikakvog dosluha s Rusima, ni njegovog a, koliko mu je poznato, ni drugih članova Trampovog tima. Tačka. Nije rekao, ali je možda pomislio: a vi sad dokažite da nije tako. Bilo je planirano da kasnije ove sedmice pred drugim senatskim odborom, onim za pravosuđe, svedoče Tramp mlađi i Menafort, ali je to zasedanje naknadno odloženo na neodređeno vreme. Nagovešteno je da bi ta svedočenja mogla da budu javna, pa će možda ponuditi više od Kušnerovih; konačno, DŽunior je zasad jedini uhvaćen s rukama u kavijaru. Mada je verovatnije da će se, kao i dosad kad su u pitanju pokušaji da se ustanovi jesu li Rusi zaista pogurali Trampa ka Beloj kući, i to završiti kao još jedna bura u čaši vode. Barem do nekog drugog senzacionalnog otkrića. Sigurno je jedno: najveći šou na svetu nije ni blizu završetku.