Bilo jednom u Stejt departmentu

Koja je tačno svrha Reksa Tilersona? Sprovođenje američke spoljne politike svakako ne. I kad ima neku preporuku za predsednika Donalda Trampa, ili stav o nekoj spoljnopolitičkoj situaciji koja nalaže da se Vašington o njoj izjasni, mišljenje aktuelnog državnog sekretara se najčešće ignoriše - ili, još gore, uopšte i ne traži. Budući da nema nikakva znanja iz sfere međunarodnih odnosa, niti je zainteresovan da nešto nauči o realnostima savremenog sveta, Tramp se u spoljnopolitičkom odlučivanju - dakle, na polju na kome američki predsednici uživaju neuporedivo veću slobodu nego na unutrašnjepolitičkom planu - uzda uglavnom u sopstvenu intuiciju; ponešto i u svog zeta i savetnika, DŽareda Kušnera. Štaviše, Ivankinom suprugu se - uprkos njegovom manjku kvalifikacija, ništa manje frapantnom nego u slučaju samog Trampa - poveravaju i oni najosetljiviji diplomatski zadaci, čije obavljanje neretko podrazumeva da državni sekretar o tome ne bude ni obavešten. (Kušner je tako, pored svega ostalog u spektakularno pretrpanom portfoliju, zadužen i za, ni manje ni više, nalaženje rešenja za bliskoistočni problem: onaj koji generacije i generacije vrhunskih diplomata i državnika, pa ni sva svetska pamet, ne uspevaju da reše otkad je nastao.) Kad Tilerson po nekom pitanju predloži jedno, kao u slučaju mini- -krize izazvane blokadom koju su zemlje Zaliva i još neke arapske države nametnule Kataru, ispostavi se da Bela kuća na umu ima nešto drugo; tu i tamo pometnju zasebnim inicijativama uveća i ministarstvo odbrane. Kad pokuša da, kao u slučaju najnovijih tenzija izazvanih razmenom pretnji između SAD i Severne Koreje, utiče na snižavanje temperature, Tramp objavi novi, još ratoborniji tvit od onog koji je državnog sekretara i naveo da tim povodom nešto kaže. A jedina komparativna prednost koju je Tilerson inicijalno imao u odnosu na druge kandidate za mesto šefa diplomatije - dobri lični kontakti u Moskvi i prijateljski odnos sa samim Vladimirom Putinom - u međuvremenu je to prestala da bude: nedavna odluka Kongresa da pooštri sankcije protiv Rusije, te generalno do razmera histerije naraslo antirusko raspoloženje u SAD zbog indicija o ruskom uplitanju u američke izbore, Tilersonovo dobro snalaženje po Kremlju sveli su na nivo irelevantne anegdote. U retkim prilikama Tilerson, ipak, barem stavlja do znanja da nije ispario. Ali najčešće ga, figurativno govoreći, nema nigde. Kao da najmoćnija svetska sila i nema ministra spoljnih poslova, ili da aktuelni nosilac te funkcije posao obavlja sa skraćenim radnim vremenom. Sigurno ne zato što nije vredan čovek; objašnjenje očigledno leži negde drugde. Vašingtonom već nekoliko meseci kruže priče da Tilerson na položaju neće opstati dugo: delom jer, takav kakav je, ne ispunjava Trampova očekivanja (kakva god ona bila), ali i zato što, frustriran, navodno ni sam nema nameru da se tu zadržava čitav mandat. Zna se, uostalom, da je ubrzo po preuzimanju dužnosti izjavio kako ovaj posao nije ni želeo. Ali kad već nije našao način da ponudu odbije, najmanje što bi se očekivalo od njega, kao i od bilo koga drugog ko bi se na tom mestu našao, jeste da se ili izbori za status koji mu pripada, ili da se časno i bez odlaganja povuče. Tilerson u prvom ne uspeva - ako uopšte više i pokušava - a na drugo očito još nije spreman. Ne čudi otud što se o njemu u ozbiljnim medijima i akademskim krugovima govori kao o najslabijem američkom državnom sekretaru moderne ere, ako ne i svih vremena. Profesor međunarodnih odnosa sa Univerziteta Kolumbija, Robert DŽervis, ovu potonju ocenu izrekao je već u martu, dok Tilerson još nije čestito ni zagrejao fotelju u koju je zaseo. „Državni sekretar svoju moć ne vuče toliko iz Ustava ili zakona, koliko iz pet izvora: podrške koju mu daje predsednik, saveta i pomoći koju mu obezbeđuju karijerne diplomate u Stejt departmentu, poštovanja koje uživa među drugim vodećim ličnostima administracije i savezništava koja s njima uspostavlja, priznanja koja mu odaju mediji i javnost, te pozitivnih procena njegove kompetentnosti i moći koje o njemu imaju strane diplomate. Ovi pojedinci i grupe ne deluju nezavisno jedni od drugih, već se uzajamno prožimaju i kroz njihovu interakciju se kreira ili potkopava moć državnog sekretara. Percepcija i realnost se stapaju stvarajući sliku o državnom sekretaru kao jakoj ili slaboj figuri, a to onda u zatvorenom vašingtonskom sistemu lako preraste u samoispunjavajuće proročanstvo“, napisao je tada DŽervis. Nekoliko meseci docnije, ispostavlja se da je Tilerson zaista zakazao na svakom od ovih planova - i da je, istina s jednim vitalno važnim izuzetkom, za to najodgovorniji on sam, konstatovao je u julu jedan drugi profesor međunarodnih odnosa, Danijel Drezner s Univerziteta Tafts. Prateći, stavku po stavku, DŽervisovu sistematizaciju izvora moći (ili nemoći) jednog državnog sekretara, Drezner je ustanovio da Tilerson nije uspostavio neophodan nivo komunikacije sa stranim kolegama; da se prema medijima postavio još gore, zbog čega ni javnost nije mogla da o njemu stekne povoljniju sliku; da nema dobru saradnju s kongresmenima i da se u više navrata pred svedocima sukobljavao s personalom Bele kuće; te da, konačno, ima očajan odnos s ekspertima i profesionalnim civilnim službenicima iz sopstvenog ministarstva. Ipak, kao ključni Tilersonov problem - i jedini za koji sam nije najveći krivac - ispostavlja se to što nije uspeo da zadobije veću podršku predsednika. Opet, ne zato što nije pokušavao: sastajao se on s Trampom u ovih sedam meseci na desetine puta, ali je svejedno ostao daleko izvan posvećenog kruga predsednikovih ljudi od poverenja. Stvar je očito u tome što Tramp takvu podršku i ne želi da mu pruži, mada bi opravdano moglo da se konstatuje kako nije ni moguće da ovaj predsednik na državnog sekretara prenese deo svog autoriteta, budući da takav autoritet ni sam nema. Postoji, međutim, nešto u čemu se Tilerson pokazao kao dobar - samo što je upravo to najgora stvar u vezi s njim. To što njega ne zarezuju u Beloj kući jeste loše; ali je mnogo veća nevolja to što se i on na isti način odnosi prema ljudima koji bi trebalo da mu budu najveći oslonac u radu: profesionalcima u Stejt departmentu. Štaviše, čini se da je Tilerson ozbiljno prionuo na posao demontaže američke spoljnopolitičke službe, upravo na način na koji to priželjkuju zagovornici radikalnog slabljenja državnog aparata, poput Trampovog glavnog stratega Stiva Benona. Ne samo što se nije usprotivio planu Bele kuće da budžet ovog resora bude skresan skoro za trećinu, i što ni do danas nisu popunjena vitalno važna mesta pomoćnika državnog sekretara i drugih pozicija bitnih za normalno funkcionisanje ogromnog administrativnog aparata - i to nakon što su neke visoko rangirane karijerne diplomate otpuštene bez vidljivog razloga, a drugi svojevoljno napustili brod za koji im se čini da polako tone; nego se i potpuno izolovao od profesionalnog kadra koji mu stoji na raspolaganju, a okružio ljudima iz naglo proširenog i tradicionalno ne toliko bitnog odeljenja za planiranje politike, koje starosedeoci u Stejt departmentu sada vide kao začetak svojevrsnog paralelnog ministarstva spoljnih poslova. Izvorno visoka očekivanja od dolaska Tilersona - računalo se s tim da bi, s iskustvom dugogodišnjeg direktora mamutske kompanije kakva je Ekson mobajl, rad Stejt departmenta, neizbežno birokratizovan, mogao da učini efikasnijim - vrlo brzo po njegovom stupanju na dužnost zamenili su razočaranje, konfuzija i, na kraju, apatija. Funkcioneri ministarstva osećaju se marginalizovanim i potpuno isključenim iz procesa donošenja spoljnopolitičkih odluka, a u ponašanju kako Bele kuće, tako i samog Tilersona, vide nameru da se spoljnopolitičkoj službi sasvim podseku krila, navodi se u jednoj skorašnjoj analizi u časopisu Forin polisi; dok se u drugoj, u istom časopisu, konstatuje sledeće: „Umesto da Stejt department ojača, pod Tilersonom on postaje više nalik ministarstvima spoljnih poslova u Kini, Rusiji i Saudijskoj Arabiji - birokratski aparat ispunjen službenicima, ali u kome je vrlo malo kreatora politike, dok istinska moć države počiva negde drugde, u blizini čvrstorukaškog lidera, te vojnih i obaveštajnih službi“. Došlo je dotle da se - kako je ranije ovog leta preneo NJujork tajms - dešava da na pozive stranih ambasadora akreditovanih u Vašingtonu iz Stejt departmenta niko ne uzvrati, pa su oni, nemajući kud, počeli da se obraćaju Savetu za nacionalnu bezbednost. A reči „rasulo“ i „Stejt department“ su u novinskim člancima kao nikad dosad počele da se pojavljuju u istim rečenicama. Zbiva se, sve u svemu, upravo ono što je, pored ostalih, pre nepunih pet meseci predvideo i NIN: da će pod Trampovom administracijom vođenje američke spoljne politike malo pomalo biti oduzimano iz ruku profesionalnih diplomata i spoljnopolitičkih eksperata, i u sve većoj meri prepušteno hirovima jedva uračunljivog šefa države, te vojno-obaveštajnom kompleksu, čije agende - eufemistički rečeno - po prirodi stvari nisu baš uvek u skladu s načelima demokratskog poretka. Ništa novo kad je Amerika u pitanju? Možda. Ali nikada ranije na čelu SAD nije bio neko poput Trampa. Ako to nije razlog za brigu, onda ne znamo šta jeste. Zakasnela osuda Kaže se da onaj ko seje vetar žanje oluju, mada se u stvarnosti na udaru oluje najčešće pre nađu svi drugi nego onaj koji je vetar posejao. Ni s Amerikom - zapravo, s njom pogotovo - nije drugačije. Tokom čitave predizborne kampanje, a neretko i posle izborne pobede, Donald Tramp je svesrdno raspaljivao najniže strasti jednog specifičnog sloja belih Amerikanaca, podržavajući ih u uverenju da su glavni, ako ne i jedini uzrok njihovog socio-ekonomskog opadanja - u mnogim slučajevima i propadanja - oni drugi i drugačiji: pre svega imigranti i stranci uopšte, ali zapravo svi koji nisu nalik njima. Ono što nije bilo izrečeno, onima kojima je poruka bila upućena ostavljeno je svakom pojedinačno na tumačenje; iz toga je logično proizašlo da je Tramp podršku tada dobio i od notornog Kju-kluks-klana (KKK). Konsekventno, nema mesta čuđenju što je prošlog vikenda u Šarlotsvilu, u saveznoj državi Virdžiniji - uprkos blagovremeno proglašenom vanrednom stanju upravo da bi se lakše kontrolisalo očekivano nasilje - masovno okupljanje belih rasista, neonacista i drugog KKK polusveta rezultiralo sukobom s učesnicima kontramitinga, u kome je četrdesetak ljudi povređeno, dok je jedna učesnica antirasističkog protesta poginula nakon što se u masu demonstranata zaleteo automobil (smrtno su stradala i dvojica policajaca kada se srušio helikopter iz koga su nadgledali dešavanja). A još manje ga ima zbog toga što je krug - samo za ovu priliku - zatvoren Trampovim inicijalnim odbijanjem da eksplicitno osudi rasistički motivisano nasilje, mržnju i netrpeljivost: prvo se oglasio tek načelnom osudom nasilja „na mnogim stranama“, da bi tek naknadno i pod ogromnim pritiskom javnosti eksplicitno osudio „rasističko zlo“, neonaciste i KKK. Skup belih suprematista je inače organizovan u znak protesta zbog najavljenog uklanjanja spomenika generalu Robertu Liju u gradskom parku u Šarlotsvilu. Li je u američku istoriju ušao na pogrešnoj strani; u Građanskom ratu predvodio je na kraju poražene snage Konfederacije i podržavao robovlasništvo (mada su se njegovi branioci kasnije upirali da dokažu da nije), ali je u južnjačkim saveznim državama njegov herojski status do danas ostao neokrnjen. A s Trampom u Beloj kući, sad su, eto, i oni najgori u Americi ispuzali na sunce.