Patriotske igre

Državna policija hapsi četrnaestoro visokih pokrajinskih zvaničnika, pretresa više od 40 privatnih i službenih prostorija, konfiskuje skoro deset miliona glasačkih listića i na desetine interno razmenjenih dokumenata. Državni tužilac stidljivo najavljuje hapšenje predsednika pokrajine. Državna vlada prekida odmor hiljadama policajaca i šalje ih u pobunjenu oblast. Ne, ništa se od ovoga nije desilo u Iračkom Kurdistanu, gde je, izuzev očekivanog protivljena Bagdada i Ankare, pravno neobavezujući referendum o nezavisnosti Kurda prošao bez većih poteškoća (očekuje se prevlast potvrdnih glasova), već se desilo u srcu Mediterana, Kataloniji, u kojoj je referendum o nezavisnosti od Španije zakazan za prvi oktobar. Aktuelna politička kriza je neposredna posledica predizbornih obećanja. Nastupajući ispred indikativno nazvane, mahom levičarske alijanse Zajedno za „da“, katalonski predsednik Karles Pućdemon igrao je na kartu delom idealizovane narodne želje za samoopredeljenjem. Španski premijer Marijano Rahoj je, s druge strane, svoje karte donedavno držao u tajnosti, premda se dalo pretpostaviti da je as u rukavu upravo jaka kontrola nad zvaničnom Barselonom. Izgleda da su se u ispunjenju obećanja obojica zaigrala, s obzirom na to da je u španskoj pokrajini na snazi nešto što prilično liči na vanredno stanje. Oslanjajući se na pravno neobavezujući referendum za nezavisnost od pre tri godine, kada je 80 odsto od četrdesetak odsto izašlih poželelo nezavisnu državu, katalonska vlada je početkom septembra zakazala novi, usvojivši pritom i zakon o referendumu kojim se on proglašava za obavezujući. Nezavisnost bi se u tom slučaju mogla izglasati prostom većinom bez neophodnog minimalnog broja izašlih građana. Zakon i referendum su u Madridu proglašeni neustavnim. Katalonski političari su pogibeljno nastavili s planiranjem referenduma i tako uleteli u niz ćorsokaka. Glasački materijal može da obezbedi samo španska vlada, pa bi održavanje referenduma pravno moglo da se protumači kao Pućdemonova pronevera državnih para. Brojanje glasova mora da izvede madridski Nacionalni institut za statistiku, koji mora dobiti dozvolu španskog Kongresa, te se može očekivati da će bez njihovog učešća rezultati biti proglašeni za fingirane i nevažeće. Deluje da je Pućdemon očekivao veću narodnu i političku podršku i da sada zna da povratka u status kvo nema. Od 948 katalonskih opština, na referendum je pristalo 750, Barselona je izrazila podršku zasad samo deklarativno, a od 285.000 Katalonaca u rasejanju glasaće do deset hiljada. Pućdamon je smenio četvoro ministara, šefa katalonske policije i nekolicinu javnih službenika koji su bili protiv referenduma. Nisu česti samo katalonsko-španski mešoviti brakovi, već su partneri često i Arapi, Berberi i Francuzi, kojima prekidanje odnosa s Madridom ne bi pogodovalo. Jednostrano proglašena nezavisnost podrazumevala bi povlačenje investitora, otežanu saradnju s međunarodnim organizacijama i etnička trvenja. S druge strane, Rahoj je očekivao veće učešće EU u smirivanju tenzija, ali Brisel na ceo pičvajz gleda kao na pitanje španske unutrašnje politike, što ne odgovara nijednoj strani. Zato je Madrid reagovao jednako bezglavo – hapšenjem, konfiskovanjem, pretnjama, izvođenjem policije na ulice... jer, dok jednim okom gleda u Kataloniju, drugim mora da motri na daleko militantniju Baskiju u kojoj su secesionističke težnje takođe dugotrajne i uvrežene. Posledice sudara dveju političkih sila izlile su se na ulice. Teško je razlučiti ko se tačno zbog čega buni na asfaltu većih katalonskih gradova, ali čini se da ni povodi desetina hiljada demonstranata nisu jedinstveni. Većina je, naravno, za održavanje referenduma, ali postoje i oni koji bi više da osude samovolju i nasilništvo Madrida nego da poguraju nezavisnost. Prema izveštajima, atmosfera je na ulicama mirna, gotovo praznična, uz minimalna koškanja s policijom. Ali, mi na Balkanu valjda najbolje znamo koliko se brzo narodna i policijska volja menjaju i prelamaju, naročito u javnom prostoru.