Atomski zdesna

Bilo je, naizgled, manje-više onako kako je rečeno da će biti - uz koji procenat gore ili dole - ali je nelagoda koju je ishod nemačkih parlamentarnih izbora izazvao svejedno velika, i u zemlji i van nje. Vladajući blok Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU) je - uz značajne gubitke i istorijski nizak procenat glasova - dobio i ove izbore, četvrti put uzastopno; kancelarka Angela Merkel će, kao što se unapred znalo, makar i s oslabljenim autoritetom, i dalje predvoditi zemlju. Ali je glavna vest nešto drugo: uspeh krajnje desne, nacionalističke Alternative za Nemačku (AfD) koja ne samo što je očekivano ušla u Bundestag - ovo je u njenoj kratkoj istoriji tek drugi put da je učestvovala na saveznim izborima - nego je, u skladu s predviđanjima u poslednjim sedmicama pred glasanje, za sobom ostavila sve druge stranke s izuzetkom CDU/CSU i Socijaldemokratske partije (SPD), čime je, po nepodeljenim ocenama, označila kraj jedne i početak nove ere u nemačkoj politici. Zaključak o ovim izborima kao o svojevrsnoj vododelnici je lako doneti; kako će predstojeći period izgledati već je teže reći. Jedna stranka po mnogo čemu ekstremnih stavova, izrazito ksenofobična i s rasističkim inklinacijama - u kojoj politiku doživljavaju pre svega kao konfrontaciju - ulaskom u parlament stavlja tačku na epohu, otpočelu još posle Drugog svetskog rata, tokom koje je osnovno načelo nemačke politike bio konsenzus: načelna saglasnost svih stranaka oko temeljnih demokratskih vrednosti nemačkog društva koje se ne mogu dovoditi u pitanje, dok je sve ostalo predmet političke debate. AfD tako nešto ne zanima: njeni čelnici otvoreno osporavaju taj model, i igraju na kartu podela - što im je, na kraju krajeva, i donelo ovako dobar izborni rezultat, posebno na istoku zemlje. O kakvom viđenju politike je reč vidi se i iz postizbornog obećanja jednog od lidera stranke, Aleksandera Gaulanda - istog onog koji rado govori o „invaziji stranaca“ na Nemačku i koji je jednom konstatovao kako Nemci, ma koliko inače cenili njegovo umeće, tamnoputog fudbalskog reprezentativca DŽeroma Boatenga ne bi želeli za komšiju - da će AfD svojski „ganjati“ vladu i kancelarku Merkel. To definitivno nije terminologija kakva je u modernoj nemačkoj politici dosad upotrebljavana. Prodor AfD-a je, prema tome, iz očiglednih razloga ključno obeležje ovih izbora, bez obzira na to što će, kao i druge partije slične orijentacije posle ovogodišnjih izbora u Holandiji i Francuskoj, ostati daleko od vlasti. Za nju je već i ovako masovno prisustvo u Bundestagu, u kome će imati preko 90 od ukupno 709 poslaničkih mesta, istinski trijumf - mada je on već dan nakon izbora malo okrnjen demonstrativnim gestom doskora najprepoznatljivijeg lica AfD-a, Frauke Petri, koja je, ne obaveštavajući prethodno o svojoj nameri nikoga u stranci, obznanila da neće biti član njenog poslaničkog kluba. Petri je tako dala oduška svojoj frustraciji nakon što je ovog proleća postalo jasno ne samo da je većina u stranci ne vidi kao predvodnika, zbog čega nije ni bila lice izborne kampanje AfD-a, nego i da je partija otišla dalje udesno nego što ona - inače prilično desno pozicionirana - smatra prihvatljivim; dan kasnije potvrdila je i da ona i suprug napuštaju stranku. A prema saznanjima nekih nemačkih televizijskih stanica, ovo bi mogao da bude samo početak: Petri se navodno mesecima pripremala za to da posle izbora jedan deo poslanika AfD-a prevuče na svoju stranu. I ovaj slučaj potcrtava jednu od dve najveće slabosti ove partije: konstantne unutrašnje sukobe između njenog navodno „umerenog“ i „radikalnog“ krila, između pristalica u zapadnom delu zemlje i onih u istočnom, između konzervativaca starog kova na jednoj i militantnih, revizionistički nastrojenih populista, pa i deklarisanih neonacista na drugoj strani. To, osim što je svojevremeno dovelo do potpune promene političke orijentacije AfD-a (u početku više nalik intelektualnom kružoku protivnika nemačkog članstva u evrozoni), predstavlja uzrok stalnih tenzija u njenim poslaničkim grupama u pokrajinskim parlamentima, a reklo bi se po ovome da će tako biti i u Bundestagu; i AfD čini ranjivom, verovatno predodređenom da se pre ili kasnije pocepa. Ima, međutim, AfD jednu urođenu manu koja će se na duži rok verovatno pokazati kao još značajnija. Kako ukazuje holandski politikolog Kas Mude, jedan od vodećih evropskih stručnjaka za populističke i ekstremističke stranke, veza između AfD-a i njenih birača je veoma krhka, jer mnogo više počiva na otporu prema drugim partijama nego na afinitetu prema njoj samoj. Istraživanja pokazuju da 60 odsto onih koji glasaju za AfD to čine iz protesta, nezadovoljni svim mejnstrim strankama, dok samo 34 odsto njih to čini iz ubeđenja, odnosno zato što im odgovara njena orijentacija. A čak 86 odsto Alternativinih birača smatra da partija ne čini dovoljno da se distancira od ekstremističkih istupa njenih predstavnika - što, između ostalog, sugeriše da treba biti oprezan u kvalifikacijama kada pokušava da se sagleda kakva je zapravo socijalna i ideološka struktura biračkog tela AfD-a. U ovakvo viđenje se uklapaju i procene da od ukupnog broja glasova za AfD (preko 5,8 miliona) oko milion otpada na bivše birače CDU, od kojih, pretpostavlja se, većina nije zauvek okrenula leđa stranci za koju su se tradicionalno opredeljivali, već je sada, glasajući za Alternativu, opominju da se vrati svojim korenima. U svakom slučaju, u takvo objašnjenje veruje Merkelova, koja je promptno najavila da će se boriti da povrati njihovu podršku; nakon što je stranku tokom godina značajno pomerila ulevo, sada se može očekivati da će je - iako sama negira da će do toga doći - barem delimično vratiti udesno. Daleko od toga da je ovo jedina nova stavka na njenom spisku obaveza: skoro sve što će tokom svog sad već izvesno poslednjeg mandata morati da oposli biće komplikovanije sprovesti nego dosad. Na vrhu tog spiska je, naravno, proces formiranja nove vladajuće većine, budući da je lider socijaldemokrata Martin Šulc odmah stavio do znanja da stranka ne želi ponovo u veliku koaliciju sa CDU i da prelazi u opoziciju. Posle katastrofalnog izbornog rezultata, najgoreg koji se pamti - dobila je jedva nešto više od 20 odsto glasova - takva odluka SPD-a se čini jedinom ispravnom; Stefan Kuzmani u Špiglu čak kaže da je to „jedina dobra vest“ s ovih izbora. Samo odlazak u opoziciju ostavlja mogućnost da SPD preživi i povrati identitet izgubljen u dugogodišnjem iznuđenom savezništvu s Merkelovom, ali i da, u perspektivi, kao i dalje relevantan faktor, učestvuje u „vraćanju Nemačke u političku normalu“ od koje je zemlja, očigledno smatra Kuzmani, na ovim izborima odstupila. Merkelova je, doduše, natuknula kako bi o formiranju vlade, osim s već viđenim novim partnerima, liberalima (FDP) i Zelenima, da razgovara i sa socijaldemokratama; ali bi eventualno predomišljanje SPD-a bila fatalna greška posle koje bi stranku na sledećim izborima izvesno snašla sudbina francuskih socijalista: da završi na margini, minorna i nebitna. Formiranje tzv. Jamajka koalicije - u skladu s partijskim bojama CDU (crna), liberala (žuta) i Zelenih - nameće se stoga kao jedina realna opcija. Do dogovora se neće doći lako (već sad se govori da bi pregovori mogli da potraju do Božića), ali će na kraju morati da ga bude, jer je u protivnom jedina alternativa ponavljanje izbora, a to niko ne želi. I tu problem ne predstavljaju samo neslaganja između FDP-a i Zelenih - za koja inače neki smatraju da se u javnosti preuveličavaju - već i sve komplikovaniji odnosi CDU sa CSU, već dugo nezadovoljnom načinom na koji Merkelova vodi zemlju. Daleko konzervativnija nego što je to CDU postala tokom 12 godina vladavine Merkelove, CSU se s njom najviše razišla u gledanju na migrantsku krizu 2015. i imigracionu politiku uopšte; i mada je kancelarka u međuvremenu značajno reterirala po tom pitanju, došlo je dotle da CSU otvoreno postavi pitanje nije li došlo vreme za raskid istorijskog savezništva s CDU. O CDU i CSU se zato sve teže može da govori kao o jedinstvenom političkom bloku, što znači da će se pregovori o formiranju vlade i praktično, a ne samo nominalno, voditi između četiri stranke, a ne tri; i da će taman za toliko biti i komplikovaniji. A neće ih olakšati okolnost da je u Bavarskoj inače decenijama neprikosnovena CSU na izborima takođe podbacila, procentualno izgubivši čak i više glasova nego blok CDU/CSU na saveznom nivou, što bavarskog premijera Horsta Zehofera čini posebno nervoznim pred izbore u toj pokrajini iduće godine. Moraće Merkelova da se nosi i s naraslim evroskepticizmom liberala, koji će se - zajedno s istomišljenicima iz CDU - isprečiti na putu makar i delimičnog prihvatanja francuske inicijative za dalju integraciju zemalja evrozone, te sa zahtevima koje će joj ispostaviti Zeleni, sada kada su dobili na važnosti. Ali će, pre i posle svega, morati da se posveti eliminisanju, ili barem ublažavanju strahovanja i zabrinutosti onih Nemaca koji se, iz ovog ili onog razloga, u sopstvenoj zemlji više ne osećaju kao svoji na svome; dakle, nezadovoljstva čiju je dubinu očito potcenila. Ta anksioznost možda dobrim delom jeste iracionalna - posebno kada se manifestuje kao ksenofobija i rasizam - ali je makar jednim delom utemeljena i na realnim ekonomsko-socijalnim problemima nezanemarljivog broja ljudi, pre svega na nečim večito nezadovoljnom istoku Nemačke. Kao izrazito reaktivni političar - neko ko nije kreativan niti politički vizionar, ali se kompetentno nosi s izazovima s kojima se suočava - Merkelova ima četiri završne godine svoje (pre)duge vladavine da uradi nešto kako to nezadovoljstvo ne bi ostalo njeno glavno političko nasleđe.