Dodikov američki san

Vrlo dramatični događaji poslednjih dana na političkoj sceni Republike Srpske liče na klasičnu predizbornu kampanju. Redovni izbori su, međutim, tek za godinu pa se sad ovde bukvalno svi pitaju otkud takva dramaturgija kad joj vreme nije. Naoko, okidač za najnovija zbivanja bio je javni zahtev predsednika RS Milorada Dodika da glavni državni revizor „podnese ostavku ili će biti smenjen“ jer je tvrdio da je budžetski deficit mnogostruko veći nego što to Vlada priznaje. Dodik je uspeo, revizor je za manje od 24 sata podneo ostavku, a onda je vladajuća koalicija sprečila da izveštaj revizora dođe na dnevni red republičkog parlamenta, mada je ranije to bilo predviđeno. Opozicija je iz protesta blokirala skupštinsku govornicu, vladajuća većina se preselila u sporednu salu, opozicionim poslanicima je izrečena mera udaljavanja sa sednice, a policija u ogromnom broju i sa oružjem i bojevom municijom, tvrdi opozicija, obezbedila je da se ta mera i sprovede. Mučne scene u direktnom televizijskom prenosu raspalile su strasti, oživele stare i donele nove podele. A onda je čovek od Dodikovog posebnog poverenja, ministar unutrašnjih poslova Dragan Lukač, izašao u javnost i pokušao da objasni šta je demokratija, kako treba da radi zakonodavna vlast, dimenzionirao šta je patriotizam a šta izdaja... I baš mu nije stajalo, ličilo je na ozbiljnu pretnju i rasrdilo je mnoge, pogotovo ratne komandante, borce, invalide proteklog rata koji su u političkim opcijama za koje Lukač kaže da su na putu „izdaje Republike Srpske i srpskih interesa“. Čini se da tu nema ništa originalno, jer oduvek su vlasti, najčešće kad im ponestane argumenata, ostrašćenu javnost volele zabavljati pričama o „patriotima i izdajnicima“, stranim centrima moći, namerama pojedinih ambasada i sličnim pričama. Dabome, tako se ovde, „zabrinuti“ analitičari i oni koji vole da ih tako zovu ubiše pričajući takve priče i prosto se utrkuju ko će biti maštovitiji. U Republici Srpskoj to, međutim, nije baš kao drugde, jer većina onih koji su na političkoj sceni, u svim političkim opcijama, ima ozbiljne ratne biografije i zbog toga i posebnu senzibilnost na ta i takva etiketiranja. Različite političke koncepcije i lične omraze, koje postaju redovno stanje stvari u javnom životu RS, kao da delimično prekrivaju i sakrivaju osetan politički zaokret koji je započela centralna politička figura svih ovdašnjih zbivanja, Milorad Dodik. U samo nekoliko dana on je javno odustao od dva referenduma, baš kao što je to od njega tražio glavni američki politički specijalac za Balkan Brajan Hojt Ji. Referendumi su u proteklih desetak godina bili Dodikova glavna politička karta i uvek su nekako bili važni uoči kojekakvih izbora. Kada je svojevremeno obznanjivao odluke o njima činio je to sa osetnom dozom trijumfalizma i svaki pa i najdobronamerniji savet da obezbedi, recimo, što kredibilnu međunarodnu podršku, odbijao je i obično prilično grubo objašnjavao da su takva pitanja ili izdaja ili elementarno nepoznavanje ozbiljne politike. Tako i danas, kada odustaje od tih referenduma, opet niko ništa ne zna ili ne razume... Ali to je izgleda retorika samo za unutrašnju upotrebu, za šarmiranje domaće javnosti, za etiketiranje političkih protivnika, jer prema NIN-ovim saznanjima on iza scene pokušava da se umili onima koje je proteklih godina uoči svakih izbora najviše napadao, Vašingtonu pre svega. O tome će biti još reči - pre toga o Dodikovim referendumima. Referendum o osamostaljenju Republike Srpske nikad nije bio tema ni parlamenta ni bilo kojeg drugog organa RS, već samo na nekim skupovima Dodikovog SNSD-a, ali u javnosti se to predstavljalo drugačije, nekako u stilu „samo što nije“. Nikad za takav potez nije stigla ni javna podrška iz bilo kojeg važnog centra u svetu. Kako je odluka donesena na partijskom skupu, tako je na tom istom skupu i povučena. Referendum o Sudu i Tužilaštvu BiH, međutim, bio je pre koju godinu u Narodnoj skupštini Republike Srpske i izglasan je tesnom većinom, jer opozicija nije verovala da su, kako su rekli, Dodikove namere ozbiljne. Videli su u tom naumu više motiv da se spreče najavljene istrage o raznim korupcionaškim aferama nego stvarnu nameru da se vrate „otete nadležnosti“, pogotovo što su za osnivanje tih pravosudnih institucija u Parlamentu BiH glasali Dodikovi poslanici a ne oni iz sadašnje opozicije. Godinama ta odluka o referendumu nije objavljivana u Službenom glasniku i Dodik je time pretio, ali kad je odluka „po sili zakona“ nedavno morala biti objavljena, on je brže-bolje rekao da će biti novo zasedanje parlamenta Republike Srpske i to će biti povučeno. Baš kako je tražio Hojt Ji. I za najnepristrasnije, to je prilična blamaža, baš potcenjivanje najvišeg zakonodavnog tela. I još, olako je potrošena priča o referendumu kao najvišem obliku demokratije. Ali, izgleda da je to sve cena političkog zaokreta koji Dodik pravi. Prema vrlo kredibilnim NIN-ovim izvorima Dodik je ovog leta uputio čak tri pisma Trampovoj administraciji u kojima nudi saradnju kako bi mu se skinule sankcije Amerike, nakon kojih mu je politički manevarski prostor evo već godinu dana znatno sužen – retko gde putuje, retko mu ko dolazi – neka vrsta poluizolacije i njega, ali i Republike Srpske. Ozbiljniji poznavaoci ovdašnjih prilika veruju da „tu nečeg ima“ jer ubrzano odustaje od referenduma, ne propušta gotovo nijednu priliku da lepo priča o novoj američkoj administraciji, Jedino još ima ozbiljne sukobe sa američkom ambasadorkom u BiH, Morin Kormak. Pokušava da deluje kao čovek koji zna neke važne stvari, pa sve češće govori „ona nije tumač američke spoljne politike, ona uskoro ide“ i slično. Da li je to samo jedan tipičan provincijalni pogled na funkcionisanje svetske politike ili mu takve reči dimenzioniraju lobisti iz Vašingtona, a lobiste tamo ima. I dok Dodik pokušava ponovo da postane „sveži dašak vetra sa Balkana“, kako ga je svojevremeno videla Medlin Olbrajt, ili nešto slično tome, na unutrašnjem planu u Republici Srpskoj treba očekivati prilično dramatične događaje. Dva ljuto zavađena politička bloka, zasad, ne pokazuju nameru da se približe u bilo čemu. Opozicija je započela seriju skupova od mesta do mesta, koje je nazvala „skupštine naroda“ i na kojima objašnjava da se u RS gradi „kult ličnosti jednog čoveka“, da je demografski, ekonomski sunovrat ogroman, da cvetaju kriminal i korupcija... Vlast priprema odgovor o „instruisanoj grupi“ izdajnika, makedonskom scenariju, svetskim centrima moći i slično. Do izbora je puna godina, ko će se i hoće li se iko od njih umoriti ili će ministar policije ili neko sličan, kao nedavno, pokušati da objasni što je demokratija, ko i kako treba da funkcioniše. Ovde su, čini se, svi raspleti mogući. Ukoliko Dodik zaista pravi novi i suštinski zaokret pokušaće to, veruje se, prikriti nešto tvrđim pristupom unutrašnjim stvarima, jer koga je još briga za demokratiju na unutrašnjem planu ako postane kooperativan sa inostranim centrima moći koje je, koliko juče, napadao na opšte oduševljenje svog biračkog tela.