Unutrašnje turbulencije

Na pitanje srpskih umetnika „Zašto mi?“, Martin Lizardi simbolično odgovara „Pariz je mrtav grad“! Gospođa je autorka izložbe Turbulencije na Balkanu, koja je početkom septembra otvorena u muzeju Halle Saint Pierre u Parizu. Izložba će biti otvorena nešto manje od godinu dana, tačnije do 31. jula 2018. Prva pomisao u vezi sa naslovom izaziva osećaj političnosti i namere da se uokviri neka stereotipna predstava o području, koje je istina zahvalno za razne konstrukcije u zavisnosti od autorovog polazišta i njegovih preferencija. Ovoga puta, reč je o unutrašnjim turbulencijama kod ljudi, koji u većini nisu ni svesni svojih medijumskih izliva, a kamoli pripadanja okvirima zvanične kulture i pratećeg sistema koji pretenduje da sve definiše, spakuje i ponudi na tržištu, konzumentima ili kupcima. Martin Lizardi je posećivala Srbiju nekoliko puta tokom protekle godine, kako bi istraživala scenu koja nije opipljiva, već je kao nekakva rupa, vrlo posebna, u kojoj borave razne grupe i pojedinci sa kojima treba uspostaviti kontakt. Tako je i bilo. Preko vodiča na preporuku, od grupe do grupe, institucije ili nekog lokalnog istraživača, stigli su do Gorana Stojčetovića, direktora udruženja Art brut Srbija, neformalnog staništa - Matrijaršija, Galerije Štab, Muzeja u Šidu - Ilijanuma, Narodnog muzeja iz Kraljeva i dobro znanih prijatelja iz Muzeja naivne i marginalne umetnosti iz Jagodine, na čelu sa direktorkom Ninom Krstić, pa sve do Ivana Zupanca, samostalnog istraživača i mnogih drugih. Pomenimo na početku Ninu Krstić, tradicionalnog partnera na ovom projektu, koja je ovog puta predstavila možda i najsmeliju kolekciju radova i otkrila novitete koji donose jedan drugačiji osvrt na njihovu kolekciju. Upravo je ova izložba pomogla gospođi Krstić, da se oslobodi lokalnih okvira naše scene i predstavi njen dugogodišnji i intimno bitan opus umetnosti koju pored ostalih ona zastupa, a sve je samo nije naivna. Stojčetovićeva baza umetnika i kontakata bila je kao mrežna stanica, koja je sprovela naše istraživače na nivo ispod horizontale. Tu su se susreli sa raznim stvaraocima, koji su danas izložili svoja dela u Parizu, kao odgovor na ono što je aktuelno u art brut umetnosti Srbije. Stojčetović je veoma aktivan na mnogim frontovima i njegovu izložbu „20 godina modrovanja“ možete videti trenutno u galeriji Remont. Kada smo kod Matrijaršije, valjalo bi spomenuti da je to neformalno okupljalište, za sve one pojave koje nigde ne mogu da se uvrste. U proteklim godinama iz njihove kuhinje je izlazila najsvežija umetnost, i njima možemo zahvaliti na organizaciji voljenih događaja poput Fijuka i Novog doba. Marko Brun ispred galerije Štab uzima učešće u istraživanju lokalne scene koja se više vezuje za onu gradsku, autsajdersku umetnost i noviju art brut umetnost, jer treba spomenuti da se između ostalog muzej Halle Saint Pierre kao institucija interesuje i za urbane autsajdere baš kakav je bio i naš umetnik Mikrob, koji sticajem okolnosti nije predstavljen na izložbi, iako je bio označen kao jedna od beogradskih legendi svemoguće i lutajuće umetnosti. Izlagači su Joškin Šiljan, Sava Sekulić, Ilija Bosilj Bašičević, Vojislav Jakić, Predrag Milićević - Barbarien, Matija Staničić, Milan Stanisavljević, LJubiša Jovanović - Kene, Vojkan Morar, Igor Simonović, Ivana Stanisavljević, Dragan Milivojević, Dragan Jovanović - Gagac, Arhivist, Boris Deheljan, Aleksandar Denić, Bojan Đorđević - Omča, Joca Geringer, Goran Stojčetović, Zoran Tanasić / Ivan Zupanc, Budimir Pejaković - Pejak, Nenad DŽoni Racković, Dragan Radović - Magični Čiča, Danijel Savović i Emir Šehanović. Još malo pompeznih informacija objavljenih u drugim medijima: „Na izložbi je predstavljeno 25 srpskih umetnika, što predstavlja najznačajniju izložbu srpskih umetnika u Parizu još od sedamdesetih godina prošlog veka. Sa više od 150 predstavljenih dela – slika, skulptura, crteža, kolaža, svesaka, instalacija i fotografija – izložba predstavlja bogatu, raznoliku i kompleksnu alternativnu umetničku praksu vizionarskih, art brut i marginalnih umetnika sa Balkana“, prenele su Srpske novine. Nije teško pretpostaviti da iz pozicije velikog umetničkog centra kakav je Pariz, kustoskinja Martin Lizardi dublje oseća našu umetnost, jer prepoznaje u njoj polazišta za stvaralaštvo koje nije poručeno kao podsvesni nusproizvod onog sadržaja koji se traži kako od strane kustosa sklonih kreiranju narativa koji pripadaju samo njima ili odgovaraju nekoj geopolitičkoj priči, ili sa druge strane sumnjivih galerista koji se bave prodajom umetničkih dela i navodnom brigom o umetnicima, tako što sklapaju pogubne ugovore za razvoj pomenutih. Takva je u globalu savremena umetnička scena u Parizu, zato je izložba Turbulencije na Balkanu toliko bitna za njihove posetioce, jer egzistira kao kontrakultura postojećim dominantim utemeljenjima. Važno je naglasiti da je Halle Saint Pierre utočište Parižana i mesto u kome se prepliću izlagačka praksa i izdavačka delatnost za koju je zaslužna Loren Madenbaum. U predivnoj građevini nekadašnje tržnice sagrađene krajem 19. veka, oseća se familijarni duh, kada je u pitanju zajednička strast za istraživanjem neidentifikovanih vidljivih pojava na svetskoj umetničkoj sceni. Kao institucija osnovana ’86. godine, zaslužna je za otkrivanje autentičnih umetnika i njihovih samoodrživih svetova koji opstaju negde između konzervativne i klasne moći raznih aparata, institucija i kulturnih modela koje nameće tržište i konzumerizam kao takav u savremenom društvu. Ono što je u Srbiji privlačno u odnosu na Pariz, ako posmatramo komparativno okolnosti koje se odnose na umetnost koju nazivamo art brutom, vizionarskom, fantastičnom ili medijumskom, jeste da ona nije prepoznata ni u lokalnom kontekstu, a kamoli van naših granica. U Srbiji je trenutno savremena i aktivistička umetnost mejnstim i alternativa u isto vreme, jer je institucije nisu dovoljno podržale, da ne pominjemo mecene i kolekcionare. Ovde pričamo o autorima koji su alternativa toj alternativi zbog njene predvidljivosti delovanja i dosadnih narativa koji su najčešće egoistični. U određenim trenucima nesvesno se otišlo korak dalje od onoga šta je u stvari art brut, jer ta umetnost je ponekad svestan izbor veštih autora koji bi da uplivaju u nešto što se upravo traži u svetu. Naše umetnike ne zanima preterano povezivanje sa bilo kakvim pravcima, jer njihova polazišta vuku neke druge korene koji su povezani sa krizom identiteta i osobenih potreba, bez kojih ne bi mogli da prežive u društvu svakojakih diskontinuiteta. Kao odrasli ljudi u pomenutim okolnostima, neki od njih su verovali od početka da je ceo projekat i izložba vrhunac manipulacije, nešto kao Trumanov šou, i da je sve ovo maslo pariske buržoazije koja želi da predstavi varvare sa Balkana koji su u stalnom ratu, i na taj način još jednom politički poentira kao mnogo puta kroz primere dosadašnjih izložbi. Nisu slučajno verovali u taj konstrukt, koji je bio plod njihovih fantazija, već svesni da su doživeli san koji je bilo skoro nemoguće odsanjati iz postojećih pozicija, gde neki od njih nisu nikada sebe smatrali umetnicima, niti su imali potrebu za tom vrstom komunikacije, verovatno zato što su morali da izgrade svoja ostrva i tako uspostave sisteme za samopreživljavanje u još jednoj od mnogih realnosti. Tokom boravka u Parizu, kako kažu, nisu mnogo ni lutali, uglavnom su sedeli ispred muzeja, pijuckali vino i čuvali radove od lokalnih bandi kojih nigde nije ni bilo.