Povratak otpisanih

Malo je reći „biti šokiran“ na vest o ponovnom imenovanju dr Milovana Bojića za direktora Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje, nakon 17 godina. Da li je odliv mozgova u toj meri devastirao medicinske kadrove, kad Vlada na čelo tako prestižne institucije dovodi jednu tako „kontroverznu“ osobu? Sa bogatom optužničkom prošlošću. DŽaba što se narod seća, kad su vlasti izgleda zaboravile da je Bojić, ministar zdravlja u Miloševićevo vreme, prvo istaknuti član SPS-a, potom perjanica JUL-a, višestruko istraživan zbog raznoraznih finansijskih malverzacija. Jednom je čak prvostepenim sudskim postupkom i osuđen na 10 meseci zatvora (2012) jer je, kako se tvrdilo, proneverio 200.000 maraka, zloupotrebivši mesto koje mu je sada ponovo povereno. U drugom navratu vodio se pretkrivični postupak čak za sedam slučajeva sličnih petljavina. Iako je u Bojićev stručni kredibilitet najviše verovao Vojislav Šešelj, uzimajući ga za ličnog lekara (i partijskog druga), u njegov rukovodilački genije ima poverenja i sadašnja vlada (samo je Lončar bio malo sumnjičav). Da mu nadomesti patnje usled natezanja sa zakonom, daće Bojiću priliku da „ispuni svoj san“ i izgradi „Dedinje 2“. „Prostor za buduću zgradu već je raščišćen“, poručuje Bojić, koji se ne vraća „da bi se svetio, već okupljao i unapređivao“. Videćemo šta i koga. Nije Bojić odmarao ni nakon skidanja sa višegodišnje funkcije (1995-2000) direktora „Dedinja“, niti je sudstvo diglo ruke od njega. Kao lekar, a možda i vlasnik privatne klinike „Ostrog“, sumnjičen je za stavljanje u džep 300.000 evra, ali je proces stopiran na zahtev same klinike. Tek krajem 2015, Bojić je pravosnažno oslobođen i od ostalih optužbi. Tako je završena jedna od prvih „lustracija“ u demokratskoj Srbiji, Bojić je po kratkom postupku očišćen od svih grehova. Bojićev povratak nije jedini od „lustracionih“ šokova. Milorad Vučelić postao je v. d. glavnog i odgovornog urednika (delimično državnog) dnevnog lista Večernje novosti i direktor svih izdanja Kompanije Novosti. Time je ipak pao sa konja na magarca ovaj bivši generalni direktor RTS, na toj poziciji od 1992. do 1995. On se od svojih grehova – režimskog glasnogovorništva – distancirao osnivanjem sopstvene partije DSP. Posle se popišmanio i vratio u SPS. SPS mu je sve oprostio, postavivši ga za jednog od potpredsednika Glavnog odbora. Vučeliću će duševnu bol što nije opet „kralj“ RTS imperije, koju mora da je zapatio, ublažiti druge funkcije, na čelu FK Partizan i istoimenog sportskog društva. Što je ipak manje od mesta predsednika Rukometnog saveza Jugoslavije koji je vodio od ’97. do ’99. Sreća, pa mu je tek 70, ima vremena da se (ponovo) dokaže kao mag propagande, te da opet zauzme položaj koji mu dolikuje. Ali, zašto Vučeliću i Bojiću ne dati novu šansu, kad se na velika vrata vratila i dinastija Karić? Pater familias, Bogoljub, dočekan je lane uz pompu na beogradskom aerodromu, čist kao suza, nakon 11 godina izgnanstva. Optužbe da je „kraduckao“ od Mobtela od 1998. do 2005. povuklo je Tužilaštvo za organizovani kriminal nešto pre zastarevanja. Zašto da bilo šta kalja obraz nekog čije su namere časne – „da zaposli Srbiju“. U misiju je krenuo preko velikih ekrana, posredstvom BK televizije, nasađene na frekvenciju TV Nove, koja će ubrzo, daće Bog(oljub) i REM, dobiti i nacionalni domet. I neće žaliti milione, krvavo stečene, da narodu obezbedi kvalitetan edukativan program, a usput će reklamirati talenat rodbine i supruge. Pa ona mu je i čuvala mesto u Pokretu snaga Srbije, kandidujući se za predsednika države 2008, dok je Bogi bio u „pečalbi“. Šta će biti novo, strah nas je da otvorimo dnevne novine, pogotovu Novosti. Možda će novi ministar ekonomije biti „kralj šećera“ Miodrag Kostić, čija je biografija očišćena povlačenjem tužbe za zloupotrebu ovlašćenja u privredi. Ili Milan Beko, koji se (zaista) napatio zbog „najpogrešnijeg poslovnog poteza u životu“, kupovine Luke Beograd za 40 miliona evra, zbog čega se još spori sa Gradom.