Život posle raja

Bajka o deki i zeki, namenjena odraslima, ali još manje stvarna od dečjih, završila se prošle srede u Los Anđelesu. Hju Hefner, osnivač Plejboja, šarmantni stari kapetan broda seksualnih i drugih sloboda, eksploatatorska matora drtina za kormilom komercijalizovanog kurvanja mrtav je, i njegovi se obožavaoci pitaju šta će sada bog(ovi) sa njim, kada je čovek već živeo u raju. Raj je, avaj, ljudski koncept, sa svim relativnostima koje iz toga proizlaze, pa na svakog obožavaoca dolazi mrzitelj koji Hjua Hefnera želi da vidi kako gori, spram pakla koji je stvorio na zemlji. Ne može se poreći da je i stvaranje pakla prilično dostignuće za čoveka koji je 1952. godine, u dvadeset šestoj, napustio magazin Eskvajr, za koji je smišljao marketinški materijal, nakon što je magazin odbio da mu da povišicu od pet dolara. No priča o Hefneru je, rekosmo, autentična američka bajka, od dronjaka do dvora, pa je mladić stavio hipoteku na kuću, dobio od banke šesto dolara, od majke hiljadu, a od drugih četrdeset pet investitora još osam hiljada, i objavio prvi broj Plejboja, u kojem je glavnu rolu imala Merilin Monro. Primerak tog magazina iz decembra 1953. danas vredi između dvadeset i četrdeset hiljada dolara, a od 75.000 prvobitnih komada – Hefner nije hteo da štampa više jer nije verovao u uspeh – Plejboj se vinuo do tiraža od sedam miliona u najboljim danima. U tom vrtoglavom usponu moglo se zaboraviti da ikonična duplerica osmehnute i golišave Merilin Monro nije bila delo nekog Plejbojevog fotografa, već preuzeta iz kalendara za koji je glumica pozirala 1949, „u besparici“, kako je docnije rekla. Iluzija i eksploatacija bili su temelj Plejboja od prvog broja, rekli bi danas potpisnici mnogih gnevnih čitulja za Hjua Hefnera. Između štampanja Merilin Monro i sahrane pored Merilin Monro – Hefner je još 1992. kupio grobnicu pored njene – osnivač Plejboja je, ne može se ni to poreći, često umeo da se u vrtoglavici okrene na pravu stranu. Dobro se držao ideje da državi, bogu i nepozvanim ljudima nije mesto u spavaćim sobama, ideje koju je u Americi sredine šezdesetih bilo daleko teže braniti nego u današnjoj, a te je godine Hefner stao u odbranu Čarlsa Kotnera, osuđenog u Indijani da godinama trune u zatvoru zbog „zločina protiv prirode“, to jest malčice nevaljalijeg, a sporazumnog seksa sa suprugom. Posle tri godine robije, Kotnera je iz zatvora izvukla upravo Hefnerova fondacija. Još pre nego što je Plejboj ojačao fondaciju 1955, objavio je priču Čarlsa Bomonta o distopiji u kojoj su heteroseksualci tlačena manjina. Kada su ga zasula pisma isprovociranih čitalaca, Hefner je odvratio: „Ako je pogrešno progoniti heteroseksualce u homoseksualnom društvu – pogrešno je i obrnuto“. Bila je to dosta hrabra opaska za Mekartijevu Ameriku, za vreme i mesto u kome je homoseksualnost bila ne samo psihijatrijski poremećaj, već i pretnja po bezbednost države u ratnoj psihozi. U tom pogledu Hefner je ostao čvrst do kraja, o čemu svedoči i kolumna koju je za svoj časopis napisao 2012: „Širom Amerike konzervativci i dalje nasrću na prava gej osoba, bilo tako što im odriču pravo da se venčaju, bilo tako što dopuštaju stanodavcima i poslodavcima da diskriminišu na religioznim temeljima… U svakoj prilici u kojoj su seksualna prava pod napadom, naći ćete da zakonodavstvo silom nameću ljudi koji diskriminaciju prodaju kao versku slobodu. NJihov cilj je da dehumanizuju svačiju seksualnost i svedu nas na to da se seksom služimo samo da produžimo vrstu.“ Hefner je tvrdio da je njegova fondacija – u svojstvu prijatelja suda – imala zasluga i u znamenitom slučaju Rou protiv Vejda, u kome je Vrhovni sud 1973. utvrdio da je abortus žensko pravo. Podršku je, opet kada je to bilo daleko teže, pružao još jednom večnom neprijatelju bele Amerike – junak prvog Plejbojevog intervjua bio je Majls Dejvis, i nije govorio samo o džezu, već i o rasi. Delom dobiti prvog Plejbojevog džez-festivala u Čikagu 1959. finansirano je Nacionalno udruženje za napredak obojenih ljudi (NAACP), a Muhamed Ali, Martin Luter King i Malkolm Iks, tri glavne ikone crne borbe, takođe su imali svoje strane u Hefnerovom čedu. Sa druge strane… Eh, koncept raja je relativan, pogotovo kada ga smišlja beli libertarijanac. I tu su tek početni problem bili uslovi života iza rajskih kapija, u Plejbojevoj vili. „Svako misli da ona metalna kapija služi tome da ljudi ne ulaze; ja sam vremenom počela da mislim da služi tome da me spreči da izađem“, rekla je Holi Medison, dugogodišnja Hefnerova partnerka. „Moraš da se vratiš do devet uveče. Ne smeš da dovodiš prijatelje“, neki su od Hefnerovih propisa, navela je nekadašnja stanarka Karla Houv. „Možda je to bilo od trave i alkohola, ali davljenje mi je izgledalo kao logičan beg iz smešnog života koji sam vodila“, zaključila je Medison. Najzad, ocenu Hefnerovog dela treba da da i ona druga polovina navodno seksualno oslobođenog čovečanstva. „Hefner je u velikoj meri odgovoran za laž da je seksualno objektovanje isto što i seks. U Plejboju se nikada nije radilo o seksu, već o muškim fantazijama. Pretvaranje žena u ukrasne predmete na koje će muškarci projektovati jednodimenzionalne fantazije utvrđuje žensku potčinjenost“, zapisala je novinarka Megan Marfi. Što se tiče Hefnerovih pravednih borbi, I njihovi se motivi mogu dovesti u sumnju. „Da, Hefner je bio na pravoj strani u mnogim najvažnijim borbama modernog doba – za slobodu govora, za pravo na izbor, za prava homoseksualaca. Plejboj je probio granice nagosti i opscenosti, seksa i želje. Ali to je učinio unutar najužeg okvira – muškarčevih iskustava, predrasuda i želja. Hefner se zalagao za kontracepciju i abortus samo zato što su oni korisni za muškarčev seksualni život, ne zato što su nužne komponente ženske slobode. Nije suštinski doveo u pitanje seks kao nešto što žene pružaju muškarcima. Ako išta, postojeću neravnotežu je uvećao, stvarajući brend seksualizovane i posmatrane žene koju bi muškarac možda hteo da poseduje“, napisala je advokat i novinarka DŽil Filipović za Tajm. Jedan je muškarac, Ros Dudet, bio još oštriji u NJujork tajmsu. „Socijalni liberalizam za koji se zalagao bio je od kvarne, sebične vrste, liberalizam privilegovanih, u kome se snažni, lepi i bogati zadovoljavaju na račun ranjivih i siromašnih. Kvarne su bile i njegove simpatije za muško-ženske razlike – pohotne i predatorske simpatije poput Kozbijevih, Klintonovih ili Trampovih, zbog kojih se drogama tepa `otvarači bokova` i zbog kojih se očekuje da se devojke smeju. Od onih zbog kojih čovek više voli silikone u grudima od ženskog intelekta.“ Fotošopirani, platinasti, pneumatizovani, falš modeli kakve Plejboj promoviše toliko su odvojeni od stvarnosti da je teško zamisliti ih kao junakinje seksualnih maštarija – jer je za njih osim u retkim slučajevima potrebno ljudsko biće – kao bilo šta osim upravo kao statusni simbol, kao trofej, kao posed. Hju Hefner je jedan od inspiratora današnje preglumljene, gotovo parodične, napola aseksualne pornografije, u kojoj žena ili trpi ili dominira (ali i to u skladu sa muškim fantazijama), i u kojoj i glumci i glumice neretko deluju kao da se smrtno dosađuju. Ako se takva pornografija uporedi sa, recimo, viktorijanskom, koja predstavlja ljude koji jednostavno i ravnopravno uživaju u seksu, moglo bi se reći da je prava kob Hefnera i kolega ta što su pornografiju unazadili. Naposletku, prava mera njegovog nasleđa jeste ta što su Plejboj kao magazin odavno pregazili konkurenti koji su bili voljni da budu eksplicitiniji, internet da i ne pominjemo – kako stoje stvari, tiraž magazina će se u bliskoj budućnosti vratiti na početni – i što je jedino preostalo profitabilno od Hefnerovog carstva njegov brend. Onaj dekin zeka nalepljen na nebrojene proizvode, lažno bajkovite kao što su to i dekine zečice.