U krugu privilegovanih

Cela Srbija duguje za gas, govorio je pre tačno tri godine resorni ministar energetike Aleksandar Antić, pokušavajući da tako opravda dugove preduzeća koje vodi njegov stranački kolega Dušan Bajatović. Baš u trenutku kada se država spremala da, pokušavajući da izbegne bankrot, smanji plate u javnom sektoru i penzije, Antić je poslanicima u Skupštini objašnjavao kako se javnim preduzećima, poput Srbijagasa, mora „još uvek davati vetar u leđa“, jer nije „sređena situacija u petrohemijskom kompleksu“, a i nije se „uveo princip da svako mora da plati za potrošeni gas i struju“, zbog čega smo u stanju u kome praktično da i nema onoga „ko ne duguje“. Tri godine kasnije, dok se vlast hvali uspešno sprovedenom konsolidacijom budžeta, a penzioneri i zaposleni sabiraju koliko im je za to vreme država uzela iz džepa, izveštaj Fiskalnog saveta pokazuje da je javnim preduzećima „vetar u leđa“ i dalje potreban, a reklo bi se da ni lanac dužnika nije nimalo kraći. Samo u 2017. dugovi za neplaćeni gas mogli bi da iznose više od pet milijardi dinara, odnosno oko 40 miliona evra, koliko je Srbijagasu i potrebno da bi investirao i obezbedio dalji razvoj. Pritom, već godinama država novcem poreskih obveznika pomaže ovo preduzeće sa oko 200 miliona evra, jer ono nije u stanju da samo vraća svoje dugove. Ko su najveći dužnici za struju i gas i zbog čega im se toleriše neplaćanje ovih obaveza? Ako se kroz prste gleda Azotari, koja je u vlasništvu Srbijagasa i koristi gas kao sirovinu, zbog čega država toleriše da privatna preduzeća, poput Fabrike stakla u Paraćinu, gomilaju dugove za energente? Od odluke države s početka ove godine, dogovorene i kroz još uvek aktuelni aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom, da problematični dužnici među državnim preduzećima struju i gas moraju plaćati avansno ili kroz garancije, očigledno nije ostalo ništa. Jedino je dobro što EPS i Srbijagas više ne taje spisak najvećih dužnika, već ga objavljuju javno na svojim internet-stranicama, na čemu je MMF takođe insistirao. Finansijska disciplina, ipak, nije uspostavljena, pa novonastali dugovi Srbijagasu za isporučeni energent za prvih osam meseci ove godine dostižu 2,6 milijardi dinara. Dostupni podaci pokazuju da pančevačka Petrohemija uspeva, zahvaljujući boljem poslovanju, da ove godine plaća svoje obaveze, ali je zato Azotara svoj dug za gas uvećala za blizu dve milijarde dinara i on će se do kraja godine samo povećavati. Fiskalni savet procenjuje da će i Metanolsko-sirćetni kombinat (MSK) do kraja 2017. ostati dužan Srbijagasu oko milijardu dinara, iako za sada uspeva da plati kupljeni gas. Ali, ako se i uprkos odluci države da nema gasa bez para, zanemare dugovi „problematičnog petrohemijskog kompleksa“, raspoloživi podaci govore da dužnika za gas ima i među privatnim preduzećima. Primera radi, Srpska fabrika stakla iz Paraćina nije tokom ove godine plaćala račune za gas i struju, pa Fiskalni savet navodi da su njene obaveze dostigle 2,7 milijardi dinara Srbijagasu i nešto više od 500 miliona dinara EPS-u. NIN je pokušao da od Srbijagasa dobije odgovor zbog čega se ovom privatnom preduzeću dozvoljava da gomila dugove, odnosno u čemu je javni interes države da tako subvencioniše jedno privatno preduzeće, ali ni nakon desetak dana odgovore nismo dobili. Sa druge strane, zna se da je pre nekoliko meseci u Srpskoj fabrici stakla uveden predstečajni postupak, a kako tvrde u Srbijagasu sud je potom naložio da se ovom preduzeću moraju isporučivati gas i struja, bez obzira na to što iste energente ne plaćaju, mada Zakon o stečaju govori nešto sasvim drugo. Naime, u izveštaju Fiskalnog saveta konstatuje se da je Zakonom o stečaju preduzeće u stečaju dužno da plaća svoje obaveze, a samo ukoliko se bavi nekom komunalnom delatnošću njemu se tokom stečajnog postupka struja i gas ne mogu isključiti. U međuvremenu, u staklari je pokrenut i stečajni postupak, a nekoliko stotina zaposlenih je otpušteno. Sagovornici sa kojima je NIN nezvanično razgovarao kažu da opravdanja za ovakva tolerisanja dugova ne postoje, te je logično sumnjati da su posredi političko-privatni dogovori i interesi. Tolerisanjem neplaćanja gasa ili struje država ne samo da dovodi Srbijagas ili EPS u nepovoljnu finansijsku situaciju, utiče na njihovo poslovanje ili nedostatak novca za investicije, nego i ostale učesnike na tržištu dovodi u neravnopravan položaj, pošto jednima toleriše neplaćanje, a drugi su primorani da redovno plaćaju svoje račune. Istu obavezu imaju i građani, odnosno domaćinstva, koja, osim što moraju redovno plaćati struju i gas, kroz poreze praktično plaćaju i dugove onih koji su privilegovani. Jedno od privilegovanih je i misteriozno preduzeće Novi Sad-Gas, jedino društveno preduzeće i drugi najveći distributer gasa u Srbiji. Naime, zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa i u iščekivanju sudske odluke o tome ko je stvarni vlasnik ovog preduzeća, država, lokalna samouprava, građani ili neko treći, ovo preduzeće se i dalje vodi kao društvena svojina i kao takvo, takoreći, i svačije i ničije, gomila svoje dugove i neplaćene račune. Prema nalazima Fiskalnog saveta, Novi Sad-Gas, preduzeće koje se bavi isporukom gasa stanovnicima Novog Sada i nekih okolnih opština, iako nema prevelikih problema u naplati svojih usluga, jednostavno ne plaća uzeti gas od Srbijagasa. Prema dostupnim finansijskim izveštajima, ovo preduzeće knjiži dobit, ali se zato dugovi uvećavaju. U pomenutom izveštaju navodi se da je upravo Novi Sad-Gas najveći dužnik Srbijagasa, sa oko 11 milijardi dinara duga, koji se samo u ovoj godini uvećao za oko 600 miliona. Naši sagovornici upozoravaju da ni „smrzavanje nedužnih građana“ nije opravdanje da se godinama ovom, takoreći „fantomskom“ preduzeću tolerišu dugovi, pogotovo što stanovnici Novog Sada, kojima se gas isporučuje, redovno plaćaju svoje račune. Nejasno je i zbog čega je, pored Srbijagasa, uopšte potrebno drugo preduzeće za snabdevanje gasom, a pogotovo što se to preduzeće nalazi u nerešenom svojinskom odnosu i niko praktično ne kontroliše njegovo poslovanje. Zato i Fiskalni savet navodi da bi država trebalo da preispita status ovog preduzeća i da se proveri da li ono uopšte ispunjava uslove da bude javni snabdevač gasom. „Upravo je u toku postupak dobijanja licence za bavljenje energetskom delatnošću, pa je potrebno da se pažljivo i detaljno razmotri da li ovo preduzeće ispunjava uslove. Prema Zakonu o energetici jedan od uslova je i da snabdevač ispunjava finansijske uslove za obavljanje ove delatnosti, a mi smatramo da taj uslov Novi Sad-Gas ne ispunjava“, navodi Fiskalni savet u svom izveštaju. Dugove za gas ili struju imaju i mnoga neprivatizovana preduzeća koje država godišnje dotira, bilo direktno iz budžeta, bilo preko Fonda za razvoj ili nekim drugim kanalima. Ako neko od njih u ovoj godini i počne da plaća svoje redovne račune, poput Petrohemije ili RTB Bor, ne samo što ostaju neplaćeni računi od ranije, nego se na njihovom mestu obavezno nađe neko drugi ko je u međuvremenu došao u problem i ne može više da plaća. Prema izveštaju koji na svom sajtu objavljuje EPS, u grupu najvećih dužnika za struju spada i Železara Smederevo. Kineski Hestil redovno izmiruje tekuće obaveze posle preuzimanja čeličane u Smederevu, ali se dug za potrošenu, a neplaćenu struju od 4,6 milijardi dinara i dalje vodi na staru firmu i gotovo je izvesno da nikada neće ni biti plaćen. U vrhu su i preduzeća u okviru RTB Bora sa ukupnim dugom većim od 8,5 milijardi dinara. Prema istim podacima, Resavica od početka godine nije platila ni dinar svojih računa za struju, te je ukupan dug ovog preduzeća prema EPS-u narastao na 1,2 milijarde dinara, a zanimljivo je što se među 20 najvećih dužnika nalazi i beogradsko preduzeće Infostan. I na ovom spisku, ali i u izveštaju Fiskalnog saveta vidi se da beogradski PKB duguje za struju više od 400 miliona dinara, a samo tokom ove godine dug se povećao za 60 miliona. Za struju duguju i Jumko, FAP, Trajal i druga preduzeća za koja se najavljuje da će biti pripojena namenskoj industriji, ali se još uvek ne zna šta će biti sa njihovim već napravljenim dugovima. Suština je, kažu sagovornici NIN-a, da država mora da što hitnije rešava status ovih preduzeća na tržištu, jer njihovo veštačko održavanje i tolerisanje neplaćanja obaveza, uz opravdanje da se čeka investitor ili konačno rešenje, samo pogoršava situaciju u velikim državnim sistemima kojima se struj i gas ne plaćaju. Sa jedne strane, ni restrukturiranje Srbijagasa ili EPS-a ne ide tempom kojim bi trebalo, a sa druge, dugovi za gas i struju će po svemu sudeći u najvećoj meri biti otpisani pa će i taj ceh neko morati da plati. Ili će ga platiti država novcem poreskih obveznika ili će ga platiti EPS i Srbijagas, a to bi onda značilo dodatno urušavanje njihovih finansijskih bilansa. To bi naposletku uticalo na to da EPS ne može da investira u nove kapacitete, a u dogledno vreme postoji opasnost da neće moći ni da proizvede dovoljno električne energije da snabdeva privredu i građane. Fiskalni savet u svom izveštaju upozorava da EPS pati od strukturnog nedostatka investicija i da je veliko pitanje da li će u narednim godinama moći da zadovolji tražnju za strujom, ako se očekuje rast prerađivačke industrije od oko pet odsto godišnje, što će onda uticati i na značajan rast potrošnje električne energije. Bolja naplata potrošene struje, konstatuje se u izveštaju Saveta, posledica je povoljnijeg poslovanja kupaca električne energije, primera radi, RTB Bor, koji zahvaljujući skoku cene bakra ove godine redovno plaća svoje račune, mada mu i dalje ostaju velika dugovanja iz prošlosti. Sa druge strane, „neprivatizovana preduzeća su do septembra ove godine nagomilala docnje ukupno oko 900 miliona dinara“, stoji u ovom izveštaju. U EPS-u za NIN kažu da je stepen naplate od januara do jula ove godine 100,5 odsto, odnosno da je naplata veća za oko pet odsto od planirane. „Planirano je bilo 95,5 odsto, a stepen naplate je veći od 100 odsto zato što naplaćujemo i stara dugovanja. Za EPS ne postoje posebni kriterijumi za dužnike, već se postupa isključivo u skladu sa zakonima i propisima države“, kažu u ovom javnom preduzeću, uz napomenu da je dug samo prvih deset dužnika veći od 18 milijardi dinara. „Većina tih dužnika su preduzeća sa velikim rizikom naplate, jer postoje zakonska ograničenja u primeni mera prinudne naplate. Radi se o preduzećima koja su bila u restrukturiranju, u stečaju, sa Unapred pripremljenim planom reorganizacije i kupcima koji su zaštićeni na osnovu Uredbe o uslovima isporuke i snabdevanja električnom energijom“, kažu u EPS-u. I dok u EPS-u napominju da je od uvođenja predstečajnog postupka Srpska fabrika stakla počela ne samo redovno da izmiruje obaveze za struju već je i smanjila ukupan dug za 70 miliona dinara, u Srbijagasu tvrde da im sud ne dozvoljava da naplaćuju isporučeni gas istom ovom preduzeću, pa nije jasno zbog čega postoje različiti aršini, ako postoje, i to za preduzeće koje se nalazi u privatnom vlasništvu. Kako to objasniti drugačije, do sumnjom da se iza svega kriju „javno-privatna partnerstva“, ali ona koja imaju za cilj da zadovolje interese suprotne državim, njenih preduzeća i građana.