Zvuk je glas, ličnost, značenje

Ovogodišnje izdanje Beogradskog džez festivala biće korak dalje u pravcu predstavljanja najvažnijih džez umetnika današnjice sa internacionalne scene. Organizatori su se potrudili da predstave trenutak u istoriji džeza kad se rađa nova fuzija ovog pravca sa drugim muzičkim oblicima, jer džez je danas, ponovo, najuzbudljivija i najkreativnija forma popularne muzike… Tako će 33. izdanje festivala trajati redovnih pet dana, od 26. do 30. oktobra, sa tradicionalnim duplim koncertnim programom svake večeri, u salama Doma omladine Beograda i Sava centra, gde će se predstaviti preko 20 sastava iz celog sveta i naše zemlje. Ključna imena ovogodišnjeg programa su veliki američki umetnici Doni Mekaslin, koji je radio u sastavima Dejvida Bouvija (na njegovom testamentarnom, poslednjem albumu Blackstar), te supergrupa Young Philadelphians, u kojoj su glavne zvezde avangardne veličine kao što su Mark Ribo i DŽamaladin Takuma. NJima se pridružuje i niz evropskih umetnika koji se premijerno predstavljaju, a koji se u potpunosti oslanjaju na novu eklektičnu estetiku i naših velikih talenata Eyot iz Niša, Matije Dedića sa svojim internacionalnim triom, koji nastupa prvi put u Beogradu, i Vasila Hadžimanova kao specijalnog gosta. Svakako će jedan od vrhunaca biti nastup američkog saksofoniste i kompozitora DŽošue Redmana, koji je kao stvaralac utirao put džezu tokom devedesetih i dvehiljaditih. Danas se smatra najboljim svetskim džez saksofonistom srednje generacije, a u Beograd stiže sa svojim triom kojeg čine bubnjar Greg Hačinson i basista Rojben Rodžers. Već dve decenije Redman se smatra jednim od najharizmatičnijih i najcenjenijih džez umetnika iz generacije koja je prvi preokret na toj muzičkoj sceni napravila devedesetih godina. Kada smo dobili priliku za ekskluzivni razgovor sa njim, uoči njegovog dolaska u Beograd, nismo mogli a da ne krenemo od pitanja koje se postavilo kao neminovno – šta je naučio od svog oca, legendarnog saksofoniste Djua Redmana, koji je nastupao na prvom NJuport džez festivalu u Beogradu 1971. godine, u kvartetu Orneta Kolmena. „Nisam odrastao sa ocem, i zapravo ga nisam ni dobro poznavao dok nisam završio fakultet i preselio se za NJujork“, priča Redman u razgovoru za naš list. „Ali definitivno mi je on bio jedan od najvećih muzičkih uzora i izvršio je najveći uticaj na moju muziku. Odrastao sam slušajući njegova izvođenja: sve ono što je snimao sa Ornetom Kolmanom, Kitom DŽaretom i Čarlijem Hejdenom, kao i njegove samostalne albume. Kasnije, dobio sam šansu da učim uz njega, nakon što me je pozvao da sviram u njegovom bendu. Bilo je to neverovatno, ali i zastrašujuće iskustvo - svirati svaku noć odmah pored pravog majstora. Moj otac je imao tako neverovatan zvuk: tako topao, tako bogat, tako pun duše, pun ljubavi i snage, kao i ranjivosti i strasti i empatije. Mislim da sam više od svega naučio o važnosti zvuka. Zvuka kao glasa. Kao ličnosti. Zvuka kao značenja“. Kako se pojavio na muzičkoj sceni i izmenio percepciju džeza sa nekoliko drugih muzičara inovatora devedesetih godina, svetska kritika ih je odmah svrstala u grupu „mladi lavovi“. Danas, međutim, Redman tvrdi da sama etiketa njemu ništa nije značila: „To je samo marketinška izmišljotina. Nema veze sa muzikom. Nikada sebe nisam doživljavao kao „mladog lava“. Niti znam bilo koga iz moje generacije koji je sebe tako doživljavao. Samo sam se trudio da naučim kako da sviram dobro, iskreno, kreativno, kako da stvaram muziku iz duše. I dalje se trudim jedino to da naučim“, veli Redman, svestan da on lično ne može da sagleda šta je njegova generacija donela novo na planu džez muzike: „Ostavio sam to istoričarima da procene. Ja se samo trudim da izvodim muziku ovde i sada: u ovom trenutku. To je džez muzika za mene. Spontanost, neposrednost, improvizacija.“ Ali šta je to što jedan muzičar treba i mora da unese u džez muziku? „Uneo sam samog sebe“, dodaje on. „To je sve što ću ikada moći da donesem. I to je jedina stvar koju će iko ikada moći da unese u džez: sebe samog. Ja se samo trudim da sviram iskreno i kreativno koliko je to moguće. Svirajte ono što osećate u trenutku i doživite to. Svirajte sopstvena osećanja, misli, svoje doživljaje. I radite to tako da osete i drugi muzičari sa kojima svirate i publika kojoj svirate. Ukoliko to uradite, sasvim je dovoljno. To je sve u džezu“. U svetu koji se intenzivno menja, džez muzika predstavlja jedno pribežište od svakodnevice. Redmanu je dovoljno to što kad počne da svira, stvarni svet nestaje. „Ne mogu da razmišljam o ulozi ili „relevantnosti“ ili „svrsi“ muzike, izvan onoga što se trudim da iskažem: neposrednost, spontanost, empatiju, dijalog, komunikaciju, konekciju. Muzika nam pruža mogućnost da se iskažemo i doživimo stvari i konektujemo se sa drugima na sirov, intenzivan ali uvek magičan način. Međutim, ako se trudim da razmišljam previše o „razlozima“ i „ulozi“ muzike u svetu danas, to me onda isključi iz tog posebnog, magičnog prostora. Samo želim da budem iskren u muzici. Srećom, sve ostalo dolazi samo.“ Dosad, objavio je 17 albuma kao lider različitih postava, za najuticajnije džez izdavačke kuće, kao što su Warner Bros i Nonesuch. Među brojnim umetnicima sa kojima je sarađivao u studiju ili na koncertima nalaze se Čik Korija, Elvin DŽons, Pet Metini, ali i Rolingstonsi, Bi Bi King i Stivi Vonder. Osvajao je visoke pozicije na godišnjim listama najboljih muzičara časopisa DownBeat, Jazz Times, The Village Voice i Rolling Stone, a četiri puta je bio nominovan za prestižnu Gremi nagradu. Poslednju nominaciju dobio je baš tokom ovog proleća. Dobitnik je i brojnih drugih nagrada i priznanja: „Počastvovan sam i postiđen što sam prepoznat zbog stvari koje sam radio, ali iskreno nijedna od nagrada nije nimalo uticala na mene ili promenila način na koji doživljavam ili osećam sopstvenu muziku. Priznanja nisu važna. Ono što jeste važno su muzika, muzičari, publika, društvo i kontakti koji su kreirani kroz čin pravljenja muzike.“ Devedesetih godina, kada je nastupio na svetskoj džez sceni, njegov talenat prepoznali su i filmski umetnici, te je pisao muziku za poslednji film Luja Mala Vanja iz 42. ulice i pojavio se kao muzičar u ostvarenju Roberta Altmana Kanzas siti. Sa ta dva filma, imao je priliku da radi sa velikim filmskim režiserima, ali to iskustvo nije bilo dovoljno da se opredeli dalje za film: „Tačno je to da sam bio deo tih filmova. Bile su to dve velike prilike. Lično, volim filmove. Ali nikada nisam želeo da budem deo njih. Ja nisam glumac uopšte. Niti sam pisac muzike za film…“ Predstojećeg vikenda, u Beogradu, predstaviće se u najboljem izdanju, sa muzičarima koje tako dobro poznaje. Na pitanje šta će izvesti pred beogradskom publikom, Redman odgovara: „Kao i uvek, sviraćemo originalnu muziku i verovatno neke standarde. Nikada ne znam unapred šta ćemo da sviramo, sve dok ne izađemo na scenu. Užasan sam u odlučivanju o set listi unapred. Uvek se trudim da budem originalan u datom trenutku. Volim da imam tu slobodu da proizvedem melodije, da ih zasnujem prema pravcu izvođenja, kao i duhu i atmosferi u prostoriji. Dolazim u Beograd sa dvojicom mojih omiljenih muzičara na svetu: Rojbenom Rodžersom i Gregom Hačinsonom. Nas trojica kreiramo muziku zajedno više od 20 godina. Imamo tako veliko poverenje jedni u druge. Razvili smo prilično veliki repertoar kao muzički trio, te imamo mnogo opcija. Sa Rojbenom i Gregom, teško je nešto pogrešiti. Oni su tako veliki, prirodni, posvećeni muzičari i skoro da uvek znaju šta da urade kako bi muziku učinili dobrom i pravom. Ali ja njih vama ne predstavljam: oni svojom muzikom predstavljaju mene!“ Za Redmana važi da uvek sa sobom donosi vrhunsku komunikativnu džez umetnost našeg doba i zato spada u najomiljenije heroje savremene svetske scene. Konačno ćemo se i uveriti zašto za njegove koncerte kažu da su slavlje najradosnijeg džeza.