Sijev tržišni socijalizam

Kada Si Đinping najavi „novo doba socijalizma sa kineskim karakteristikama“, to zvuči obećavajuće i preteće, već kako za koga. Naročito kada je ta rečenica izgovorena na otvaranju 19. nacionalnog kongresa KP Kine. Kineski predsednik obećao je da će zemlja nastaviti da se razvija u modernu socijalistička državu, koja nikada neće kopirati političke sisteme drugih država i ostaće otvorena prema svetu. I tu su se već mogle čuti stare polemike: može li se sadašnji kineski sistem nazivati socijalizmom, da li je to već uveliko kapitalizam, da li je možda najpreciznije nazvati ga „tržišnim socijalizmom“, koliko je savremena Kina uzela od kapitalizma, a koliko odbacila od komunizma i kako je takva kakva je uspela da se domogne mesta koje sada zauzima u svetskoj ekonomiji, a i na političkoj sceni. Budućnost ove, sada već druge svetske ekonomije, a i njenog predsednika deluje obećavajuće, koliko i zabrinjavajuće za dosadašnje velike svetske sile, pre svega za Vašington. Si Đinpingov meteorski uspeh započeo je tek pre pet godina kada je postao generalni sekretar Centralnog komiteta KP Kine, a samo nekoliko meseci kasnije, 14. marta 2013. i predsednik zemlje. U međuvremenu postao je dovoljno moćan da ima snage da najavi novo doba i predstavi plan razvoja ne za pet, kako je to dosad bilo uobičajeno, već za narednih više od trideset godina. Plan je razrađen sve do 2050. godine. Najavljen kao „novi istorijski smer u razvoju naše zemlje“, plan predviđa privlačenje stranih investitora, ali i jačanje državnih kompanija, razvoj javnog sektora, energetike, finansija. Nešto je rečeno i o bankama, a tu se i te kako ima šta reći. Procenjuje se da Kineska banka za razvoj i Kineska banka za uvoz i izvoz izdaju više kredita godišnje nego članice G7 zajedno. A sada se najavljuje da će bankarski sistem biti reformisan, više izložen tržištu i podstaknut za rad u inostranstvu. U proklamovani plan spadaju i sporne teme Tajvan, Hongkong i Južno kinesko more, a tu se neće promeniti dosadašnji stav Pekinga. Si je sasvim jasno stavio do znanja da nema „kompromisa i pluralizma“, ništa to nije novo u odnosu na pređašnji kineski stav. Sada samo zvuči nešto drugačije, sada to kaže Si. „Nikada nikom nećemo dozvoliti da odvoji i jedan santimetar teritorije od Kine“, izjavio je, pošto je izneo ambiciozne planove o reformi i modernizaciji vojske. Govor je trajao dovoljno dugo da na red dođu sve teme, od reformi, planova, ekonomije, vojske, kulture, klimatskih promena, ideologije, morala do međunarodnih odnosa. A sve je drugačije kada o tim temama govori, kako ga je nazvao britanski Ekonomist, „najmoćniji lider na svetu“, on je, navodi list, jači od svih naslednika Mao Cedunga i podseća da je Mao vodio siromašnu zemlju, a Si - motor globalnog rasta. Ovaj kongres donosi novi statut, 370 novih članova Centralnog komiteta, ali i temeljne promene u partijskom vrhu, što zbog starosti, što zbog korupcionaških afera. Već su zbog korupcije menjani svi partijski lideri u trideset provincija, gotovo pola ministara vlade, nije pošteđena ni vojska. Si se drži politike „nulte tolerancije prema korupciji“, kako je to formulisao već na početku svog mandata. Kad je došao na vlast započeo je tu borbu, rezultat je više od milion kažnjenih i desetine osuđenih na zatvorsku kaznu. Među njima je bilo mnogo istaknutih članova partije. Procenjuje se da je do sada više od 170 ministara ili zamenika ministara otpušteno, a mnogi i zatvoreni zbog korupcije ili „kršenja partijske discipline“. Sve u svemu oko milion ljudi je kažnjeno, od opomena ili novčanih kazni do doživotnog zatvora. Među njima su se našli i Žou Jongkang, do tada treći najmoćniji čovek u zemlji, šef državne bezbednosti, koji je osuđen na doživotnu kaznu zatvora, zatim Sun Žengčai, član Politbiroa koji je izbačen iz partije, Ling Jihua nekadašnji savetnik Hu Đintaoa, takođe završio u zatvoru. Stradalo je i dosta članova Centralnog komiteta, više nego za ceo period od revolucije 1949. do trenutka kada je Si uzeo stvar u svoje ruke. Nije bila pošteđena ni vojska, na sudu su se našli i mnogi visoki oficiri, pa i generali, a na upražnjena mesta postavljeni su mlađi i pouzdaniji, takozvani „Sijevi anđeli čuvari“. Kritičari su mu odmah zamerili da je sve to urađeno ne toliko zbog „partijske discipline“, koliko zbog mogućnosti da sebi osigura stabilnu vlast, da se preko korupcijskih afera obračuna sa protivnicima i potencijalnim konkurentima, te da tako sebi utire put da na vlasti ostane još koju deceniju. Ovaj kongres donosi novi budući politički vrh, biraju se članovi Politbiroa i to je prilika da se okruži prijateljima i konsoliduje svoju moć. Tokom kongresa stigla je i vest da su ime i „misao Si Đinpinga o socijalizmu na kineski način karakterističan za novu eru“ uvedeni u zvanični Program KP Kine. Odluka je doneta jednoglasno, a Si se nekako opet našao tik pored Maoa koji je do sada bio jedini lider upisan u partijski program dok je još bio na vlasti. Đang Cemin i Hu Đintao tu čast su dobili tek pošto su napustili položaj. Pošto je izjavio da je pred kineskim narodom „velika i svetla budućnost“, izneo je plan da do 2050. Kina, koja je „ustala i postala bogata i snažna“, postane lider i na svetskoj pozornici. Ovaj kongres konsolidovao je njegovu moć, a pitanje koje se odmah nametnulo je hoće li napustiti vlast za pet godina, kako bi trebalo, ili će se zadržati nešto duže, možda do ispunjenja prvog dela plana, zacrtanog za 2030. godinu. Ili će možda, kako se spekuliše, krenuti Maovim stopama i postati doživotni predsednik. Šta god da odluči Si Đinping, njegova Kina nastavlja da raste, a da je ovaj, sadašnji socijalizam nešto drugo od onoga što je bio do 1978. kada je donet plan o reformama, nije sporno. Može se taj sistem nazivati različito, ali se Peking drži Deng Sjaopinga i njegove čuvene opaske: „Nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe“.