Krivica bez krivca

U godini jubileja, 110-godišnjici rođenja Petra Lubarde, pažnju javnosti je mnogo više privukla jedna medijska afera no sve izložbe i drugi sadržaji upriličeni u spomen velikog slikara. Međutim, spekulacije da li je njegova Industrijalizacija tamo gde treba, tj. da li je ukradena, pa vraćena u Dom sindikata, zasenile su i jednu ortodoksnu činjenicu: još nema vesti o sudskom postupku za povraćaj 33 dela Legatu Petra Lubarde. NJih je svojevremeno prodala Lubardina supruga Vera, iako ih je prethodno zaveštala narodu. Dakle, te slike su zaista nestale, srećom, neke ne i netragom. Da podsetimo: Vera Lubarda, tada već udovica, potpisala je ugovor o poklonu sa Skupštinom grada Beograda još 1974, čime je ispunila želju pokojnog supruga, evidentiranu načelno 1969. Ugovor se odnosio na 57 slika, 133 crteža i skica, deo nameštaja i Lubardinog slikarskog pribora. „Sve ovo je bilo smešteno u kući u Iličićevoj 1, gde je par živeo od 1957“, objašnjava Filip Brusić-Renaud, direktor Kuće legata. Deo predratne senjačke vile preuređen je u „Atelje Petra Lubarde“, kako se Legat zvao kad je prvi put otvoren 1974. I bio poveren na staranje Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Međutim, nedugo posle otvaranja zadužbine, zatvorene par meseci kasnije, počeli su nesporazumi između Vere i predstavnika MSUB. Stručnjaci su imali pristup manjem broju slika izloženih u okviru postavke u ateljeu, dok im je veći deo, rasut po delu kuće gde je i dalje stanovala udovica, bio van domašaja. Nimalo zahtevna po pitanju apanaže i drugih privilegija na ime poklona, čemu su pojedini drugi darodavci stremili, Vera je stvarala druge vrste problema. Em nije bila saradljiva sa ekspertima MSUB, em je visoko cenila svoju privatnost, pa nije pristajala ni na domara koji bi vršio popravke kuće i fizički dvadesetočasovni nadzor zbirke. Po volji joj nisu bili ni redovni posetioci. I još je trgovala nečim što već nije bilo njeno, kako se kasnije ispostavilo. „Tačno je, a ne urbana legenda da je neke slike prodavala i na parče, vešta da krivotvori Lubardin potpis“, kaže Brusić-Renaud. Ali, sve to kustosi nisu znali, jer nisu bili dobrodošli u vili u Iličićevoj. Ne želevši da preuzima odgovornost za nešto u šta nema ni uvid, MSUB je 1983. jednostrano raskinuo ugovor o poveravanju na čuvanje, održavanje i staranje o slikama iz legata. „Muzej slike nikad nije popisao ni muzeološki obradio, Vera nije dozvoljavala ni da se one fotografišu“, navodi direktor Kuće legata. Tada zaposleni u Muzeju sećaju se da MSUB nije bio voljan da se preganja sa udovicom i zato što su ključna Lubardina dela već bila u drugim kolekcijama (Palata Federacije, Narodni muzej, MSUB...). Bilo kako bilo, stručnjaci su prvi put videli saldo „odmetanja“ legata na Senjaku tek kada je Vera Lubarda 2008. umrla. Zbirka je tada dodeljena na staranje Kući legata, te je od eksperata ove ustanove i Narodnog muzeja, kao i predstavnika gradskog sekretarijata za kulturu i Javnog pravobranilaštva, sastavljena Komisije za popis predmeta u sadržaju legata Petra Lubarde. I, imali su šta da vide. Prilaz vili bio je sav zarastao u korov, i „sličan prašumi Amazonije“, svedočili su članovi Komisije. Kuća se bukvalno raspadala, u stambenom delu smeća je bilo do gležnjeva, dok je u ateljeu pod prekrivao oljušteni malter. Raskošni nameštaj bio je buđav, a vlaga i nemar ostavili su traga i na slikama - pojedinim u rupama, jednom čak u fronclama, dok je jedna bila položena licem ka patosu. Sve u svemu, prizor poput scena iz horor filmova. „Mesecima smo pod HTZ opremom odvajali papirić po papirić“, priča Brusić-Renaud, tada član Komisije, sećajući se i nesnosnog smrada zaostalog od mačaka, kućnih ljubimica para Lubarda. Sreća u nesreći je bila što Vera nije ulazila u atelje, pa je tamo smeštena nekadašnja postavka od svega najbolje sačuvana. Usledile su godine konzervacije, poduhvat se smatrao revolucionarnim i u svetskim okvirima. Našem Centralnom institutu za konzervaciju pomagale su kolege iz Rima. Primenjivani su eksperimentalni postupci koji se mogu nazvati alhemijom kad se uporedi prethodno i potonje stanje slika. Ali, nisu mogli da nadoknade ono čega više nije bilo u zbirci. Popisom je utvrđeno da nedostaju one 33 slike sa početka teksta, kao i 168 skica i crteža. Upoređivanjem sa najdetaljnijom dokumentacijom u Lubardinoj monografiji, u izdanju Galerije Tiodorović iz Podgorice, utvrđeno je o kojim se predmetima radi, a za neke čak i identitet trenutnog vlasnika. Za neke je navedeno samo da se nalaze u privatnoj kolekciji, ali za neke da su u vlasništvu Radojice Mihajlovića, kao i Simone i Vukašina Čupića. Godine 2016, tadašnji gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević, sada resorni ministar, zajedno sa direktorom Kuće legata, pokrenuo je inicijativu za povraćaj slika. „Pravni zastupnik u tom slučaju moralo je biti gradsko Javno pravobranilaštvo, jer su slike pripadale Gradu“, objašnjava Brusić-Renaud. Nimalo lak zadatak, budući da u svojinskom pravu postoji stavka da i nevlasnik može postati vlasnikom, pod uslovom da je savestan. Što bi značilo da u trenutku kupovine nije bio svestan da Vera Lubarda trguje tuđim vlasništvom. Avaj, postupak nikad nije pokrenut, a o razlozima možemo samo da spekulišemo. Da li se javnim pravobraniteljima nije ulazilo u sukob sa uvaženim ličnostima (čak i profesorima Univerziteta), ili ih je kakav drugi problem sprečio, tek inicijativa nije evoluirala u sudski postupak. Istina, inicijatorima je predloženo da podnesu krivične prijave, što njima ne pada na pamet. „Jedini interes nam je da slike budu vraćene u legat“, naglašava naš sagovornik. A jedina krivična prijava mogla se podneti protiv Vere Lubarde, odavno već počivše. Prirodna reakcija ljubitelja Lubardinog lika i dela, bila bi da Veru optuži, pa čak i osudi zbog nehata. Zazor prema supruzi velikog slikara imali su i njeni savremenici. Pa su svedočili da je uvek bila „nekako drska“, dominantna u odnosu na supruga, često i hirovita. Sam Lubarda tome nije pridavao naročiti značaj. S obzirom na to da je bila mnogo mlađa, on bi je često „tretirao kao veliko dijete“. Međutim, njene kritike je visoko cenio, kao stavove nesuđene koleginice. Jer, Vera je bila studentkinja Likovne akademije, konkretno kod čuvenog Mila Milunovića. U njegovom ateljeu budući supružnici su se i sreli i „od tada se više nisu razdvajali“, kako sama Vera kaže u dokumentarnom filmu, danas u sklopu ponude Legata Petra Lubarde, kako je „Atelje“ preimenovan 2008. To „veliko dijete“, hirovita dama, skončala je u Prihvatilištu za odrasle u Kumodraškoj, dopremljena ovde iz svoje vile. Higijenska zapuštenost i nokti dugi pola metra svi u navojima, kako su njeno stanje opisivali nadležni u Prihvatilištu, bili bi joj danas najbolja odbrana. Međutim, novinarski zanat mi je omogućio i da je lično upoznam. I da osetim respekt kakav izazivaju „drske“ nekadašnje lepotice. Iz bolesničke postelje, Vera je komandovala i osoblju, ali isključivo u cilju da se drugim korisnicima pruži brižnija nega. Možda je iz tog hira bez zle namere, njen suprug do kraja imao tople i srećne oči, koje se retko viđaju. A možda i što je uvek radio „ono što je voleo“. U godini jubileja, Kuća legata je sprovela mnoge komemorativne aktivnosti. Otkrila Lubardinu bistu, rad Sretena Stojanovića, nađen u onom kršu u gipsanom negativu. Organizovala regionalni naučni skup o Petru Lubardi. Kruna svega je postavka „Petar Lubarda, 1907-1974-2017“, nastala u saradnji sa Spomen-zbirkom „Pavle Beljanski“ iz Novog Sada. Ona putuje po regionu, pa će nakon Novog Sada i Beograda (od 9. novembra u Galeriji Kuće legata u Knez Mihailovoj), gostovati i u Čačku, Višegradu, Banjaluci, pronoseći slikarevu zasluženu slavu. Izdvojen još u Titovo doba kao veoma talentovan, ali i donosilac modernizma u jugoslovenski socrealizam, i kao takav, Lubarda je bio idealan reprezent umetničkog stremljenja na zapad. Ali i optuživan da je „državni slikar“. Raznim Jugoslavijama doneo je mnoge prestižne nagrade, od otkupne internacionalne, na II bijenalu u Sao Paulu (pored Pikasa i Dalija) 1953, do Gran prija na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine. Na pitanje NIN-a nadležnima u gradskom Sekretarijatu za kulturu zašto nije pokrenut sudski postupak za povraćaj Lubardinih slika čiji su kupci poznati na osnovu dokumentacije, odgovoreno nam je da „ih je Javno pravobranilaštvo obavestilo da nema osnova za pokretanje parničnog postupka“. Takođe, ustvrdili su da „nije tačno da Pravobranilaštvo ne reaguje zbog ’zvučnih imena’“ kupaca, kakvu smo mogućnost nagovestili. S druge strane, Kuća legata će se „dodatno angažovati“ na utvrđivanju tačke gde se stalo sa postupkom. Srbiji ovih dana Lubarda donosi radost sećanja kroz navedenu izložbu, a onim sklonijim aferama, fabrikovane nedoumice oko slike Industrijalizacija. Koje nenamerno zamagljuju realan gubitak možda i vrednijih radova. A šta će sa njima biti, zavisi od dobre volje, biće, političke.