Svi promašaji lovca na zmajeve

Skoro je izvesno da agenda belosvetskih problema neće izgledati bitno drugačije ni nakon skoro dvonedeljne posete američkog predsednika Donalada Trampa Aziji i da ćemo se i u narednoj godini „zabavljati“ istim izazovima, ali je ona ipak donela jednu epohalnu novost. Negde između Trampovih nedoslednih ispada i komičnih nastupa, valjda od pada Berlinskog zida nije bilo jasnije da je unipolarni globalni poredak postao stvar istorije, te da su dominacija neoliberalnog kapitalizma i međunarodni odnosi kreirani na pobedi te ideologije nad socijalizmom, samo mantra o koju se kešaju oni koji još pokušavaju da izvuku neku korist iz ostataka ovakvog poretka. I ova činjenica bila je jasna svima. Posebno Trampu koji je u svojim „lucidnim momentima“ izgledao kao čovek koji svesno kalkuliše s krajem starog poretka. Jer bilo bi previše simplifikovano objašnjenje da je američki predsednik svoju retoriku u Pekingu „umio“ tek da bi pokazao dobro vaspitanje prema domaćinu, kineskom predsedniku Si Đinpingu. Ne, bila je to duboka spoznaja da su kritike kineske politike po pitanjima Severne Koreje i trgovinske razmene bila dobra kabinetska dosetka za postizbornu potvrdu predizbornih obećanja, ali da su sada stvari postale zaista ozbiljne. Teško da bi se drugačije moglo objasniti Trampovo degutantno posipanje pepelom u kome je za tradicionalni suficit Kine u trgovini sa SAD, američki lider okrivio prethodnu administraciju. „Uopšte ne okrivljujem Kinu. Ko može da okrivi zemlju zato što koristi drugu zemlju u korist svojih građana... Veoma poštujem Kinu“, kazao je američki lider. Ovaj put nije pominjao da Kina krade radna mesta od Amerike, štaviše nekoliko puta javno je pohvalio Đinpinga, navodeći u jednom momentu da se radi o „veoma posebnom čoveku“. Nije se Tramp mnogo pačao oko velikih političkih pitanja, poput Severne Koreje, Tajvana ili Južnog kineskog mora, iako ona zaista jesu neuralgična, svestan upravo inferiornog ekonomskog položaja. Ako i jeste usputno pledirao kod Sija da se Kim DŽong-un privede razumu i denuklearizuje, to nije bilo zato što mu je stvarna namera da lideru Severne Koreje zaista izmeri rep, već zato što je trgovinski deficit s Kinom postao skoro nepodnošljiv. Iz te perspektive, sporazumi predstavnika kompanija dveju zemalja vredni više od 250 milijardi dolara plus komercijalni ugovor od devet milijardi dolara mogu se računati kao Trampov dobar ulov, posebno ako se imaju u vidu složeni politički odnosi dveju zemalja. I upravo zbog toga, potpuno je nepredvidivo šta će od potpisanih sporazuma zaista biti kapitalizovano, ali je izvesno da je dogovor na papiru sasvim dobro „legao“ i Trampu i Siju. Složena politička arhitektura naterala je i njujoršku agenciju Blumberg da konstatuje da su mnogi od ovih dogovora samo okvirni sporazumi, kao i da ne garantuju američkim kompanijama dugoročni pristup kineskom tržištu od 1,3 milijarde potrošača. Istovremeno, Sputnjik piše i o skepsi američkih poslovnih ljudi u Pekingu, koji podozrevaju da je reč o dogovorima na papiru i da će za realizaciju nekih od najvećih aranžmana poput onog o saradnji američkih i kineskih naftnih kompanija na Aljasci, vrednom 50 milijardi dolara, o izvlačenju gasa, trebati mnogo vremena, kao i da su neki od sporazuma tek u fazi pregovora. Opet, ni kineska pozicija, pre svega, sa političkog aspekta nije idealna. Si je duboko svestan da je Kim DŽong-un „kamen u njegovoj cipeli“, ali je jednako svestan i činjenice da najveći deo trgovine ide upravo preko Severne Koreje, te da će shodno tome i pritisak na Kima morati da bude doziran. „Ironija i potencijalna tragedija kineskog položaja je omogućavanje Severnoj Koreji da poveća svoj raketni i nuklearni arsenal, što bi moglo dovesti do toga da Japan i Južna Koreja ponovo razmotre svoje nenuklearne pozicije“, piše u autorskom tekstu za Project Syndicate, na koja NIN ima prava, Ričard Has, predsednik Saveta za međunarodne odnose. Kako god posmatrali stvari u sklopu svetskih promena, jasno je da Đinping i Kina, kalkulišući sa svim varijantama raspleta tih promena, ne mogu biti apsolutni pobednici, ali ne žele da budu ni relativni gubitnici. Otuda Si zaključuje da se kinesko-američki odnosi nalaze na novoj istorijskoj tački. „Kina želi zajedno sa SAD da se na bazi međusobnog poštovanja, uzajamne koristi fokusira na saradnju, stavljanje pod kontrolu nesuglasica i da se obezbedi više koristi i osećaja zadovoljstva svojim, ali i narodima u regionu i svetu“. Nije posebna pamet zaključiti da Đinping svoju zemlju vidi kao apsolutno ravnopravnog partnera Sjedinjenim Državama, bez čije se saglasnosti neće dešavati krupne geostrateške promene. Mnogo više neizvesnosti bilo je oko dugoočekivanog susreta Trampa s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom tokom sastanka članica Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje u Denangu, u Vijetnamu. Kontradiktorne poruke koje su stizale iz SAD podgrejane su izjavom državnog sekretara Reksa Tilersona kako je susret još „na razmatranju“, te da će do njega doći bude li bilo dovoljno materijala i ako predsednici budu imali o čemu korisnom da razgovaraju. Da se radi, zapravo, o učitavanju nivoa poverenja, postalo je jasno kada je Asošijeted pres objavio da SAD oklevaju sa formalnim sastankom dvojice lidera ukoliko ne bude objavljivanja nekog značajnog sporazuma. A sporazum je stigao u vidu zajedničkog saopštenja da za Siriju neće biti vojnog rešenja. To bi, valjda, trebalo da znači da su ono što smo gledali u proteklih šest godina bili mirovni pregovori s pokojom nesuglasicom. Do nekakvog razgovora je, ipak, došlo na marginama samita, a Tramp je u svom stilu zaključio da će „sporazum s Putinom spasiti brojne živote“. Po svemu, izgleda da američki predsednik i ostatak sveta nisu u Siriji gledali „isti film“. U senci „istorijskog sporazuma o Siriji“, ostala je glavna priča i bilo je skoro dirljivo čuti takvo i toliko poverenje američkog predsednika u svog ruskog kolegu. „On (Putin) mi je rekao da se apsolutno nije mešao u naše izbore. Svaki put kad me vidi, kaže mi da to nije uradio i stvarno mu verujem kad mi to kaže“, obznanio je Tramp. Zvučalo je kao da nikada nije čuo da se bivši šef njegove izborne kampanje Pol Menafort predao FBI upravo zbog umešanosti Rusije u američke izbore, a da mu je nekadašnji savetnik za spoljnu politiku DŽordž Papadopulos tek komšija sa kojim ima nesuglasice oko poštanskog sandučeta, a ne čovek koji se prvi saglasio da sarađuje u istrazi koju vodi bivši direktor FBI Robert Mjuler. Naivnost ili nešto drugo, tek niko iole politički normalan ne bi ovim činjenicama tek tako okrenuo leđa. Utoliko je komičniji bio Trampov pokušaj da se distancira od diletantskih izjava. „Kada je reč o tome da li ja verujem ili ne, ja sam na strani naših agencija, posebno u sadašnjem sastavu. Pošto ih sada vode fini ljudi, veoma verujem našim obaveštajnim agencijama“, poručio je američki predsednik. Razume se da ovakva kreacija nije mogla da prođe bez ozbiljnih komentara, pa su se dvojica nekadašnjih rukovodilaca obaveštajnih agencija DŽon Brenan (bivši direktor CIA) i DŽejms Klaper (nekadašnji direktor administracije za obaveštajne agencije u SAD) ozbiljno obrušili na predsednika. Ako Brenanu nije bilo sasvim jasno zbog čega Tramp nije eksplicitnije osudio Putina i zaključio da je američki predsednik iz nekog razloga bio zastrašen Putinom, Klaper je bio bolno jasan. „Pretnja koju Rusija predstavlja je očigledna. Pokušati da predstavite to na bilo koji drugi način, ja mislim da je zapanjujuće i da zapravo predstavlja opasnost po našu državu“. Na stranu sad šta će istraga konačno pokazati i da li mu institucije kreirane u jednom poretku rade o glavi, tek zaista je teško razumljivo svako odsustvo svesti američkog predsednika da više nije u pitanju samo mandat u Beloj kući, već i potencijalne optužbe za zaveru protiv SAD. A da Putin nije jedini s kojim Tramp ima odlične odnose pokazao je susret s filipinskim predsednikom Rodrigom Duterteom. Em što američkom predsedniku ni najmanje ne smeta što je Duterte prekim sudom poskidao skoro 4.000 glava u ratu protiv dilera droge, em ga je pohvalio zbog odlično obavljenog posla. Analogija koja bi se lako mogla izvući – i Tramp bi isto tako, samo da ga ne sprečavaju besmisleni zakoni kod kuće. Samo što Vašington nije Manila, a SAD nisu Filipini, bivša američka kolonija. Zabavu nije pokvarila ni činjenica da su odnosi strateških partnera donekle poremećeni zbog Duterteovog flerta s Kinom i Rusijom, pa je filipinski predsednik, kako je rekao, po naređenju vrhovnog komandanta Sjedinjenih Država, jednog trenutka dohvatio mikrofon i pridružio se lokalnoj pop divi: „Vi ste svetlost u mom svetu, pola ovog srca“, pevao je Duterte. Ovo bi moglo da znači samo jedno – Ivica Dačić će morati ozbiljno da poradi na promociji. Ipak, Erdogan i Tramp nisu isti nivo. Ako stvari vratimo u ozbiljnije tokove, nakon azijske turneje ostaje zaključak da Tramp nije sasvim u stanju da prati dinamiku međunarodnih odnosa i da čak nije nužna ni namera Kineza i Rusa da izigraju američkog predsednika, kako to sugeriše DŽon Brenan. Tramp je, po svoj prilici, dovoljan sam sebi.