Lavirint Kosova

Podržao sam poziv predsednika Srbije na „unutrašnji dijalog“ o Kosovu. Mnogi nisu. Ne razumem to, bez obzira na njihove motive, izgovore i ciljeve. Kosovski lavirint, u kojemu luta Srbija, nije pitanje ni stranačko, ni lidersko, ni tribina za mitove, molitve i kletve. Izlazak iz tog lavirinta nalažu prvorazredni državni i nacionalni razlozi, jer se kosovski čvor zateže oko vrata svih u Srbiji. Emocije vuku u prošlost koja se ne može oživeti, razum zahteva da više nemamo ni prava ni vremena da branimo ono što nemamo, uz narastajući rizik da izgubimo i ono što još imamo na tom pustom Kosovu, i da od Srbije pravimo crnu rupu lišenu ljudske budućnosti. Možemo li naučiti, bar nešto, od Nemaca? Angela Merkel nije uspela da sastavi koalicionu vladu. Nemci ne likuju zbog toga, niti hvale stranke koje su odbile kancelarku. Naprotiv. Javnost traži dogovor, jer je on u interesu nemačke države. I, ne bude li kompromisa, na ponovljenim izborima biće kažnjeni oni koji ga nisu hteli. Ko bi u Nemačkoj odbio dijalog o Kosovu, da je Kosovo u toj zemlji? Ali, Kosovo nije pitanje nemačko, ono je „srce Srbije“ izvan Srbije. Jedno Kosovo, a dve stvarnosti. Prva je stvarnost da, od juna 1999, Srbija nema nikakav državni suverenitet nad dotadašnjom svojom pokrajinom. Da Kosovo kao nezavisnu državu danas priznaje ubedljiva većina članica UN, NATO i EU. I da su Srbi ubedljiva manjina u „srcu Srbije“. NJih je samo oko šest, a Albanaca više od 90 odsto. Druga stvarnost su vekovima stare crkve i manastiri, zadužbine vladara iz dinastije Nemanjića, koja je, dva veka, nosila evropsko - prosvetiteljski barjak Istočnog Rima (Vizantije), pod kojim je uzdizana srednjovekovna Srbija, čija su duhovna žarišta bila baš na Kosovu i Metohiji, zemlji metoha, manastirskih imanja. Stvarnost je i kosovski ep, iznikao iz bitke između Lazara i Murata, evropske hrišćanske Srbije i nadirućeg islama iz Azije. Stvarnost je i oko 150.000 Srba koji i danas žive na Kosovu, kao i njihova iluzija da je Kosovo, i dalje, u Srbiji. A stvarnost je i Ustav Srbije, koji ne priznaje stvarnost da Kosovo više nije u Srbiji. Most između ove dve stvarnosti nameće se kao imperativ. On je nemoguć, ako Srbe, i u Srbiji i na Kosovu, ne suočimo sa svim što je nemoguće. Da je nemoguće da Kosovo bude u Srbiji, a da Albanaca ne bude na Kosovu, ili da oni ne odlučuju o bilo čemu. Da je država Srbija, 9. juna 1999. bezuslovnom kapitulacijom u Kumanovu, prihvatila svoj trajni progon sa Kosova, i da izgubljeni suverenitet ne mogu povratiti ni Surinam, ni Gvineja Bisao, ni veto Rusije u Savetu bezbednosti UN na prijem Kosova u članstvo UN. Bilo Kosovo pokrajina Srbije. Bilo, više nije. Prohujalo sa vihorom. Šta možemo? Da, po najvećim evropskim standardima, zaštitimo sva prava Srba na Kosovu, srpsku religijsku baštinu, istorijske spomenike i nasleđe. I da potpišemo obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj saradnji Srbije i Kosova, bez formalnog priznanja kosovske nezavisnosti. EU, čijem članstvu teži Srbija, ne zahteva to priznanje, niti ga može zahtevati sve dok državu Kosovo ne bude priznavala makar samo jedna članica EU, a skoro je izvesno da Španija, zbog Katalonije, to nikada neće učiniti. Pre jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti, EU i SAD, a pre svega SAD, bukvalno su prinudili Albance da prihvate dokument Martija Ahtisarija, koji je on sastavio kao specijalni predstavnik generalnog sekretara UN. Zagarantovana je apsolutna autonomija i zaštita srpskog religijskog i kulturnog nasleđa na Kosovu, maksimalna autonomija opština sa srpskom većinom, jednakost srpskog jezika i ćirilice sa albanskim jezikom i pismom na celoj teritoriji Kosova... Albanci su se obavezali da je zabranjeno ujedinjenje Kosova sa Albanijom ili prisajedinjenje Kosovu ma koje teritorije u susedstvu, a morali su da se odreknu i zastave, grba, himne i svih državnih simbola Albanije... Ahtisarijev plan Srbija je odbacila. Albanci su to prihvatili kao poklon njima, kao izgovor da, u dosta čemu, ne sprovode odredbe jednog međunarodnog dokumenta koji su prihvatili i ugradili u zakone i Ustav Kosova. Srbija je u prilici da, makar i sa zakašnjenjem od devet godina, prihvati „Ahtisarija“ i da, u Briselskom dijalogu, pokuša da poboljša pojedine odredbe tog u suštini dobrog dokumenta. To je, čini mi se, najbrži put do srpsko-albanskog kompromisa o Kosovu.