Novi zakon i neustavan i nelegitiman

Kad parlament zaseda, niko nije siguran, glasi jedan od Marfijevih zakona. Novi Zakon o visokom obrazovanju Srbije stupio je snagu 7. oktobra 2017. NJime se, između ostalog, određuje datum prestanka radnog odnosa nastavnika, kojima je u skladu sa „starim“ zakonom, produžen radni odnos pojedinačnim pravnim aktima nadležnih organa. Zato se opravdano nameće pitanje da li su odredbama novog zakona povređena stečena prava tih nastavnika? Sa aspekta pravne regulative za odgovor na ovo pitanje ključne su dve odrednice. Prva je da je na bazi starog zakona nekim nastavnicima, u odgovarajućem akademskom univerzitetskom postupku, produžen radni odnos „do tri školske godine“. Te i takve pravne situacije odnose se i na period važenja novog zakona. Konkretno, njima je radni odnos produžen (maksimalno) 30. septembra 2016, odnosno 2017. za još tri školske godine, do 30. septembra 2019, odnosno 2020. Druga odrednica je da se novim zakonom izričito propisuje da svim tim nastavnicima radni odnos prestaje 30. septembra 2018. Ovde se radi o „situacijama u toku“ - facta pendentia - o činjenicama i stanjima koja se prostiru pod režimom dva sukcesivna zakona - a ne o svršenim činjenicama - facta praeterita - koje reguliše samo jedan zakon. Novi zakon je pošao od postavke o sopstvenom apsolutnom i neposrednom dejstvu za budućnost, bez povratnog delovanja, bez retroaktivnosti. Dejstva starog zakona bi se hipotetički nastavila i nakon stupanja na snagu novog propisa jedino pod uslovom da je u njegovim prelaznim i završnim odredbama tako nešto bilo dopušteno. Ali, nije. Zato se, dakle, pojedinim nastavnicima skraćuje već legalno odobreni produženi radni vek - nekima za godinu, nekima za dve školske godine. I umesto da u penziju odu 30. septembra 2019. ili 30. septembra 2020, kako su očekivali - a to im je svakom ponaosob i zvanično garantovano novim akademskim aktima, donetim na osnovu odredbi starog zakona - svi će po sili novog zakona biti penzionisani 30. septembra 2018. Toliko o poverenju u ovdašnje pravo i pravnu državu. Ako se razmotri ustavni okvir za ovakva rešenja može se jasno videti da član 20, stav 2. Ustava Srbije određuje: „Dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati“. A u odredbi stava 1, člana 60. „Jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom“. U konkretnom slučaju, dostignuti nivo prava na rad, utemeljen na ovim ustavnim odredbama za pojedine kategorije nastavnika, novim Zakonom o visokom obrazovanju je bitno unazađen i umanjen. Samim tim, to je belodano i bespogovorno učinjeno suprotno Ustavu Srbije, čime su flagrantno narušena njihova već stečena, zajemčena prava. S druge strane, „ponuđena“ zakonska (kvazi)kompenzacija je slabašna, nedovoljna i neizvesna, a to posebno važi za njenu operacionalizaciju. Naime, novi zakon daje mogućnost ugovornog produženja radnog odnosa, ali po novom postupku i to - uslovno. U njemu se navodi da se radni odnos „može produžiti“ - dakle ne mora - ako se ispune uslovi propisani novim zakonom, a oni su osetno stroži nego što su bili do sada. I vremenski rok za produženje je kraći - „do dve godine“, što znači da to produženje može biti i kraće - počev od 30. septembra 2018, a najduže do kraja školske godine u kojoj nastavnik navršava 70 godina života. Sve nabrojane odredbe novog zakona o visokom obrazovanju su duboko neustavne i nelegitimne, a naročito to važi za izričito naređenje po kome će 30. septembra 2018. biti penzionisani svi nastavnici, kojima je u septembru prošle i ove godine produžen rad za tri godine. One su neustavne kako sa stanovišta principa da se jedanput „osvojeni“ nivo subjektivnih prava, pa tako i prava na rad ne sme snižavati, tako i spram krucijalne, načelne ustavne norme: „Vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima“. „Hoćete da letite, može - ali letenje ne možete započeti letenjem“ - Irvin D. Jalom, Kad je Niče plakao.