Borbu za istinu neki smatraju terorizmom

Nikada mediji nisu bili potpuno nezavisni, a kamoli posvećeni isključivo nepristrasnom izveštavanju i istraživanju, ali je činjenica i da nikada nisu više zavisili od interesa kapitala, političara i tržišne logike u kojoj eksplozivni naslovi, senzacionalističke teme i površnost po pravilu uzimaju najveći deo pažnje publike. Situacija je dodatno usložnjena promenom informacione paradigme - internetom - koja pored čini se neprirodne proizvodnje medijskog sadržaja 24 sata dnevno nameće i potpuno nove forme njegovog plasiranja. Otuda bi se moglo očekivati da će se Južnoafrikanac Gaj Berger, direktor Odseka za slobodu izražavanja i razvoj medija pri organizaciji Unesko, u savremenom svetu pomalo snalaziti kao riba na suvom. Ipak je reč o čoveku koji je kao student novinarstva sedamdesetih istupao iz svog manjinskog, belačkog, povlašćenog okruženja u borbu protiv aparthejda. Mučko ispitivanje, kasnije i smrt aktiviste Stivena Bikoa ga je 1977. razbesnela, činjenica da su belci dobijali tihi ukor, a crnci javno šibanje ga je ozlojedila, a posledični neumoljivi napadi na novinare osvestili. Jedini način da se aparthejdu stane na put bilo je direktno učešće. Zapaljiva tumačenja oko angažovane dimenzije novinarstva su i danas aktuelna, a upravo to stanje Bergeru nimalo nije strano. Zahvaljujući blagoj naravi, širokogrudom razumevanju društvenih fenomena i principijelnoj odmerenosti, pogodan je sagovornik u atmosferi u kojoj se svaka izjava tumači kao hvatanje za gušu. Kada medijsku loptu na tlo ideologije spušta čovek koji je 1980. zatvaran u samicu, prebijan i iznurivan, a na kraju i osuđen na sedam godina zatvora - odležao je tri - znate koliko je sati. „Vaši čitaoci će razumeti kako je živeti u društvu koje je strogo nadgledano i kontrolisano. U mojoj otadžbini kontrola nije sprovođena radi odbrane države ili vođe, već rasizma kao najodvratnijeg vida tlačenja. S jedne strane ste imali gomilu zabranjenih knjiga i drugih štiva, s druge medije koji su bezočno lagali i prikrivali istinu, s treće realnost u kojoj ste živeli. Raskorak između ta tri činioca je bio preveliki. Isprva su me priveli zbog posedovanja i distribucije nedozvoljenog materijala - spisa Nelsona Mandele i Če Gevare - i proglasili me teroristom. Mislim da se i danas na nekim mestima borba za istinu smatra terorizmom. Gde ima represije, istina je oružje. Moć novinarstva zapravo se krije u mogućnosti plasiranja proverljivih, nemalicioznih informacija. Kao zaseban problem se ukazuje i nedostatak novinarskih standarda. Ne samo u smislu tabloidizacije - tabloidi zapravo mogu da pokrenu brojne važne teme, i to pred širokom publikom - već u smislu nepoznavanja elementarnih zanatskih pravila novinarstva koja su vrlo važna. Ako hoćete da kršite pravila, ipak prvo morate da ih proučite“, kaže Berger za NIN. Da li je globalizacija uzrokovala nove pretnje po novinare i novinarstvo? Prvo je obilje informacija postalo dostupno, a onda je svako s nalogom na Fejsbuku mogao da ga objavljuje i širi, što je odlično, ali ne treba to mešati s novinarstvom. Nameće se zaključak da sad mediji, koji su izgubili poverenje javnosti, moraju da se nadmeću s blogerima. Istovremeno, novinarstvo u društvima s tradicijom snažne srednje klase nastavilo je da se obraća toj publici, a nje je sve manje. Previše je fokusirano na grad, na poslovne i političke elite, zbog čega gubi kontakt sa sve brojnijim ljudima s margine. Ozbiljni mediji više ne prepričavaju priče nezaposlenih, ozlojeđenih, uplašenih, njihove bojazni se otpisuju kao nevažne, a onda ih koriste politički i medijski manipulatori kojima sloboda medija nimalo ne odgovara. I onda očas posla imate problema s plasiranjem netačnih informacija, obmanjivanjem i uskraćivanjem pluralizma. Predinternetski mediji su prirodno konzervativni, veoma se teško prilagođavaju novom informacionom pejzažu, insistiraju na istim temama, sličnim analizama, i logično je da će u moru istih naslova najviše pažnje da privuče nešto što je neprovereno, senzacionalističko, kontroverzno. Različito. Zašto da čitaju vaš medij ako istu stvar mogu da nađu na još deset platformi? Danas je Gugl centar informacija. Mediji tu trku gube. Verujem da je specijalizacija novinara dobar korak napred. Da li je moguće spolja regulisati medijsko tržište? Jeste, ali ne na dobar način. Čak i kada država pokuša s dobrim namerama te vrste, ubrzo se stvori jednoglasje. Autoregulacija možda nije savršen vid uvođenja odgovornosti u medije, ali je najbolji. Svakako je najmanje štetan. Povratka na staro nema. Činjenica je da mnogo ljudi pogine u automobilskim nesrećama, ali nikome na pamet ne pada da smanji broj automobila ili da uvede konjske zaprege. Tako je i s promenom medijskog pejzaža. Mogućnosti koje nudi su daleko veće od opasnosti koje uzrokuje. Pa ipak, u ideološki i geografski udaljenim zemljama, Nemačkoj i Filipinima, usvojeni su zakoni protiv lažnih vesti. Čest argument je upravo pročišćavanje medijske atmosfere, a protivnici tih poteza to tumače kao uvod u autokratiju. Kad se suočavate s monopolom nad informacijama, indoktrinacija je neminovna. Na vest poput one da je papa Franjo podržao Donalda Trampa, iako to nije uradio, moguće je reagovati i jednostavno proveriti njenu verodostojnost. I otkrićete da je vest izvorno objavio jedan satirični sajt, ali će reakcije u međuvremenu toliko da prošire tvrdnju o papi da će postati tema za ćaskanje. Država treba da štiti egzistenciju novinara i da ne zauzima strane, rad na obrazovanju publike nije na odmet, ali ništa više od toga. Kad dete ima pet godina, roditelj treba da s njim prelazi ulicu. Ali roditelj koji prati svoje četrdesetogodišnje dete preko ulice već nije skroz pri sebi. Verovatno neće biti ni dete. Lakog odgovora nema, ali rad na medijskoj pismenosti nema alternativu. Kako je međunarodna novinarska zajednica gledala na medijsku situaciju na Balkanu od devedesetih do danas? Prvo na pamet padnu rat i činjenica da mir dugo nije bio održiv i da postoji istorija kršenja ljudskih prava - pa i na slobodu izražavanja - i napada na novinare. Uprkos tome, ovde postoji i istorija vrlo hrabrog, profesionalnog bavljenja novinarskim poslom baš u vremenima koja nisu bila blagonaklona. Pokušaji čak i kratkoročne kontrole medijskog prostora zarad političke dobiti se uvek završavaju isto – polarizacijom mišljenja, nedostatkom dijaloga i podelom naroda. Nadam se da ovdašnji političari razumeju da je u njihovom interesu da medijski pluralizam postoji, i to pluralizam koji podrazumeva veći izbor od izbora između lažnih vesti i neetičnih medija s jedne i ozbiljnih medija s druge strane. U suprotnom strada mir. Fizičkih pretnji je daleko manje nego ranije, ali postoje različiti oblici pritisaka. Ubijanje novinara je vrhunac cenzure, jer služi da zaplaši sve novinare. Ali, jednako su dugoročno opasna i ekonomska uslovljavanja. Veliki trenutni problem je kontrola nad oglašavanjem koje bi trebalo da bude nepristrasno. Mediji danas žive od oglasa, a ako se kod vas niko ne oglašava, u problemu ste. Balkan se u ovom pogledu ne razlikuje od ostatka sveta.