Šiklja kao iz naftne bušotine

Kada čovek u isti mah maše sabljom i metlom, prilično je verovatno da će nekog da povredi. „Oštrom sabljom i metlom moramo da počistimo sve one koji su mislili da novac stiču korupcijom. Mnogi će pre kraja godine biti iznenađeni žestinom akcije države Srbije u toj oblasti“, najavio je Aleksandar Vučić 18. novembra. Dva dana kasnije Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da je u raznovrsnim akcijama uhapsilo 93 ljudi. Rečeno na stranačkom sastanku – učinjeno na terenu, dakle, a da li će sablja biti drvena – jer tako srpska „borba protiv kriminala“ izgleda od kad je Srbije – ostaje da se vidi. No, Vučićeva metla i sablja svakako su bile dovoljno oštre da ponovo probuše informativne cevi državnih organa, i da u medije procure informacije kojima tamo nije mesto. A ta je apstraktna, „klikbejt“ najava masovnog hapšenja još i benigna spram brojnih prilika u kojima se srpsko pravosuđe o sopstvenim slučajevima informisalo čitajući novine. „Za početak treba reći da je izraz ,curenje informacija’ zapravo eufemizam i da relativizuje suštinu problema. Naime, ako govorimo o ,curenju’ ličnih podataka iz baza podataka koje vode organi vlasti u zakonom utvrđene svrhe, onda se tu radi o nečem gorem od ,obične’ nedozvoljene obrade podataka o ličnosti. Reč je o krivičnom delu za koje je – za službeno lice – zaprećena kazna zatvora do tri godine“, kaže poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić. Kada god, dakle, čitalac kanibalski konzumira krvave detalje porodične tragedije koja se dogodila prekjuče – ako su istiniti – ili kada Milomir Marić najavljuje hapšenje konkretnog osumnjičenog za ubistvo Jelene Marjanović dve nedelje pre nego što čovek bude uhapšen, neko je službeno lice mlatilo po cevima, što je na papiru kažnjivo gledanjem u rešetke. Ali Saša Đorđević, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, podseća da se bušne cevi ne daju zapušiti papirom. „Prema podacima Republičkog javnog tužilaštva, tokom 2016. godine tužilaštva u Srbiji primila su tri nove prijave za odavanje službene tajne, od kojih su dve odbačene.“ Policija u istom razdoblju nije podnela niti jednu. „Nekontrolisano ,curenje’ informacija iz organa vlasti pothranjuje kontekst u kome zakoni važe samo za ,obične’ građane. A ljudi iz vlasti, odnosno ,elita’, po pravilu izbegavaju sankcije čak i onda kada ,curenje informacija’ nije stvar propusta, već namere”, podvlači Šabić. Poverenik, međutim, dodaje i da je „iritantna“ teza da „imamo dobre zakone koji se ne sprovode“. Za njega je to floskula i načelno – „zakoni koji se ne primenjuju uopšte nisu zakoni“ – a u ovom slučaju i konkretno. „U zakoniku o krivičnom postupku ne podvlači se eksplicitno da su dokumenti i dokazi koji se prikupe u predistražnoj fazi i u toku istrage poverljivi. Pored toga, policajac je prema Zakonu o policiji dužan da saznanja dostavi samo neposrednom rukovodiocu, ne i tužiocu. Tako tužilaštvo, mada po zakonu sprovodi istragu, ne može da kontroliše šta se dešava sa informacijama u policiji. A suština je sačuvati informacije u predistražnoj fazi; tokom istrage, to je teže jer su podaci dostupni okrivljenom, njegovom braniocu, oštećenom, veštacima…“, objašnjava Saša Đorđević. E sad, nastavlja Đorđević, čak i kada bi tužilaštvo bilo vlasnik podataka i dokaza, rupe ne bi bile zapušene jer tužilaštvo nije nezavisno. U političkom sistemu ne postoji kancer bez metastaza, zapravo ne postoji sistem koji ima samo jedan tumor, pa se ni Đorđević ni Šabić ne izjašnjavaju o tome gde je problem najveći, to jest da li informacije češće pobegnu iz javnih (političkih) ili privatnih (finansijskih) razloga, iz viših slojeva ili iz nižih ešelona hijerarhije. Đorđević kaže da je to nemoguće zaključiti već zbog malog broja prijava, Šabić je siguran da vidimo samo vrh ledenog brega. Nenad Stefanović, zamenik javnog tužioca u beogradskom Trećem osnovnom tužilaštvu, najporoznijom je, naravno, proglasio policiju. Za CINS je ispričao kako je prethodne noći bio dežuran, a tog jutra čitajući novine saznao da je u Beogradu čovek stradao u požaru. O tome ga tokom dežurstva, razume se, niko nije obavestio. U primerima koje navodi poverenik Šabić, policija takođe deluje kao sito, ali nikako nije jedina. „U poslednje vreme dosta publiciteta dobio je slučaj izveštaja o lečenju u psihijatrijskoj ustanovi, koji je svojevremeno našao put od bolnice, preko Ministarstva zdravlja, Ministarstva unutrašnjih poslova, sve do televizijske emisije, u kojem ga je urednik jednog tabloida, u prisustvu ministra zdravlja, prezentovao auditorijumu. Ovakav slučaj zloupotrebe podataka, praktično nezamisliv u uređenim državama, nedavno je dočekao ishod u prekršajnom postupku, u kojem je izrečena – opomena.“ Poštujući Šabićevu želju da ne iznosi podatke koje ne treba iznositi, makar već bili izneseni, nećemo podsećati na konkretne detalje ovog i drugih primera, ali izvesno je da će ih se čitalac i sam setiti, a iz toga bi trebalo zaključiti da je od ovog curenja veća šteta nego da popucaju sve cevi na beogradskim ulicama. Poverenik je, uzgred, povodom pomenutog slučaja, pored dva zahteva za pokretanje prekršajnih postupaka, podneo i krivičnu prijavu koja, čini se, nikog nije potresla. „Javnosti je poznat i slučaj zloupotrebe prava pristupa informacionom sistemu MUP, kada je biometrijska fotografija zamenika tužioca za organizovani kriminal, sačinjena radi izdavanja ličnog dokumenta, objavljena na više internet portala.“ I opet je poverenik podneo krivičnu prijavu, ali nakon dve i po godine niko nije dirnut. A taj je informacioni sistem MUP lakše, izgleda, zloupotrebiti nego ga koristiti kako treba. „Manje je poznat slučaj jedne medijski eksponirane ličnosti, čiji su podaci iz informacionog sistema MUP – nakon bizarnog sukoba sa saobraćajnom policijom – objavljivani u novinama. U postupku nadzora utvrdili smo da je podacima ove ličnosti za samo pet dana pristupilo dvadeset pet policijskih službenika, pravdajući to uglavnom radoznalošću, kao da je u pitanju Fejsbuk, a ne informacioni sistem Ministarstva unutrašnjih poslova.“ Čitalac već zna šta je poverenik podneo i sa kakvim ishodom, ali o ovom primeru možemo detaljnije, jer se našao i u radu pod imenom „Zaštita privatnosti i pretpostavke nevinosti u medijima“, koji je prošle godine objavila nevladina organizacija Partneri za demokratsko društvo. Tako se može saznati da su „dva službenika na pozicijama referenata upravnih poslova u Upravi za upravne poslove“ hteli da provere da li je ta „medijski eksponirana ličnost“ venčana ili razvedena. Ako neko još nije uplašen mogućnošću da mu ćate iz podruma državne hijerarhije rovare po privatnom životu, evo dodatka. „Radnik na administrativno-tehničkim poslovima u Odseku za kriminalističko-obaveštajne poslove izvršio je uvid u podatke (...), koristeći ime i lozinku svog šefa, policijskog službenika Uprave kriminalističke policije, ,u nameri da proveri koje je godište (...)’. Sličan postupak korišćenja tuđeg korisničkog imena i lozinke naveo je i jedan službenik PU Valjevo. Policijski službenik PU Požarevac u službenoj belešci naveo je da je iz radoznalosti izvršio proveru za imenovanu, jer ga je interesovalo da li je (...) poreklom iz Požarevca“. Policijski službenik PU Kraljevo izjavio je da je ,nakon čitanja dnevnih novina i vesti koje su se odnosile na incident (...) sa policijom, izvršio proveru (...) kroz Jedinstveni informacioni sistem MUP-a Republike Srbije, ne sećajući se tačnog datuma, kako bi se uverio da li se radi o (...) ili nekom drugom licu’. Ovaj službenik naveo je i to da je ,pomenutu proveru izvršio u periodu kada se nalazio na zadatku u Kopnenoj zoni bezbednosti, na teritoriji PS Raška’”, piše u pomenutom radu. Običan državni službenik jedne upravne jedinice mogao je, dakle, dok je radio na teritoriji druge, da kopa po privatnosti civila sa treće jer je, eto, radoznao. No to nije sve. „Službenik PU Pančevo, sa čijeg je korisničkog imena evidentiran pristup podacima o (...) ukazao je na to da nije vršio proveru podataka, da nikome nije davao svoju lozinku i korisničko ime, ali da ,svaki policijski službenik ove ispostave može da se uloguje na sistem, jer poslednja lozinka ostaje zapamćena na radnoj stanici, s obzirom na to da je tako programiran računar’.” Ovo potonje bilo bi skandal i da je reč o kompjuterskom sistemu JKP „Vodovod i kanalizacija Pančevo“, a kamoli o Jedinstvenom informacionom sistemu Ministarstva unutrašnjih poslova. Poverenik Šabić mora, međutim, i to da objašnjava. „Zbirke podataka su sredstvo rada, prema kojem se tako mora i ophoditi. Da simplifikujem, teško je zamisliti da neko poveri službeno oružje policajcu koji nije prošao obuku za rad sa istim, koji ne zna da oružje rasklopi, očisti, koristi. Otprilike je podjednako nelogično i opasno poveriti nekome neobučenom i neodgovornom zbirke podataka građana, a zatim ne kontrolisati njegov rad.“ Rekosmo, naravno, da ne može samo policija da bude kriva. „Mogao bih dugo da nastavim sa nabrajanjem sličnih slučajeva, poput skandalozne kompromitacije ličnih podataka 5,2 miliona građana Srbije preko veb-sajta Agencije za privatizaciju, grotesknog ,izveštavanja’ o zdravstvenom stanju pokojne Jovanke Broz, upotrebi naročito osetljivih podataka u dnevnopolitičkim razračunavanjima, čak i u debati u Narodnoj skupštini, ali mislim da nema potrebe, za ilustraciju stanja dovoljno je navedeno“, navodi Šabić. Poverenik, uzgred, ne propušta da pomene da je ovo – sada već – šikljanje informacija, još teže sanirati jer se za ekskluzivna medijska curenja neretko ispostavi da su prevara. „Sasvim se približavamo stanju kome bi najbolje odgovarala sentenca, mislim, Bernarda Šoa, da je parafraziram – ,ko ne prati medije, neinformisan je, ko ih prati, dezinformisan je’. Naime, u nekim akcijama nadzora koje sam naložio nakon što su se u medijima pojavile eksplicitne informacije iz ,dokumenata’ pribavljenih iz ,pouzdanih, službenih izvora’, poput zapisnika o saslušanju, obdukcionih nalaza i sličnog, utvrdili smo da je to što je objavljeno – izmišljeno.“ Natrag na teren „dnevnopolitičkih razračunavanja“, nakon što smo utvrdili koliko je lako igrati se policijskim podacima u privatne svrhe, sigurno više nije iznenađujuće kada Aleksandar Martinović u Skupštini maše, ne sabljom i metlom, već policijskim i vojnim papirima o Zoranu Živkoviću, ili kada se mišljenje Agencije za borbu protiv korupcije – o navodnom sukobu interesa u kome se nalazi Saša Janković – u novinama pojavi dva dana pre nego što je stiglo do samog Jankovića. Što se pak tiče pompeznih najava hapšenja, bile Vučićeve ili tuđe, i Šabić i Đorđević podsećaju na koliko je nivoa to loša ideja. „To ne samo da na apstraktnom nivou dezavuiše fundamentalne ustavne principe o podeli vlasti, nego i konkretno snažno potkrepljuje i inače prisutne ozbiljne sumnje u samostalnost tužilaštava. Naravno isto važi i za političke izjave kojima se ,objašnjava’ odsustvo reakcije pravosuđa u situacijama kada je ona logična”, zaključuje Šabić. Saša Đorđević, ako je potrebno, podvlači da takvi mamci ugrožavaju i istragu i privatnost i pretpostavku nevinosti. „Obesmišljava se cela istraga ako se neko igra podacima koje policija ili tužilaštvo imaju. Čini mi se da se trenutno stanje neće promeniti sve dok se neki slučaj ne istera do kraja, i institucije kažu ,ne’ takvoj praksi.“ Institucije koje Đorđević pominje, naravno, iste su one iz kojih šiklja kao na naftnoj bušotini.