Dvosekli mač

U jednom trenutku komada Ebi Preskot (Aleksandra Janković) kaže svom ljubavniku Benu (Milan Marić) „važno je da se izgovorilo...“ ili već neku sličnu rečenicu sa tim značenjem. I nekako ta replika vam ostaje kao najtačniji sažetak ove duo drame, te oštre vivisekcije modernog čoveka koji je u susretu sa katastrofom globalnih razmera (ili bar globalnih posledica) prinuđen da ponovo preispita najvažnija pitanja svoje egzistencije, pitanja slobode, vere, ljubavi, odgovornosti, mogućnosti sreće. Dan nakon terorističkog napada na kule bliznakinje Ebi, uspešna poslovna žena srednjih godina, i njen nešto mlađi ljubavnik Ben, kome je ona nadređeni u firmi, oženjen, porodičan čovek, našli su se pred pitanjem izbora – hoće li iskoristiti ovu katastrofu da se otcepe od svojih života, od svega iz čega je on sastavljen i otpočnu jedan sasvim novi, drugačiji život, negde daleko. Taj izbor koji je u trenutku bačen pred njih uvlači ih u vrtlog međusobnih preispitivanja i optužbi kroz koje će se njih dvoje ogoliti do krajnjih granica, otkriće nam kroz salve replika svoje strahove, sebičnosti, strasti, ljubomore, slabosti, to jest ogoliće se do tačke kada shvate da nisu i nikad neće biti onakvi kakvi bi želeli sebe da vide. U tom procesu međusobnog seciranja ogoliće i čitavu jednu epohu koja je iznenada stavljena pred izazove na koje nema spremne odgovore. Naizgled banalan zaplet nas postepeno dovodi, i tu leži sva veština ovog pisca, do suštinskih ontoloških pitanja. Taj grozničavi performans koji se odvija pred nama u real time-u, i gde je sve izgovoreno, preuzima ritmove ljubavničke svađe, sa zatišjima i povremenim nežnostima, sa patetikom samosažaljenja i okrutnošću „bliskih“ koji se zapravo ne poznaju, on je iscrpljujući kako za junake tako i za publiku. Labjut je okrutan posmatrač, ne štedi ni svoje junake ni svoju publiku, povremeno se zapitate nije li jednostavno reč o preziru ili čak zlobi, njegova direktnost je gotovo banalna, ali se, i tu mu treba odati priznanje, uzdržava zaključaka ili ne daj bože lekcija. On nam samo pokazuje kakvo je stanje stvari, a ne koji su putevi da bi se to stanje prevazišlo. Neki bi to nazvali cinizmom. U preciznoj, jasnoj postavci rediteljke svi ti slojevi su jasno vidljivi i akcentovani. Humor koji je u ovakvim postavkama uvek dvosekli mač pažljivo je doziran i ni u jednom trenutku ne prelazi u parodiju. Ritam se uspostavlja kroz igru glumaca, kroz mizanscen koji je isto tako značenjski precizno iskalkulisan. Težište je dakle na glumcima koji izvode ovaj emotivni maraton, a njih dvoje su u svojoj izvedbi pokazali gotovo više empatije za likove koje tumače no sam pisac. Aleksandra Janković je briljantna u ulozi žene koja je rastrzana između želje da veruje u pruženu šansu i jasnog sagledavanja realnosti odnosa koji tu „šansu“ unapred osuđuje na propast. Milan Marić je dirljivo patetičan u ulozi čoveka koji uporno veruje da je „bolji“ no što jeste, pružajući nam u svojoj igri uvek dovoljno elemenata da nazremo kakvi se sve ponori kriju iza te koprene samozavaravanja. Ovo je dakle predstava koja se bavi važnim, suštinskim pitanjima naših egzistencija, ali to čini sa lakoćom jednog sitkoma, ali sitkoma prožetog ledenim metafizičkim strahom civilizacije koja je izgubila svoju misiju.