Čuda da se dese

Da nije bilo „rata“ pokreta Dosta je bilo i TV N1, onaj ko bi ovog vikenda na Tviteru pokušao da se informiše o zbivanjima u Srbiji, mogao bi pomisliti da je u toku kampanja za preuzimanje Demokratske stranke, a ne za beogradske izbore. Lavinu je pokrenuo sadašnji predsednik Dragan Šutanovac, optuživši „rukovodstva DS posle 2012“ za devastiranje stranke, nakon čega je krenuo beskrajni niz odgovora, što prozvanog Bojana Pajtića (Dragan Đilas se nije oglašavao), što drugih članova i funkcionera stranke. Praštale su optužbe vezane za finansijsko poslovanje i sve je, naravno, završilo u provladinim tabloidima. Dobro, Tviter je mreža ograničenog kapaciteta. U realnom životu je ipak bilo nekih aktivnosti logičnih za vreme uoči izbora, unapred proglašenih za „bitku“ čiji značaj daleko prevazilazi lokalni nivo, pa čak i za prelomnu tačku od koje zavisi budućnost Srbije. Paralelno sa konačnim otvorenim uključivanjem predsednika svih građana Aleksandra Vučića u predizbornu kampanju SNS (sve uz direktne prenose na televiziji sa nacionalnom frekvencijom) u nedelju uveče održan je zajednički miting međusobno zaraćene opozicije pred zgradom RTS-a. Uprkos kasnim pozivima za dolazak na skup (svega dva dana pred održavanje, iako je dogovor o mitingu postignut ranije) protest pred informativnom kućom koja živi na račun svih građana trebalo je da igra ulogu početka (četiri nedelje pred izbore?!) žestoke borbe za izborne uslove, makar malo ravnopravnije od onih koji su doveli do zaključka da je pod naprednjacima ukinuta i poslednja tekovina 5. oktobra – održavanje izbora bez sumnje u toliko ozbiljne manipulacije da se može govoriti čak i o krađi. Skoro da je uspela priča o ujedinjenju oko zajedničkog interesa: kao organizatori skupa pojavile su se i stranke okupljene na listi Dragana Đilasa, stranke sa liste DS, pokreti Ne da(vi)mo Beograd i Čuvari Starog grada... Ali ne i Dosta je bilo i Dveri, još dve potpisnice zajedničkog opozicionog dokumenta poslatog 12. januara RTS-u i REM-u, sa zahtevom za „poštovanje zakona i medijskih standarda“. I skoro da je uspeo poziv građanima – pred zgradom RTS-a okupilo se taman toliko ljudi da se za neko vreme zaustavi saobraćaj – ali ne baš toliko da izgleda kao ozbiljna sila na čiji se zahtev mora odgovoriti. Teško je, doduše, ne primetiti da su na protestu istaknuti dosta čudni zahtevi, imajući u vidu iskustvo čuvenog 9. marta 1991, kada je na zahtev tadašnje opozicije tadašnjoj autokratskoj vlasti odgovoreno pozitivno, pa je sporno rukovodstvo zamenjeno - još gorim daviteljima medijske slobode. Sa protesta je, naime, upućen zahtev za smenu generalnog direktora javnog servisa Dragana Bujoševića, glavnog i odgovornog urednika informativnog programa Nenada LJ. Stefanovića i predsednika Upravnog odbora Vladimira Vuletića. Jedan od pomenutih (Bujošević) inače, odlično je plasiran na listi meta naprednjačkih glavnih medijskih topova i o njegovoj smeni spekuliše se mesecima. Nije, zato, čudno da se uobičajenim teorijama o „izbušenoj“ i potkupljenoj opoziciji kojom iz pozadine precizno diriguje čvrsta Vučićeva ruka pridružila još jedna – ona prema kojoj je u toku, zapravo, borba za lidersko mesto u opoziciji, kako bi se iskoristilo vreme čekanja da Vučić „proguta kosovsku žabu“. Prava borba za vlast, prema toj školi mišljenja, odvijala bi se tek tada, a uslovi bi bili znatno povoljniji, jer bi nestali razlozi za očiglednu podršku Zapada aktuelnoj srpskoj vlasti. Raščlanimo to malo: da li je u toku borba za vlast u glavnom gradu ili borba za mesto u opoziciji? „I jedno i drugo, ali ni jedno ni drugo punom snagom, više deluje kao otaljavanje posla“, kaže Dušan Spasojević, docent na FPN. Sagovornik NIN-a dodaje da ne vidi da iko u opoziciji ozbiljno veruje u pozitivan ishod beogradskih izbora, što, opet, utiče na stepen angažovanja: ne vide se srčanost, emocije, ne vidi se da je opozicija nešto naučila iz dosadašnjih borbi. „Vode borbu za Beograd nadajući se čudu, da će građanima prekipeti pa da će tako napraviti solidan rezultat“, kaže Spasojević. Za njega nije sporna ocena da je u toku neka vrsta pripreme rasporeda snaga u opoziciji za buduće bitke, ali nema tu ničeg novog – čak i 2016, u vreme parlamentarnih izbora, kada su stranke pomagale jedna drugoj pozivima za davanje glasa na ponovljenom glasanju na 15 biračkih mesta, bilo je odmeravanja ko je jači. I logično je da će ta borba trajati nesmanjenom žestinom sve dok se jasno ne osvoji titula „lidera opozicije“ u narednom periodu. U delu javnosti se kao glavni kandidat za tu „funkciju“ pominje povratnik u politiku, bivši gradonačelnik Beograda i bivši predsednik DS-a Dragan Đilas. Prema oceni Spasojevića, on jeste „solidan kandidat“ jer garantuje rezultat koji neće biti razočaravajući. Vidi ga kao neku vrstu „alibi rešenja“ koje donosi pristojan rezultat i neki oblik ukrupnjavanja opozicije. I to je, reklo bi se, ono čime se u opoziciji u ovom trenutku zadovoljavaju – neki solidan rezultat, koji će i na izborima pokazati ono što se vidi na društvenim mrežama, istraživanjima javnog mnjenja i ličnim razgovorima – da u Srbiji postoji ozbiljan broj ljudi ozbiljno nezadovoljnih načinom na koji se upravlja zajedničkom državom i sredstvima svih građana. Dugoročno gledano, međutim, Đilas ima granicu rasta stepena entuzijazma koji može da izazove kod građana, upozorava ovaj sagovornik. Uostalom, bez obzira na lične karakteristike bivšeg gradonačelnika koji obećava da je spreman da ispravi greške iz prošlosti, jasno je da grupacija koja ima nekoliko članica različitih političkih orijentacija i (najmanje) trojicu istaknutijih lidera (osim frontmena za beogradske izbore, valja imati u vidu ambicije Saše Jankovića i Vuka Jeremića) jasno je da je o daljem razvojnom putu tog bloka teško reći bilo šta osim da će biti pun prepreka. Deo teorije koji se odnosi na čekanje da Vučić završi kosovsku priču još je komplikovaniji. Čak i da se dođe do traženog pravno obavezujućeg sporazuma (za koji se kosovski predsednik Hašim Tači nada da bi mogao biti postignut do kraja godine) to ne znači da će priča o Kosovu time biti završena, upozorava Spasojević. I ne samo to – potpisivanje „obavezujućeg sporazuma“ ne mora da bude okidač za urušavanje SNS-a – možda čak i naprotiv, Vučić bi obavljanjem „kosovskog zadatka“ mogao zaslužiti kredit kod međunarodnih centara moći. Jedno je sigurno – nastavlja se političko ubrzanje. Iz vlasti je stigla najava da bi tekst ustavnih promena trebalo da bude usaglašen do kraja godine, a to je i nova „mina“ za opoziciju, o čemu govori i podsećanje da je upravo zbog Ustava „pukla tikva“ između Saše Jankovića i DS. „Opozicija u institucijama ne može reći da ne želi da učestvuje u izmenama Ustava, a drugi će to videti kao kolaboraciju sa režimom. A verovatno da će postojati i pritisak EU da se zajedno radi na Ustavu“, kaže Spasojević. Tamo gde je novi ustav, tamo su i novi izbori. I eto nama nove šanse za promene u Srbiji, ali i za nastavak procesa međusobnog istrebljenja u opozicionim redovima, koji buja na društvenim mrežama. A recept je, zapravo, sasvim suprotan: „U opoziciji morate da radite u kontinuitetu i kad znate da ćete izgubiti, da biste jednog trenutka dobili“, kaže Spasojević. Argument za tu tezu dao je Tomislav Nikolić kada je, umesto da otalja drugi krug izbora 2012, posle poraza u prvom, svim raspoloživim sredstvima krenuo do – pobede.