Koja abortira, ta sabotira

Strategija Vlade, a sad već i lično predsednika Aleksandra Vučića, za porast nataliteta u Srbiji, može da se posmatra i kao turska serija. Nakon konkursa za slogane koji je rezultovao nagradama i povlačenjem iz kampanje zbog odijuma naroda, stigle su friške mere. Finansijske, pa naoko još popularnije. Mamac za buduće majke vrlo je sočan: za prvo dete 100.000 dinara jednokratne pomoći. Ako rode dvoje, troje ili četvoro, pomoć će stizati mesečno u periodu od dve do deset godina. „Majka koja rodi treće i četvrto dete imaće 30.000 dinara mesečno, koje dobija od države, da ništa ne radi... samo da rodi“, Vučić je pompezno najavio. Koliko lane izjavljivao je da se „trudnice izvlače da ne bi radile“. Da obogati scenario „sapunice“ , predsednik je u populacionu politiku umešao i Kosovo, od rešavanja čijeg „problema“ zavisi da li će Srbija 2060. godine imati do pet miliona stanovnika, „za šta nam nije kriva ni Amerika, ni EU, već mi sami“. A najkrivlje su majke, prirodno. Osim materijalne podrške za koju analitičari smatraju da može i da je ne bude, ili da se cifra promeni, Vučić se setio i da udari na emocije. Svaki ginekolog treba da „ženi pre abortusa pokaže ultrazvuk i pusti joj da čuje otkucaje srca deteta“. Realnog uvida radi, trebalo bi da pusti i bar deo Vučićevog govora, da se priseti kakvoj državi će da isporuči proizvod svoje materice. A u toj državi je podvig i zakazati pregled, kako primećuje Jovana Netković, novinarka, saradnica Befema. „Pitam se kako će taj 4D ultrazvuk koji predsednik najavljuje da profunkcioniše, kad svaka žena koja koristi državni zdravstveni sistem (koji plaća), zna kako je teško doći i do danas standardnog“, Netković ističe. Zanet statistikom (kao da se radi o svinjskim polutkama), po kojoj nam za prostu reprodukciju treba 0,8 odsto rođenih „po majci“, naš lider je autokratski zaključio da ga zabole, da prostite, šta će o njegovim merama reći bilo ko, a pogotovo feministkinje. Upravo one „kojih se ovo pitanje tiče, koje imaju matericu, a izborile su pravo na telo i glas“, kaže Netković. Jedine koje su se „bavile analizom i unapređenjem položaja majki i dece sve ove godine, koje su čuvale život i u ratnom periodu, za razliku od države“. A država je nedavno, iz usta eksslužbenika Kancelarije za KiM Miše Vacića, poručivala da će „mobilisati srpske sinove da se bore za Kosovo“, podseća Netković. Dakle, rađajte (mušku) decu, pa u prve borbene redove. Koja abortira, ta sabotira Srbiju! Te će joj suditi Savet za borbu protiv abortusa, ako se ipak formira, kako je predlagala Slavica Đukić Dejanović, pa se povukla. Možda je načula da Makedonke, kojima je zakon o abortusu restriktivan u cilju „odbrane nacije“, obilaze region ne bi li ispunile svoju volju, i, najčešće, želju svog partnera. „Pravo žene da odlučuje o svom telu, koje je Ustavom zagarantovano, svim tim nazovimerama se ugrožava i predstavlja najdirektiniju diskriminaciju“, naglašava Netković. Finansijska injekcija zvuči populistički, kao mera usmerena ka socijalno najugroženijima, istim onima kojima je oduzeta mogućnost da im se deca edukuju o kontracepciji, budući da je predmet izbačen iz programa čim je eksperimentalno uveden, na prvo mrgođenje Crkve. Što znači da lako može doći i do petog, šestog... novorođenčeta, neobuhvaćenih Akcionim planom Vlade. Ono čega se niko sa vrha nije setio su bivše generacije, opstale možda i u lošijim ekonomskim uslovima, ali sa verom u budućnost. Utemeljenom u boljem školstvu, zdravstvu, prilikama za zapošljavanje, bez straha od otkaza nakon porodiljskog bolovanja... Nikad u nuždi da za lečenje deteta sabiraju novac preko SMS-ova. Nisu se ti višnji setili ni da ne bi morao da se vrši bilo kakav pritisak, a kamoli nasilje i ucene, kada bi žene (isključivo adresirane apelima Vlade) osetile da mogu komotno da rađaju. Kad za samo tri meseca ne bi došlo do 10 porodičnih ubistava, kada zlostavljanje ne bi raslo na svim nivoima, uključujući i radno mesto. Kada bi mogle da žive i rađaju dostojanstveno. Ma, šta tupiš, „rađaj, ne odgađaj“!