Ubijanje istine o jedinici smrti

Da se danas sudi za ubistvo Zorana Đinđića, Ivana Stambolića, ili četiri člana SPO-a, ubice bi bile slobodne, a žrtve prokazane. Prema prvostepenoj presudi Specijalnog suda od 13. jula 2018. to što je JSO, tada najopremljenija borbena formacija, otkazala poslušnost civilnim demokratskim vlastima, zatvorila se u bazu sa oružjem, i blokirala u dva navrata auto-put (u Beogradu i kod Novog Sada) borbenim vozilima u kojima je bilo i pešadijsko oružje, nije protivzakonito. Tog novembra 2001. nekima sve to i nije bilo bitno, ali imati ovakav utisak danas znači ignorisati činjenice. Ti isti čelnici JSO, samo godinu i četiri meseca kasnije, ubili su prvog srpskog demokratskog premijera od Drugog svetskog rata. I, od druge polovine 90-ih, sa vođama podzemlja, vodili najozloglašeniji kriminalni klan - zemunski. Te 2001. još nije bilo činjenično i sudski utvrđeno, kao što je danas, da je JSO po naređenju Slobodna Miloševića ubijala političke protivnike. To piše u pravosnažnoj presudi za ubistvo Stambolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi, ali to ne smeta nekim predstavnicima stranaka koje danas imaju vlast da više puta javno odbacuju te činjenice čak izvrćući istinu toliko da navode da sud to nikada nije utvrdio. SPS je čak marta 2018. pokrenuo i inicijativu za podizanje spomenika sada dokazanom kriminalcu Miloševiću. Nije tajna da je krhka demokratska vlast odmah nakon 5. oktobra 2000. oćutala činjenicu da je JSO bila poslednji bastion Miloševića. JSO se jedina 5. oktobra, od svih oružanih formacija, odazvala pozivu diktatora i sa oružjem krenula na građane. Nisu poslušali tu jednu naredbu Miloševića, da upotrebe oružje, naravno ne zbog građana već zbog sebe. Nesporno je da vlada Zorana Đinđića nikada nije držala poluge vlasti od kada je stupila na dužnost januara 2001. Da su imali vlast premijer ne bi dve godine i tri meseca kasnije bio ubijen, i to nakon nekoliko pokušaja (pre atentata kod zgrade Vlade bilo je pokušaja kod hale Limes, današnje Arene, naplatne rampe kod Bubanj potoka, na Kopaoniku, i ispred Skupštine), posle duge pripreme u zaveri koja do danas nije dokraja razotkrivena. Politički naslednici ubijenog premijera nisu dokraja rasvetlili taj zločin, tokom „Sablje“ i posle nje, kada je kontrola državnog aparata preuzeta. Oni nisu ispunili ni preporuku Komisije, koju je predvodio tadašnji potpredsednik Vlade Žarko Korać, da se u MUP i BIA obavi unutrašnja kontrola u roku od 45 dana, nisu otvorili dosijee civilne i vojne tajne službe, nisu sproveli, barem tada, Zakon o lustraciji... Podaci koje je sakupila Koraćeva komisija, kao što su izjave oko 50 svedoka i snimci presretnutih razgovora još iz vremena kada je JSO izašla na ulicu, i danas su državna tajna. Sestra i majka premijera su ostavljene da same preko advokata Srđe Popovića iniciraju postupak podnošenjem krivične prijave. U toj prijavi iz 2010. za organizatore pobune JSO imenovani su čelnici ove jedinice kojima se sudilo po optužnici iz marta 2012, kao i bivši načelnik vojne bezbednosti Aco Tomić i predsednik SRJ i DSS Vojislav Koštunica. Najvažnija poluga vlasti Miloševićevog režima DB, pod čijom komandom je bio JSO, nikada nije rasformirana, pripadnici nisu lustrirani, niti je do kraja ispitana njihova uloga u atentatu, čak ni u propustima obezbeđenja ubijenog premijera. Niko od pripadnika DB, osim šefa Radomira Markovića i Milorada Bracanovića, zamenika komandanta JSO zaduženog za obaveštajne poslove, do danas nije osuđen. Marković nije bio iz DB već je postavljen za šefa po Miloševićevoj volji, a Bracanović koji je postavljen na čelo DB nakon što je JSO izašla na ulicu, osuđen je na sramno malu kaznu - dve godine za neprijavljivanje ubistva Stambolića. Danas je pozanato kako je DB, po svim odlikama veoma sličan mafijaškim organizacijama, čuvao veliku moć. To otkriva Dragan Filipović - major Fića, savetnik šefa DB za specijalne operacije koje su, po njegovom priznanju, bile likvidacije. Ovaj namerni udbaš i slučajni pisac u svom uratku „Anatomija globlističkog smrada“ otkriva sadržaj sastanka u vrhu DB odmah posle izborne pobede Vojislava Koštunice nad Slobodanom Miloševićem. Filipović piše da je tada dogovoreno da priznaju pobedu Koštunici i da se dalje oslone na „radikale i nacionalne snage“. Istovremeno, već 6. oktobra 2000. DB je uništavao dosijea koja su vodili protiv neistomišljenika režima. Pripadnik DB Zoran Stijović, koji je doslovno shvatio nameru Đinđića da se razreše zločini iz bliske prošlosti, u izveštaju od 15. marta 2001. potpuno je razotkrio gde i kada je dogovoreno i kako je organizovano uništavanje dosijea. Postupak, međutim, nikada nije pokrenut. Čak je otkrivena inicijalna naredba šefa DB Radomira Markovića od 6. oktobra broj 3210, u kojoj navodi da je „neophodno izvršiti selektivni uvid u dokumentaciju, a njeno čuvanje, odnosno uništenje nepotrebne, realizovati shodno pravilima“. Iz DB su izneseni dosijei lidera DOS-a zbog čega je vođen sudski postupak protiv čelnika tajne službe, ali bez epiloga. Od tog oktobra 2000. pa sve do danas DB sa svojim pripadnicima primenjuje taktiku „šibicarenje“, što je inače prevarantska ulična igra u kojoj se kuglica stavlja ispod kutije šibica tako da naivni igrač nikad ne zna gde je. Pripadnici DB tako se do danas rotiraju u samoj tajnoj službi, prebacuju u ministarstva, stranke, javna preduzeća, razne kabinete... Jedan od prvih koraka Đinđićeve vlade bio je smena Markovića, kao Miloševićevog političkog opunomoćenika u DB. Marković ne samo da je odmah smenjen već je krajem januara 2001. uhapšen sa dvojicom pripadnika JSO zbog ubistva četiri člana SPO na Ibarskoj magistrali. Na čelo DB dolazi Goran Petrović, koji sam kaže da mu je profesionalni otac Jovica Stanišić, načelnik DB od januara 1992. do oktobra 1998. Petrović priča o reformi, ali istovremeno za dvojicu okrivljenih pripadnika JSO za masakr na Ibarskoj magistrali obezbeđuje prave pasoše sa lažnim imenima, a na suđenju kasnije svedoči kako su to „dobri momci koji su mislili da ubijaju albanske teroriste“. Vrh DB 2001. organizuje nezakonito izvođenje Markovića iz zatvora na sastanak sa ministrom policije Dušanom Mihajlovićem kome je rečeno da bivši šef DB ima nešto da mu kaže. U vreme neposlušnosti JSO Petrović odlazi na odmor. Za šefa najosetljivije 3. uprave DB za tajno praćenje i prisluškivanje, Petrović postavlja provereni kadar, Milorada Bracanovića, koji je do tada bio obaveštajni oficir JSO ili praktično neposredni kontakt između DB i JSO. Vrh DB tada ne dozvoljava policiji da saslušava 27 pripadnika DB koji su pratili novinara Slavka Ćuruviju pred ubistvo. Posle izlaska JSO na ulicu Petrović biva smenjen i odlazi kasnije u obaveštajnu službu Ministarstva spoljnih poslova, kao novi načlnik DB bira se teoretičar Andrija Savić, a kao njegov zamenik gore pomenuti Bracanović, koji vodi sve operativne poslove. DB prerasta u BIA 2002, a Bracanović je u to vreme čak i predsednik kadrovske komisije. Tek 23. jaunara 2003. Bracanović i Savić bivaju smenjeni, ali je tada već kasno, jer su pripreme za atentat na premijera odmakle. Predstavnici Đinđićeve vlade naknadno su priznali da su kapitulirali pred JSO, oružanom jedinicom DB-a, novembra 2001, jer nije bilo sile koja bi im se suprotstavila. Vojska nije htela a pojedine policijske jedinice šalju pisma podrške JSO, pa je Vlada ostavljena sama. Mnogi iz današnje vlasti koji pokušavaju da ponište tekovine 5. oktobra kritikuju DOS-ovu vladu što je tokom teških trenutaka tražila obaveštenja svuda, pa i od krajnje sumnjivih osoba. Zanimljivo je da je Goran Vesić, tada funkcioner DS, a sada SNS-a na mestu zamenika gradonačelnika Beograda, tog 9. novembra 2001. bio prvi koji je pozvao LJubišu Buhu Čumeta i pitao ga šta se dešava sa JSO. Specijalni sud i to isto veće koje odugovlači postupak protiv Darka Šarića sada se pozvalo na zapisnike sa zvanične sednice Đinđićeve vlade održane odmah posle okončanja nezadovoljstva JSO. Naime, tada oni koji su kapitulirali pred silom kojoj niko nije hteo da se suprotstavi koriste termin „protest“ a ne „oružana pobuna“. Ovo je otprilike kao kada bi sud uzeo u obzir samo reči žrtve nasilja izgovorene u trenutku dok nasilnik preti i ima moć da pretnju ostvari. JSO nije samo pretila već su ubili premijera Đinđića, a to je bilo samo poslednje ubistvo u seriji zločina. Sadašnji predsednik Srbije Aleksandr Vučić je početkom 2014. pozvao nekoliko ljudi na sastanak o dogovoru da se formira komisija za ispitivanje političke pozadine ubistva premijera Đinđića. Jedan od učesnika sastanaka, advokat Rajko Danilović, koji je zastupao porodicu Đinđić u postupku u vezi sa ubistvom premijera, kaže za NIN da je Vučić tada obećao da će biti formirana komisija. „Od toga ništa nije bilo. Samo Vučić zna zašto se odustalo. Nije prvi put da nešto obeća, a da to ne uradi“, kaže Danilović. Ubrzo nakon ovog Vučićevog obećanja usledili su izbori, a neposredno pre nego što ga je dao, u pregovorima o pridruživanju EU pokrenuto je pitanje potpunog rasvetljavanja ubistva premijera Đinđića. Očekivati drugačiju presudu po optužnici za pobunu JSO, u vreme sadašnje vlasti, SPS-a koji se ne odriče Miloševića i SNS-a koji vraća njegove najmračnije kadrove, deluje naivno. Na izricanju presude je bio večiti omiljeni opozicionar - Miloševićev vojvoda i politički otac SNS. Vojislav Šešelj, koji je bio obuhvaćen istragom za ubistvo premijera, nije bio na klupi za optužene već na mestu za branioce kao Ulemekov štićenik. Jedan od mračnijih kadrova je Mihalj Kertes Bracika, Miloševićev čovek od poverenja, koji je odslužio kaznu zatvora jer je kao direktor Carine pomagao ubicama iz JSO. Od početka decembra 2015. Kertes je naprednjak, a samo nekoliko dana kasnije pravosnažno je oslobođen od optužbi da je iznosio državni novac na Kipar. Braciki je progledano kroz prste, ali gde je novac? O zavisnosti pravosuđa od aktuelne vlasti ima brojnih primera. Poslednji u nizu je na dan presude za pobunu JSO 13. jula kada Vrhovni sud napada Verana Matića, predsednika Komisije za razotkrivanje ubistva novinara, koji je samo izneo niz činjenica o opstrukciji postupka za ubistvo Ćuruvije. Matić je optužen da navodno krši pretpostavku nevinosti optuženih „debeovaca“. Takvo saopštenje najviša sudska instanca izdaje u danu kada su svi mediji preneli reči ministra Nebojše Stefanovića da policija ima čvrste dokaze protiv Zorana Marjanovića da je ubio svoju suprugu pevačicu Jelenu, za šta čak ni optužnica nije potvrđena. Vrhovni sud na to nije reagovao. U civilizovanim zemljama politička i sudska vlast moraju da vode računa o pretpostavci nevinosti, a javnost ima pravo da čak protestuje tokom suđenja tražeći oslobađanje ili kaznu. U svetlu politički „nezavisnog“ pravosuđa od posebnog značaja je upliv pripadnika DB u SNS i tako u sve državne strukture. Već smo pisali o Branku Crnom (NIN od 28. juna, tekst „Duga ruka DB“), prvom zameniku šefa DB koji je praktično vodio službu u vreme zločina krajem 90-ih. Sada je funkcioner SNS, a sa sobom je poveo brojne saradnike. Predsednik Vučić, koji je poznat po tome da se (ne) suzdržava od komentarisanja sudskih postupaka, iznošenja detalja iz istraga, i navođenja krivičnih kvalifikacija od „najvećeg narko-dilera“ pa do blažih - „lopov“, nije hteo da komentariše oslobađajuću presudu po optužnici za pobunu JSO. „Ja ne mogu da komentarišem presudu, jer nisam imao uvida u taj predmet“, rekao je predsednik, koji za sebe tvrdi da je odlično obavešten, o slučaju koji je poznat skoro svakom građaninu Srbije. Nije prvi put da imamo „neobaveštenog“ predsednika, ali opasnije od toga je neobavešteni i zavisni sud.