Sveštenički rat

U čemu je sličnost Nerona i Trampa? Jeste, obojica se šminkaju, ali sada je važnije što obojica vole da udaraju u liru. No dok je Neronovo muziciranje u najgorem slučaju rezultovalo pojedinačnim žrtvama – Svetonije je zapisao da su očajnici ponekad skakali sa zidina amfiteatra ne bi li umakli sa imperatorovih višesatnih koncerata – Trampove vibracije izazivaju zemljotrese planetarnih razmera. Trampova i Erdoganova razmena osvetničkih carina – zalepljene su prvo na turski čelik i aluminijum, potom na američke automobile, duvan i alkohol – poslednje je što je bilo potrebno već uzdrmanoj turskoj liri, koja je za samo sedam dana sredine avgusta izgubila četvrtinu vrednosti, a od početka godine ukupno pala za 45 procenata, što je čini najgorom svetskom valutom 2018. Koliko je, međutim, Tramp kriv za njen sunovrat i zašto je rešio da je udari sa leđa? Moglo bi se reći da je lirska katastrofa počela još 2008. Nakon grdne svetske krize kapitalu je bilo potrebno da se ponovo zakotrlja, a Turska je bila dobar teren. Investitori su stajali u redovima, dolar je bio jeftin, štampao se naveliko, i Turci su ga lako pozajmljivali. Pozajmice, doduše, treba i vraćati, ali kapital i za to ima genijalno rešenje u vidu pozajmica zarad otplate pozajmica. Nevolja je samo ta što dolar danas nije više jeftin. „Danas turski dužnici duguju nekih 450 milijardi dolara u stranoj valuti, dok su početkom veka dugovali manje od sto milijardi. Ključno, dobar deo tog duga je kratkoročan, i 180 milijardi dospeva u narednih dvanaest meseci. Ako tome dodamo uvozne račune, Turska u narednih dvanaest meseci treba da plati oko 230 milijardi dolara. NJene upotrebljive devizne rezerve jedva prelaze 40 milijardi“, zapisao je poznavalac azijskih (ne)prilika Tom Holand za Saut Čajna morning post. Holand primećuje da su investitori zaključili da će Trampovi poreski otpisi ubrzati američki rast, a da će njegovi trgovinski ratovi više oštetiti prekookeanske ekonomije nego američku. Drugi deo računice pogotovo je sumnjiv, ali taj je proračun ojačao dolar na tržištu valuta, što, uzgred, neće biti problem samo Turskoj, već i drugim ekonomijama u povoju, pogotovo Argentini, Ukrajini, Južnoj Africi i Pakistanu, prema proceni ekonomistkinje Evgenije Sleptsove iz konsultantske firme Oksford ekonomiks. Natrag u Turskoj, investitori su se nakon početnog entuzijazma opasuljili; ili je upotrebljivost Turske istekla. Tako su namah shvatili da Turska ima ogromnu rupu tamo gde bi trebalo da bude strana valuta, da joj je inflacija 15 odsto, i iznad svega, da njenom ekonomijom ne upravlja nevidljiva ruka tržišta, već čvrsta ruka Redžepa Tajipa Erdogana. Pre nekoliko meseci turski predsednik je u intervjuu rekao i ovo: „Ako narod upadne u probleme zbog monetarne politike, koga će smatrati odgovornim? Račun će tražiti od predsednika, i zato moramo da ih uverimo da predsednik ima uticaja na monetarnu politiku.“ Narod je dobio šta je tražio u julu, kada je Erdogan u fotelju ministra finansija smestio zeta, Berata Albajraka. A zet je odmah izjavio da su pad valute i opšta slabost ekonomije posledica „operacija prekomorskog porekla“, čiji je cilj obaranje turske vlade. Verovatno bi bilo najpoštenije reći da je odron turske ekonomije združena tursko-svetska, transokeanska zasluga, ili logika kapitalizma, ali ni na planu konkretnih „operacija prekomorskog porekla“ nije dosadno. Razlog Trampove ljutnje i kaznenih carina na turski metal, ako verujemo u Deda Mraza, jednoroge i autentičnost objavljenih političkih motiva, zove se Endru Branson, rodom je iz Severne Karoline i sveštenik je izmirske Crkve vaskrsenja, protestantske družine od nekih 25 vernika. Danas pedesetogodišnji Branson u Turskoj živi više od dve decenije, a u oktobru 2016. našao se među onih 160.000 žitelja Turske pohapšenih zbog navodnog učešća u pokušaju državnog udara. Optužen je rutinski, za špijunažu i veze sa Kurdistanskom radničkom partijom (PKK), i suočava se sa 35 godina iza rešetaka. Donald Tramp je ljutnju zbog toga prvo objavio, jasno, na Tviteru, tagujući i Erdogana. „Bransona zovu špijunom, ali ja sam više špijun nego što je on“, zapisao je valjda sarkastično američki predsednik – i ruski špijun, dodao bi neko duhovit – a nakon još nekoliko tvitova u julu je objavio i pretnju „velikim sankcijama“. Tvitovano – učinjeno, a što se tiče Erdogana, on je još prošle jeseni u govoru provukao da bi Endrjua Bransona mogao da zameni upravo za Fetulaha Gulena, navodnog ideologa haosa iz 2016, koji prebiva u Americi. Pošto od te trampe sa Trampom, znaju Turci i sami, nema ništa, imali su novu ideju – dajemo sveštenika za oprost Halkbanci, državnoj turskoj banci kojoj su Amerikanci odrapili nekoliko milijardi dolara kazne zbog mutnih poslova sa Iranom. Trampova administracija je za vikend i to proglasila ćorsokakom, što je američki predsednik, dakako, iskoristio za nov tvit, u kojem je optužio Tursku da je godinama iskorišćavala SAD, za šta je do sada optužio veći deo planete. Branson je trenutno u kućnom pritvoru, a šta se zaista događa u Beloj kući, pokušao je u britanskom Indipendentu da sumira Robert Fisk. „Evo stvarne liste Erdoganovih greha. Kupuje ruske raketne sisteme S-400. Odbija da prihvati američku podršku kurdskim Narodnim zaštitnim jedinicama. Dozvolio je islamističkim borcima da se preko turske granice preliju u Siriju sa mnoštvom minobacača i raketa – što, doduše, tada nije smetalo Vašingtonu, jer je pokušavao da sruši bivšeg Erdoganovog prijatelja Bašara al Asada.“ Da, u ovim se igrama preko granica, a naročito preko sirijske granice, savezništva menjaju brže nego na dečjem igralištu, pa su i Zapadu ti islamistički borci brzo postali veći problem od Asada, ali Erdogan je u svakom slučaju još grešio. „Sada Erdogan pomaže Iranu da izbegne američke sankcije. Sunitska Saudijska Arabija, jedan od najbližih Trampovih saradnika – gde verske slobode za sveštenika Bransona i njemu slične nikada nisu ni postojale – već je besna na Erdogana. Ne tako davno, princ Muhamed bin Salman proglasio je Tursku stranicom ,trougla zla’ uz šiitski Iran i militantne islamiste.“ Sumarno, u pesku geopolitičkog igrališta Turska i Zapad trenutno nisu u istom zamku. Zapravo, ako posmatramo širu sliku, odavno nisu, misli Ričard Has, predsednik Saveta za inostrane odnose, uticajnog američkog trusta političkih mozgova. „Antisovjetskog lepka koji je spajao SAD i Tursku tokom Hladnog rata odavno više nema. Sada imamo brak bez ljubavi, u kojem dva partnera i dalje kohabitiraju pod istim krovom, iako ih više ništa ne povezuje. Problem je što NATO nema odgovarajući mehanizam za razvod. Turska može da izađe iz saveza, ali ne može da bude izbačena“, slikovit je Has. Zato Has predlaže da Zapad prestane da se oslanja na baze poput Indžirlika, da razmisli da li je za njegove nuklearke Anadolija baš najprikladnije mesto, da prekine Turskoj dovod naprednog oružja, poput američkih lovaca, i da, naposletku, sačeka kraj Erdoganove epohe, i da tada Turcima ponudi trampu – zapadna podrška za posvećenost liberalnoj demokratiji i spoljnu politiku usmerenu na borbu protiv terorizma i građenje zida protiv Rusije. Na stranu pitanje da li je ovakvo nešto moguće, zanimljivo je da Has govori o standardnom „Zapadu“, to jest o uobičajenoj kombinaciji SAD i Evropske unije. Neki drugi komentatori pak podsećaju da se i lepak tog saveza malo ili malo više odronio. Zato je Fajnenšel tajms mogao da napiše kako u Evropi vlada „tih optimizam“ zbog diplomatske makljaže Trampa i Erdogana. Neimenovani evropski diplomata navodno je rekao „Erdogan shvata ko mu je pravi neprijatelj – a to nije Evropa“. Turska je prošle nedelje pustila iz zatvora dva grčka vojnika optužena za špijunažu, kao i šefa lokalnog Amnesti internešenela, što joj EU odavno traži, a Žan-Klod Junker, predsednik Evropske komisije, imao je neobične tople reči za Ankaru. „Turska nema razloga da se boji svojih evropskih suseda. Želimo demokratsku, stabilnu i prosperitetnu Tursku.“ Mada je i Evropljanima i Turcima jasno da su višedecenijski pregovori farsa, i da Evropska unija niti želi niti će želeti Tursku kao svoj sastavni deo, EU i Turska trenutno imaju razloga da se podupiru. Sve desnija Unija sve manje želi nov izbeglički talas, a Turska joj glumi branu za više od tri i po miliona Sirijaca koji su u njoj potražili prvi spas. Fajnenšel tajms podseća da bi kolaps turske ekonomije ugrozio evropske banke, i pogotovo nemačku ekonomiju, a interesa ima i u borbi protiv Trampove „ekonomske agresije“, kako je Trampovo razbacivanje peska nazvao još jedan neimenovani zvaničnik EU. Sve u svemu, Turska možda i nije tako usamljena kakvom se uvek čini država na koju zagrmi Amerika. Forbs se potrudio da sastavi čak i top-listu zemljama koje bi mogle Ankari da tutnu neki dolar, zasnovanu na analizi Breton Vuds risirča, kompanije koja istražuje makroekonomske tokove. Suprotno bojaznima prosečnog zapadnjaka, šta god taj „Zapad“ bio, na listi ne dominira Rusija. Vladimir Sinjoreli, osnivač Breton Vudsa, tvrdi da je od svih ruku pomoćnica moskovska najdalja – jer Putin i Erdogan imaju ranije račune poput „suhoja“ oborenog 2015 – i da pre treba očekivati iz Pekinga ili Dohe. Peking bi, kaže istraživanje, mogao Ankari da ponudi važan pojas za spasavanje, kako bi Tursku ušio u svoj novi Put svile, gde bi mu geografski položaj Turske bio veoma koristan. „Doduše, Si Đinping će možda ponuditi ruku samo uslovno. Turska ima finih nekretnina, čelika i energije, koji bi mogli zainteresovati Kinu, ali ako turska vlada bude htela da ih proda sa popustom.“ Najbolja šansa Turaka je Katar, kaže Sinjoreli. „Erdogan je blizak sa katarskim emirom. Veruje se da dobar deo ličnog bogatstva drži u bankama Dohe. Turska drži i trupe u Kataru, kako bi ga branila od Saudijaca. Prethodne nedelje Katar je obećao da će investirati petnaest milijardi dolara u turske banke i finansijska tržišta. To je bio prvi veliki potez podrške Erdoganu. Ako se kriza pogorša, može se računati na to da će Katar ponuditi još podrške, a Kina i Evropa ne zaostaju mnogo. Rusi će pomoći samo koliko je potrebno da projekt ,turskog toka’ preživi“, zaključuje Sinjoreli. Nekoliko metaka ispaljenih na američku ambasadu u Istanbulu u ponedeljak neće mnogo promeniti na terenu; navodni krivci su već uhapšeni, a Vašington se na tome pristojno zahvalio. No da li će u ovoj kakofoniji bučniji biti udarci u liru ili udarci u zurle, tek treba da se vidi.