Dobre strane loše pogodbe

Razgovor o „ispravljanju granica“, novom eufemizmu za promene granica, postao je – u nedostatku stvarnije alternative – privlačan i tvorcima politike Zapada. Briselski razgovori prethodnih godina su bili bezvoljni i meandrirali su bez jasnih ideja, vremenskih kota i čvrsto usmeravanog procesa. Dijalog je navodno imao jasne crvene linije, uključujući tu i podelu, ali se čini da su te linije poslednjih meseci izbledele. Uspeh ideje o podeli posledica je ovih slabosti. Federika Mogerini i Evropska unija izgubili su kompas i bistrost u upravljanju pregovorima, SAD se pod Donaldom Trampom zalažu za laka rešenja, naročito kada potkopavaju Evropsku uniju, a najveći broj članica EU premalo mari za sve to da bi bile obazrive. Među spoljnim akterima postoje tri grupe koje zastupaju promenu granica – oni koji bi hteli da se tom zamisli i sami uskoro posluže, od Rusije do evropskih partija krajnje desnice; zatim oni kojima se sviđa sporazum, bilo kakav sporazum, i koji ne mare za njegov sadržaj; i najzad oni koje je baš briga. Tokom prošle godine sve tri grupe su jačale i tako omogućile ideji podele vreme pod reflektorima. U ranijem komentaru za NIN (8. marta 2018) obrazložio sam da je ideja podele opasna, da ne odgovara interesima Srbije i da ne štiti Srbe. Tragedija je Srbije i Kosova to što su veliki delovi opozicije progutali mamac razgovora o podeli. Neki u srpskoj opoziciji dele slogane sa kosovskom – Kosovo se ne sme prodati. Nacionalistički argumenti protiv podele, međutim, pomažu samo Vučiću i Tačiju. Zbog njih izgledaju „evropskije“ i „umerenije“. Maksimalistički zahtevi opozicije osnažuju predsednike i čine ih jedinim poželjnim sagovornicima Zapada, ali ne samo to. Misao da je principijelno odbacivanje nezavisnosti Kosova izvodljiva politika jednostavno poriče stvarnost. Teritorija Kosova nije pod kontrolom države Srbije od 1999. Kada se postavi pitanje priznanja Kosova, promenjenih ili istih granica, niko ko priča o prodaji ili potrebi da se „Kosovo odbrani“ nije u stanju da ponudi nijedan način da Kosovo ponovo postane deo Srbije. Tako ispada da bi radije živeli sa iluzijom Kosova nego da se dogovore oko stvarnosti. U udžbenicima Zapadne Nemačke iz osamdesetih veliki delovi Poljske i Istočne Pruske – u to vreme podeljeni između Sovjetskog Saveza i Poljske – obeležavani su kao „privremeno pod upravom Poljske/Sovjetskog Saveza“. Pod tom „privremenom upravom“ bili su od 1945. i svaki bi normalan zapadnonemački političar uvažio da te zemlje, bez obzira na to što su bile deo Nemačke i pre Hitlera, nikada više neće biti nemačke. Kosovo bi za Srbiju moglo da bude regija „pod privremenom tuđom upravom“, ali onaj ko tu korisnu iluziju pretvara u politički slogan, pokazuje manjak rasuđivanja. Bilo bi korisnije ponuditi alternativan sporazum sa Kosovom. Umesto da Vučića pokušava da predribla na nacionalističkom krilu – što je najbolje ostaviti Šešelju i onima koji su bili ili jesu u njegovoj stranci – opozicija bi mogla da ponudi konstruktivan pristup, koji bi više slušao Srbe centralnog Kosova, koji će biti ostavljeni van „ispravljenih“ granica. Nezavisno Kosovo koje te Srbe štiti i nov odnos Srbije i Kosova utemeljen u uzajamnom uvažavanju i iskrenom osvrtu na sopstvenu prošlost, bili bi najbolja zaštita i srpskoj manjini i kulturnom nasleđu na Kosovu. Nalik tome, oni koji se na Kosovu protive Tačijevoj ponudi da se granice isprave, treba da osmisle drugačiji odnos sa Srbijom i Srbima u svojoj zemlji. Priča o promeni granica dobitni je scenario za obojicu predsednika. Izvlači dah raspravi o bilo čemu drugom, uključujući tu i stanje demokratije i ekonomske izazove sa kojima se obe zemlje suočavaju. Sada se raspravlja o tome da li je Vučićeva ili Tačijeva vizija granice ispravna ili pogrešna, a ta debata pogoduje nacionalizmu, neprijateljstvu, granicama naspram saradnji. Najbolja granica Kosova i Srbije bila bi ona koju niko ne bi primećivao. Ali ako čovek obrati pažnju na govor tela i reči dvojice predsednika u Albahu, jasno mu je da njih dvojica dele isti položaj zasnovan na mrzovoljnoj saradnji. Dvojica velikih rade skupa da ostanu na vlasti. Rešenje o kojem su raspravljali nije imalo ništa od revolucionarne prirode dobrih i autentičnih istorijskih sporazuma, već je bilo cinična pogodba, u kojoj obe strane misle da će onu drugu prevariti malo više. Kontrast toga i Prespanskog sporazuma Makedonije i Grčke nije mogao biti veći. Tamo smo imali dvojicu premijera koji su pregovarali, radili zajedno, našli zajedničko tlo i koji su voljni da sporazum brane zajedno, a ne svako za sebe. Ideja prekrajanja granica, pak, zvuči kao ideja koju će svako braniti za sebe. Reč „razgraničenje“ miriše na razdvajanje, na konačnu granicu. Međutim, ne samo da će i Srbi i Albanci živeti na „pogrešnoj“ strani takve granice, već sama ideja konačnog crtanja granica između naroda kaže da je poželjno razdvajanje, a ne saradnja. Možda to zvuči naivno u kontekstu savremene politike, ali što su alternative bezumnije i nacionalističkije, to će priča o promeni granica biti privlačnija i stvarnija. Ako Vučić i Tači mogu da se „pogode“, koliko god pogodba bila loša, mnogi spoljni akteri će to dočekati sa olakšanjem, i uzimajući u obzir odmažuću nacionalističku opoziciju i protivargumente, podržaće ih. Obojica, dakle, mogu samo da pobede. Ako sklope sporazum uprkos nacionalističkom protivljenju, biće slavljeni kao istorijski mirotvorci i mogu da računaju na godine spoljne političke podrške uprkos nedemokratskom ponašanju kod kuće. Ako ne sklope sporazum, skrenuće pažnju i domaćoj i inostranoj publici dovoljno dugo da izdrže. Kako god čovek da okrene, biće pobednici, i veliki delovi opozicije i Zapada kao da čine sve da im u tome pomognu.