Neizvesnost, a ne boljitak

Za razliku od nekih ranijih situacija, Fiskalni savet ovoga puta nije kritikovao predložene izmene penzijskog zakona zbog toga što su one budžetski neodržive. Sprovođenje fiskalne konsolidacije i naročito penzijske reforme iz 2014. godine uspeli su da finansijski stabilizuju penzijski sistem i da rashode za penzije dovedu na prihvatljivih i zakonskih 11 odsto bruto domaćeg proizvoda. U ovom kontekstu, Vlada Srbije je u pravu kada kaže da se sada otvaraju budžetske mogućnosti da se penzije, na ekonomski održiv način, povećavaju više nego što je do sada bio slučaj i više nego što propisuje trenutna zakonska formula za usklađivanje penzija (procenat rasta cena + procenat rasta BDP-a iznad četiri odsto). Međutim, bolja budžetska situacija svakako nije razlog da se potpuno ukida formula za usklađivanje penzija koja je oduvek, u nekoj formi, bila sastavni deo penzijskog sistema ne samo Srbije, već ogromne većine evropskih zemalja. Opšte je poznato da građani, racionalno, preferiraju izvesnost u odnosu na nesigurnost i neizvesnost. Ovo je naročito slučaj kod starijih građana i penzionera koji se teže prilagođavaju velikim ekonomskim i socijalnim promenama. Upravo je svrha formule za usklađivanje da građanima pruži dozu sigurnosti i izvesnosti u vezi s načinom na koji će se određivati i usklađivati njihova penzijska primanja. Stabilizacija penzijskog sistema i bolja budžetska pozicija Republike Srbije zato jesu prilika, ali ne da se ukine formula za usklađivanje, već da se usvoji nova, darežljivija formula koja bi na uređen, sistemski način vodila ka poboljšanju ekonomske pozicije najstarijih građana. Čak se otvorila retka mogućnost da se pomire, s jedne strane, ekonomske mogućnosti zemlje i, s druge strane, društvena očekivanja najstarije populacije – tako što bi se usvojila darežljivija formula za usklađivanje koju su predlagale pojedina udruženja penzionera (rast cena plus rast BDP-a veći od dva procenta). Vlada Srbije mogla je da svoje legitimne ciljeve povećanja penzija ostvari putem usvajanja opšte formule za usklađivanje penzija, poput: „penzije se redovno usklađuju dva puta godišnje za rast cena i takođe za deo privrednog rasta koji neće povećati ukupne rashode za penzije iznad 11 procenata BDP-a“. Bez obzira na to što ova opšta formulacija možda ne bi bila ekonomski optimalna, na ovaj način Vlada bi imala mogućnost da, u skladu sa svojom politikom, sav raspoloživ budžetski prostor iskoristi za povećanje penzija; i to bi uradila na uređen način. Umesto toga, Vlada želi da diskreciono odlučuje o načinu, vremenu i iznosu povećanja penzija. Otuda ukidanje formule za usklađivanje neće omogućiti veći ili brži rast penzija u narednim godinama, jer će on u svakom slučaju zavisiti od privrednog rasta zemlje. To jest, ne bi trebalo da omogući veći rast penzija od ekonomskih mogućnosti, pošto bi suprotno, videli smo nebrojeno puta, vodilo u ekonomsku katastrofu. Dakle, ukidanje formule će samo nepotrebno uneti novu dozu neizvesnosti kod građana i dodatno pojačati političke rizike koji prate javni penzijski sistem. Pored ukidanja formule za usklađivanje penzija, još jedan problematičan i kontroverzan element predloženih izmena penzijskog zakona jeste uvođenje mogućnosti isplate „novčanog uvećanja uz penziju“ o čijem bi iznosu i načinu isplate odlučivala Vlada Srbije. Reč je, na prvom nivou, o nesrećnoj jezičkoj konstrukciji. „Novčano uvećanje uz penziju“ nije ništa drugo do selektivno uvećanje pojedinih penzija, bez ikakvih objektivnih i sistemskih kriterijuma i primetna je želja da se eufemizmom to nekako sakrije. Suštinski, na ovaj način podriva se osnovni princip penzijskog i invalidskog osiguranja, koji je u Srbiji ustanovljen još 1922. godine Zakonom o osiguranju radnika – da su iznosi penzija u čvrstoj vezi i direktno zavise od iznosa uplaćenih doprinosa tokom radnog veka. Iako bi se naizgled moglo učiniti da se radi o meri socijalne politike, predloženo novčano uvećanje uz penziju zapravo krši osnovne principe odgovorne socijalne politike, jer ignoriše ukupno materijalno stanje domaćinstva u kome penzioneri žive. Na ovaj način se, na primer, izjednačava istinski ugrožena osoba koja živi sama i prima nisku penziju s penzionerkom koja ima niska primanja ali živi u vrednoj imovini i sa situiranim mužem. Davanje Vladi diskrecione mogućnosti da, u skladu sa svojim političkim preferencama, isplaćuje uvećanja uz penziju bio bi izuzetno opasan presedan koji bi mogao da promeni karakter javnog penzijskog sistema u narednim godinama i decenijama. Otvara se, naime, mogućnost „uravnilovke“ - da se postepeno slabi veza između visine penzije i uplaćenih doprinosa i da se ona do te mere uruši da većina osiguranika u budućnosti prima iste ili slične iznose penzija. Na ovaj način, penzijski sistem prestao bi da bude ekonomski sistem i pretvorio bi se u socijalni sistem. Ukoliko je to namera, odgovoran i trasparentan prelazak sa sistema javnog penzijskog osiguranja, koji u Srbiji funkcioniše decenijama, na sistem socijalnih penzija zahteva ogromne tranzicione troškove kako bi se isplatili i nadoknadili doprinosi koje su radnici već uplatili. U suprotnom, ukoliko se pokuša implementacija „uravnilovke“ bez adekvatne nadoknade ranije plaćenih doprinosa i ranije ostvarenih prava – došlo bi do urušavanja poverenja u javni penzijski sistem, koje je izgrađivano tokom generacija. A nije isključena ni mogućnost velikih sudskih troškova i naknadnih budžetskih troškova ukoliko neka od ovih zakonskih rešenja budu u budućnosti pravno osporena.