Lice nekada moje

Autoportret je, iz različitih pobuda, čest motiv umetnika kroz istoriju umetnosti, međutim, ekspanzija produkcije samoreprezentativnosti u vizuelnim umetnostima razvija se paralelno s promenom odnosa pojedinca i različitih društvenih zajednica prema individualnosti i identitetu. Nove komunikativne mreže, dominantne u novom milenijumu, autoportretu, kao obliku samopredstavljanja, daju drugačije dimenzije koje razgrađuju, i iznova i ponovo stvaraju formu tradicionalnog umetničkog izraza, na isti način na koji u svakodnevnom životu „na mreži“ dezintegrišu i kreiraju svako ljudsko biće, u zavisnosti od pobuda iz kojih se pojedincu pristupa. Referišući na takve komunikativne procese, Natalija Simeonović u seriji radova predstavljenih u maloj, ali programom vrlo pročišćenoj fotografskoj galeriji Bartcelona na izložbi Lice - nekada moje (17–29. septembar), izvodi vizuelne eseje o savremenoj individualnosti, identitetu i samoreprezentaciji. Koristeći metode dominantne u javnoj on-line sferi, ona sažeto problematizuje proces predstavljanja sopstvenog lika kombinujući različite vizuelne reference – od rimskih posmrtnih maski, kao sugestija predstavljanja pokojnika, zlatnih maski starih kultura kao odraza društvene snage, moći i sjaja osoba za koje su bile rađene, novovekovnih gravura, do savremenih štampanih medija lišenih bilo kakvog oblika obzirnosti. Realizujući svoju grupu autoportreta, umetnica progovara o načinima na koje Ja nestaje u procesima borbe za život, a protiv bolesti, o tome kako je pred našim očima uvek prisutna svest o sopstvenom dezintegrisanju i stradanju, o polnom bivstvovanju, o različitom upisivanju svih u svačiji identitet, o borbi da se, uprkos svemu, individualnost sačuva, o varljivoj ali i neuhvatljivoj predstavi lepote kojoj se uvek pridružuju oni koji su spremni za „prilagođavanje i preoblikovanje“. Međutim, u svoj toj zbrci vizuelnih podataka, emotivno i vizuelno je naj­upečatljiviji i nadmoćniji običan autentični autoportret.