Ni u budžet, ni iz budžeta

Većinski paket u RTB-u Bor i otkup prava za nastavak istraživanja novog rudnika Čukaru Peki pored Bora koštaće kineski Ziđin majning oko 2,8 milijardi dolara. Pola te sume dobiće akcionari Nevsuna ako do Nove godine prihvate ponudu Ziđina, koji želi da preuzme svih 100 odsto akcija kanadske kompanije, koja osim prava na istraživanje novog nalazišta bakra i zlata u Srbiji ima i rudnik bakra i cinka u Eritreji. Drugu polovinu, međutim, neće dobiti država Srbija. Tačnije, nijedan dolar neće biti uplaćen u budžet, jer će Kinezi većinsko vlasništvo steći kroz dokapitalizaciju od 350 miliona dolara i to u nekoliko rata. Taj novac završiće, dakle, na računu RTB-a, s tim što je 200 miliona dolara planirano za plaćanje „nasleđenih“ dugova. Preostali novac Ziđin će investirati praktično u svoju kompaniju. I ništa tu ne pomaže ljutnja premijerke Ane Brnabić, koja je za Al DŽaziru odbacila tvrdnje da se u budžet Srbije neće sliti ništa. Tačno je da će deo novca do budžeta stići zaobilaznim putem, „indirektno, preko EPS-a i drugih javnih preduzeća kojima RTB Bor duguje“, ali direktno neće stići ništa. Uz napomenu da su Kinezi obećali da će u narednih šest godina investirati 1,26 milijardi dolara, od čega 780 miliona u prve tri godine, premijerka je upitala „kako onda neko kaže da ništa ne ide u budžet“? „Meni je to potpuno neverovatno. Pa, ne ide direktno, ide kroz ulaganje. To ulaganje u RTB će na razne načine, kroz poreze, poreze na dohodak, dividende, ulaziti u budžet i sve to za 63 odsto RTB-a, a ostalo ostaje Vladi Srbije“, istakla je Ana Brnabić. „Kvaka“ je u tome što će, ako i ulože 1,26 milijardi dolara, Kinezi vrednost sopstvenog udela u RTB-u povećati za 794 miliona dolara (63 odsto), dok će vrednost udela države Srbije porasti za 466 miliona dolara. Na stranu što se ne može isključiti mogućnost da će se deo investicija finansirati kreditima, za čiju će se otplatu garantovati i imovinom RTB-a, a i dospele rate će se, ako bude sreće, vraćati iz profita RTB-a. Najveća materijalna korist države je zapravo što više neće iz budžeta pokrivati minuse RTB-a. Pre dve godine država je RTB-u već oprostila milijardu evra duga, ali je pod dirigentskom palicom Blagoja Spaskovskog samo dug za struju dostigao 70 miliona dolara. Za pokriće tih dugova biće iskorišćen deo novca, koji će po osnovu dokapitalizacije uplatiti Ziđin, a očekuje se da će prva rata od 100 miliona dolara leći na račun RTB-a do kraja godine. Što se države tiče, ona može da računa da će se u budžet Srbije i grada Bora po osnovu raznih poreza i rudne rente sliti 450 miliona dolara, a ako pod kineskom upravom RTB bude funkcionisao kao Železara Smederevo, ta suma se može uvećati za porez na dobit. Nešto bi država mogla i izgubiti. Gradonačelnik Bora Aleksandar Milikić izjavio je da će zbog novog rudnika aerodrom u Boru, koji se do sada koristio samo za sportski saobraćaj, biti izmešten na drugu lokaciju, na tromeđu između Bora, Zaječara i Boljevca, „da bude bolji i savremeniji“. Nije rekao koliko to košta i ko će to da plati. Ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić poručuje da „je RTB sada jedan od oslonaca svih naših budućih planova, a do pre nekoliko godina je bio problem koji smo morali da rešavamo iz budžeta“. Sudeći po konsolidovanom finansijskom izveštaju, prošla godina za RTB i nije bila problem, jer je iskazana neto dobit od 39 miliona evra. Iako bi taj rezultat trebalo uzeti sa velikom dozom rezerve, jer se u izveštaju revizora navode brojne primedbe - nisu iskazani sudski troškovi i troškovi amortizacije, nisu obračunati odloženi porezi, a sumnja se da je vrednost zaliha veštački naduvana – prikazani plus nije dovoljan da se pokrije ni deo minusa u tri prethodne godine (117 miliona, 114 miliona i 42,6 miliona evra). Kada se sve sabere i oduzme, RTB je za četiri prethodne godine kumulirao gubitak od 234,6 miliona evra, a u izveštaju revizora se navodi da je u bilansu stanja za 2017. iskazan akumulirani gubitak od čak 815 miliona evra. Ako sve bude teklo po planu, Kinezi će do kraja godine sklopiti sve kockice mozaika, jer su 14. septembra dali ponudu za preuzimanje Nevsuna, čije se akcije kotiraju na berzi u Torontu. Od tada teče rok od 105 dana u kome bi akcionari trebalo da se izjasne da li prihvataju ponudu od šest kanadskih dolara po deonici (1,4 milijarde američkih dolara za svih 100 odsto akcija). Ta cena je za 26 odsto bolja od one koju im je u julu ponudio kanadski Landin. Za upravu Nevsuna to je bio pokušaj neprijateljskog preuzimanja, dok je akcionarima savetovala da prihvate ponudu Ziđina. Na žestoku borbu reagovalo je i tržište, pa je akcija Nevsuna na berzi u Torontu već dogurala do 5,78 kanadskih dolara i približila se ceni koju je ponudio Ziđin. Poređenja radi, pre samo pet meseci koštala je 3,82 kanadska dolara. I dok akcionari kanadske firme trljaju ruke i čekaju da vide da li će berza – pogotovo ako se u trku uključi još neki veliki igrač – naterati Kineze da dodatno „odreše kesu“ i podignu cenu iznad šest kanadskih dolara, na srpskom terenu za njih nema nikakve neizvesnosti. Od nedelje, 30. septembra, još jedan korak su bliže preuzimanju RTB-a Bor, jer im je srpska Komisija za zaštitu konkurencije dala saglasnost da realizuju dogovor sa Vladom Srbije. Dan ranije, predsednik Aleksandar Vučić izjavio je da bi građani istočne Srbije trebalo da se raduju, jer su mu glavni ljudi Ziđina i Nevsuna rekli da planiraju ogromne investicije, „a samo Kinezi nameravaju da ulože dve milijarde evra u Bor“. Samo nije rekao da će više od pola te sume biti isplaćeno akcionarima Nevsuna, čija je uprava očito sa Kinezima pregovarala u isto vreme kada i Vlada Srbije o prodaji RTB-a, samo što u Nemanjinoj 11 to nisu znali, ili su se pravili Englezi. U dobro obaveštenim izvorima NIN saznaje da je Nevsun – koji je u budućem rudniku Čukaru Peki vlasnik 100 odsto prava na istraživanje „gornje zone“ i 60,4 odsto prava na istraživanje „donje zone“ (preostalih 39,6 odsto prava pripada Friportu) - i pre dolaska Ziđina tražio strateškog partnera. Prvobitna ideja Nevsuna, koji u Srbiji posluje preko firme Rakita eksplorejšn, bila je da nađu manjinskog partnera, koji bi obezbedio deo novca za dalji razvoj, jer je do sada investirano više od 100 miliona dolara, a biznis planom je predviđeno da se od 2020. do 2022. investira 590 miliona, a do 2037. još 457 miliona američkih dolara. A onda se pojavio Ziđin sa jasnom namerom da otkupi svih 100 odsto akcija i da za RTB obezbedi rudu sa mnogo većim stepenom bakra. Za stručnjake je to jasan signal da Kinezi žele da ubrzaju otvaranje novog rudnika. Problem je što će Ziđin kupovinom Nevsuna obezbediti pristup samo „gornjoj zoni“, jer deo prava na donji deo ležišta Čukaru Peki ima kompanija Friport, pa će za korišćenje tog dela Kinezi morati da postignu dogovor i sa Amerikancima. U Nevsunu su u više navrata saopštili da se rezerve u „gornjoj zoni“ nalazišta Čukaru Peki procenjuju na oko 46 miliona tona rude, sa sadržajem bakra od 2,71 odsto i zlata od 1,7 odsto, da taj projekat može da poveća udeo rudarstva u stvaranju bruto domaćeg proizvoda Srbije na pet odsto, uz profit za vlasnika rudnika od 1,3 milijarde dolara. U te optimističke procene uklapaju se i reči predsednika Vučića, koji je posle sastanka sa predstavnicima Ziđina izjavio da ta kompanija planira proizvodnju od 250.000 tona katodnog bakra, čime bi RTB postao treći najveći proizvođač u Evropi, iza jedne nemačke i poljske kompanije. „To će biti već za dve godine, u prvoj fazi proizvodiće se 80.000 tona, u drugoj 120.000 i potom, u trećoj 250.000 tona. A imaćemo i sedam tona zlata na godišnjem nivou“, rekao je Vučić. Biće da predsednik nije baš najbolje shvatio da to neće biti zlato države Srbije, već RTB-a, u kojoj Kinezi imaju 63 odsto. U najboljem slučaju, dakle, država može da računa na 37 odsto tog zlata. Dakle, ne na sedam, već na nešto manje od 2,6 tona zlata. I to pod uslovom da ta raspodela bude precizno uređena ugovorom. Inače, ne bi bilo prvi put da većinski vlasnik u nekom ovdašnjem akcionarskom društvu odluči da ne isplaćuje dividende, već da reinvestira celu dobit. Znaju to najbolje mali akcionari srpskih kompanija koje se kotiraju na Beogradskoj berzi. Mnogi od njih nikada nisu dobili dividendu, iako kompanije čiji su suvlasnici ostvaruju solidne profite. A, ko zna, možda je - u skladu sa onom narodnom da sit gladnom ne veruje - za budućnost srpskog tržišta kapitala i dobro da država na svojoj koži oseti kako je biti manjinski akcionar.