Ova vlast mora da ode

Komad se događa u salonskom stanu nameštenom po ukusu slavske buržoazije, ružan i sasvim grozan, mnogo me nervira… Muzika koja prati komad uglavnom je snimljena na „Karavanu prijateljstva 1968“, koncertu koji je bio neposredan povod studentskih demonstracija u Beogradu, kad su se potukli studenti sa brigadirima i njihovom decom, oko toga ko će na muziku da uđe za džabe, kojom prilikom su svi najebali, a naročito mi. Napolju su stalno neke demonstracije, koje kao da traju već pedeset godina, uvek velikih povoda i motiva, a nejasnih ciljeva i propalih metoda. To se zna tako što se svako malo neko nešto dere, pa prozor mora da se zatvara, čak i kad je u stanu dušegupka od tolikih ljudi. Ovako glasi deo uputstava koje je sročila Biljana Srbljanović na početku svoje drame Vrat od stakla čija je premijera zakazana za 5. oktobar 2018. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a koja se iščekuje kao događaj sezone na kulturnoj sceni Srbije. Prošlo je više od 21 godine od kada je u JDP izvedena njena prva drama Beogradska trilogija, a sedam godina od kada je odigrana njena poslednja drama na sceni ovog pozorišta – Nije smrt bicikl da ti ga ukradu. Napisala je ukupno 11 drama i dobila šest Sterijinih nagrada za tekst. Nije malo onih koji su čitali Vrat od stakla i tvrde da je to najbolje što je napisala do sada. A ona za NIN kaže: „Ja stalno imam tremu, sada posebno. Svoju prvu dramu, Beogradsku trilogiju, napisala sam za četiri dana, drugu, Porodične priče, za tri nedelje, a onda mi je trebalo sve više i više vremena jer je sve veća postajala sumnja u ono što želim da ispričam. Teško pišem, traju pripreme dok ne počnem, poslednjih godina mi je potreban totalna izolacija od svega, čepići u uši ni zvuk da ne čujem.“ Upravnica JDP-a Tamara Vučković vam je naručila dramu i kazala samo jednu odrednicu: da je 2018. tačno pola veka od famozne 1968, poznate kao godina studentskih demonstracija u Evropi? Mene ta cela priča o studentskim demonstracijama 1968. nikada nije previše zanimala, tačnije uvek me je nervirao taj postšezdesetosmaški duh u umetnosti i kulturi, a posebno u politici. I ne samo kod nas, nego u celoj Evropi. Ipak, čitala sam sve što je imalo veze sa ’68. iako sam znala da neću pisati dramu konkretno o tome. Ali, morala sam sve to da savladam, jer sam takva, štreberuša, bez razloga, što su babe govorile, da bih se bolje udala, da imam dobru konverzaciju za stolom, ne znam ni sama što sam takva. I shvatila sam taj duh propalih demonstracija koji kod nas živi od tada do danas. Te smo razočarani što smo lupali u šerpe, a nije se ništa dogodilo, te su propale druge i treće demonstracije, a u suštini, svi su ti protesti i demonstracije bili truli. Dokopali ste se i ploče na kojoj su snimljene pesme sa Karavana prijateljstva 1968, izvođači su Lepa Lukić, Braća Bajić, Đorđe Marjanović, Dragan Stojnić, Ismet Krcić... Tekstovi tih pesama koje koristite u predstavi zbir su stihova koji obiluju zabavnim bedastoćama, a koji vam pomažu u povezivanju slika? Taj Karavan prijateljstva, to je zapravo neki neposredni povod za demonstracije, kad su se studenti pobunili što nisu uspeli da uđu na taj koncert. Na „A strani“ te ploče su bili narodnjaci, na „B strani“ zabavnjaci, tako su koncerti bili i organizovani. Sad, setite se, to je vreme kada već vladaju Dorsi, Stonsi, Elipse su već snimale muziku za filmove crnog talasa, moja mama je, na primer, slomila gvozdeni kišobran udarajući u ritmu na koncertu Elipsa. Sigurno, dakle, nije slušala Lepu Lukić, a ispade da su oko tog koncerta i počele demonstracije, da je jedna estetika, potpuno drugačija od duha ’68, započela celu stvar. Iz jedne od tih pesama, koju je pevala Nedžmija Pagaruša, predstavnica Kosova i Metohije, jeste i pesma iz koje ste uzeli naslov Vrat od stakla? Sve pesme sam preslušala, sve razumela, i slovenačku, samo nisam razumela ovu na albanskom. Ja sam rođena u toj Jugoslaviji i živela više od 20 godina u njoj, a da nisam nikada naučila ni tri reči albanskog. Zar je to bilo normalno? A ta pesma od koje ni reč nisam razumela, najviše mi se dopala. Ima malo zaumnu muziku i taj njen čudan glas. Stihove mi je preveo glumac Alban Ukaj, a njen naslov je Ajde more mlada. Priča je o devojci koja može da bira hoće li najbogatijeg momka, momka koji ima najlepše bisere…a ona neće nijednog od njih, već momka sa tabakerom koji ima cipele za grad! E, ta mlada devojka je lepa, tanana, a vrat joj je kao od stakla. Slomićeš ga ako jače duneš. Vaša glavna junakinja, okorela šezdesetosmašica će se u drami sukobiti sa mladićem iz današnjeg miljea. NJihov sukob je klasni, ideološki, lični…? Meni često govore kako pišem političke drame i to najčešće govore ljudi koji nisu ni gledali ono što sam pisala. A ja pišem drame koje imaju veze sa životom koji smo živeli i koji živimo. Vi i ja sada razgovaramo o mojoj novoj drami, o njenim junacima, a sve to na kraju dobije boju politike. Tako su sve te moje porodične drame uronjene u svakodnevicu i tako su, naravno, i političke. I tako će i ovu moju dramu ljudi verovatno čitati kao političku. Druga generacija žena u vašem komadu, prvoborkinja iz devedesetih, liči na vas iz devedesetih? Naravno da liči. Mene je strašno nerviralo ono što sam slušala posle 5. oktobra, a naročito posle ubistva Zorana Đinđića, kako su se svi nešto razočarali i neko im je svima nešto nažao učinio. Pa kad krenu te priče: ja sam lupao u šerpe, ja sam šetao. Što reče Apis, u mom Grobu, e jebalo majci. Baš si mnogo uradio, mlatio se ulicama dva i po meseca i još sporadično izlazio da se cerekaš i đuskaš s bubnjarima, i misliš da ti neko duguje nešto za to? I ja sam lupala i ja sam šetala, ali i gutala suzavac i išla na Kolubaru onih noći, pa šta? Meni niko ništa ne duguje, nego i dalje dugujem ja. Ne bori se za demokratiju tako, ne bori se za nekog, pa da mu ti posle ispostaviš račun ili da si mnogo razočaran što je sve propalo. Propalo je zbog tebe i mene, zbog nas svih, ne zbog tamo nekog ko te je zajebao. Vaši studenti su bili deo novih protesta iz dvehiljaditih? Ti protesti su tako sporadični da zapravo i ne postoje, a kad se organizuju, oni su više ludički, nego politički. Meni tu najviše smeta, pored metode borbe, i to što mi nije jasno šta je politička misao koja treba da nas okupi. Jer, ovde ne postoji minimum konsenzusa ni oko čega. Izađimo sada na livadu i viknimo: ljudi, hoćemo li da se dogovorimo da nam bude bolje. Svi bismo rekli - hoćemo. A već na sledećem pitanju kako da nam bude bolje, nema šanse da se složimo. Nema minimuma logike kada treba zaista nešto uraditi, promeniti. Ja smatram da ova vlast mora da ode. Istovremeno smatram da je veoma opasno rušiti je sa desna. Oboriti Vučića zato što hoće da prizna Kosovo je opasno i nepošteno. Oboriti ga jer nema slobode medija, jer je demokratija ugrožena, jer je vlast centralizovana i neprozirna, jer je Skupština ponižena, jer nema prave ispostave računa - apsolutno da. Ali, obarati ga kao „izdajnika“ na temi Kosova, udružen sa Dverima, nacionalistima najgoreg profitabilnog tipa, pa to je strašno, strašno pogrešno. Da li ste mogli da pretpostavite da ćete biti prozivani kao saradnik ove vlasti zato što sa Mrđanom Bajićem radite spomenik Zoranu Đinđiću? Nisam mogla ni da zamislim tu mogućnost. Naravno, ne bih ja odustala od spomenika sve i da mi je unapred rečeno šta će se događati, Mrđan i ja smo bliski prijatelji, sarađivali smo zajedno i ranije, na njegovoj poslednjoj skulpturi je i deo moje venčanice iz mog prvog braka. Mrđanu sam kazala da nisam ni u snu mogla da zamislim kakav je odijum izazvala ta činjenica da radimo zajedno spomenik Zoranu Đinđiću koji, eto, finansira ova vlast. Pogledajte apsurd ove priče: cela ta nazovijavnost se uprla nogama i rukama pre samo pet godina da smeni jednu vlast i dovede ovu sadašnju, a sada se nogama i rukama upiru da smene njih kako bi bukvalno doveli ove koje su, pre tih pet godina, smenili. Neshvatljivo. Čitala sam pre neki dan u Danasu napad na Ivana Medenicu, koga je Rade Cvetićanin izvređao jer smatra da se ponizio što se rukovao i slikao sa premijerkom na zatvaranju Bitefa. Šta je trebalo da radi? Da joj lupi šamar? Da je izbaci napolje? Od kada smo mi to u vanrednom stanju da umetnički direktor najveće pozorišne manifestacije u regionu ne treba da se rukuje sa premijerkom zemlje koja taj festival finansira? Ja to zaista ne razumem. Kao što ne razumem kada smo ušli u to vanredno stanje da ne možemo da radimo ništa, pa ni spomenike. Ako jesmo, kažite mi da jesmo pa ću videti da li ću biti štrajkbreher ili ne. Nije bez komentara prošao ni vaš ulazak u Savet za kreativne industrije premijerke Ane Brnabić? Tu ima nekoliko stvari za koje se u Savetu borimo, za koje mislim da su važne za opstanak pozorišta u Srbiji. Jer sada je već zaista u pitanju borba za opstanak. Savet radi bez nadoknade, ja lično nemam ništa od toga. Meni se dogodilo, posle mog ulaska u Savet, da mi je kolega na fakultetu rekao „sa kolaboracionistima ne razgovaram“. A on je tog dana, na konkursu Filmskog centra Srbije, dobio novac za snimanje svog dokumentarnog filma. Pa, što si se javio na konkurs „kolaboracionista“? Ili je tebi u redu da ti dobiješ pare, a ja sam kolaboracionistkinja koja radi pro bono da napravi sistem da se isti takav novac, na isti takav način, dodeljuje i za pozorište, a ne samo za film? Poslednjih godina ste sve prisutniji na of sceni? Meni je taj rad mnogo dinamičniji, a kada sam bivala u situaciji da me niko ne zove, zvao me je Hartefakt i ja sa ovom organizacijom dugo i dobro sarađujem. Za mene je Hartefakt primer kako treba da funkcioniše nezavisna pozorišna scena 21. veka. Mnogo je dobro kada imam sjajnu studentkinju koja napiše prvu ruku odličnog komada, a ja to donesem Andreju Nosovu i on odmah reaguje i traži način da se komad postavi, ali i radi sa autorkom, dok ona piše konačnu verziju. Zbog tih mladih ljudi sam srećna što možemo da im pružimo šansu. Za njih je važnije da odu na Sterijino pozorje prvi, nego ja petstoti put. Sada radimo u Hartefaktu nešto što bi mogla biti platforma za sasvim novu vrstu pozorišta. U oktobru i novembru radićemo sa JDP nekoliko vorkšopova na kojima će govoriti, predavati evropski reditelji i dramaturzi, direktori pozorišta iz Nemačke, Austrije. Biće to dragoceni masterklasovi za naše mlade umetnike, da, uz znanja sa naše akademije, steknu i ona koja su vredna u Evropi.