Zrno soli

Ne znam da li je reč o mojoj neobaveštenosti i daljini s koje posmatram stvari, ali zasad, koliko vidim, u Srbiji gotovo da nije bilo reči o ovogodišnjoj manifestaciji Cum grano salis u Tuzli, i regionalnoj književnoj nagradi „Meša Selimović“. Čak ni u onim medijima u kojima se rado ističe saglasnost i kulturno-politička bliskost sa inicijativom o zajedničkom jeziku. A eto, baš je bila prilika da se pokaže, kroz jedan praktičan primer, kako taj zajednički jezik, pa i stav o preživljavanju jedinstvenog jezičkog prostora, nalazi svoju potvrdu i primenu u Tuzli, gradu soli. Naravno, mnogima u Srbiji - jednoj od krhotina raspadnute Jugoslavije - ta nagrada nije po volji, jer se doživljava kao svojevrsno „nacionalno svojatanje“ Meše Selimovića, te uzurpiranje istaknutog imena, makar i od strane njegovog rodnog grada. A ne vidim kako se tuzlanska nagrada na bilo koji način nameće kao konkurentna onoj starijoj istog imena koja se, uostalom, dodeljuje samo piscima u okviru administrativnih granica prethodno pomenute krhotine. Pritom, ako je već reč o nelagodnosti zbog istovetnog imena, vredi spomenuti da je malo koji srpski medij na isti način podigao nos zbog novopečene nagrade „Ivo Andrić“, ustanovljene i dodeljivane u šoping mol ambijentu tzv. Andrićgrada. Ni činjenica da su se u užem izboru za „tuzlanskog Mešu“ našla dva romana iz Srbije, nije bio povod da se srpska javnost o tome obavesti, a kamoli sam kontekst manifestacije, višeznačnog imena, oličene u svesti o jeziku kao nesporno povezujućoj činjenici koja se na tako očigledan način suprotstavlja raznovrsnim lažnim identitetima. Jer jezik, kada je slobodan, u sebi uvek nosi to zrno soli, grano salis, izraz sumnje neophodan da se čovek suoči sa samim sobom i sopstvenim okruženjem. Savetovao je Plinije Stariji da se „zrno soli“ doda protivotrovu, te da će konzument takvog recepta posle biti imun na svakojaka trovanja. With a pinch of salt – ostaće, u nekim jezicima izraz koji označava sumnju, skepticizam, pa i ironiju neophodnu da se ozbiljnom problemu pristupi zdravorazumski. Jer sumnja je opasna, sumnja je najveći neprijatelj pseudopatriotskih žabokrečina. Sumnjati znači suprotstaviti se onoj komotnoj predstavi o sebi kao večitoj žrtvi, jednom od odbrambenih stanja koja se uspešno prenose sa neurotičnog pojedinca na neurotično društvo, a obratno još uspešnije. Ali nije svaka sumnja ista, razlikuju im se porivi i kvaliteti. Naime, neophodno je najpre posumnjati u sebe. Jer niko ne može sumnjati, a da i sam ne uviđa da sumnja. S druge strane, mnogi koji su vođeni „čvrstim ubeđenjima“ i ne moraju, kao što je poznato, ni da budu svesni da su u bilo šta ubeđeni. U monografiji velikog tuzlanskog umetnika Ismeta Mujezinovića, u čijem je ateljeu-zadužbini održan deo programa Cum grano salis, nalazim rad iz 1970. godine, gde slikar revolucije samoga sebe predstavlja s medaljom zarivenom u grudi niz koje se sliva krv. Jedna slika, sasvim drugačija od drugih, slika „sa zrnom soli“. Sumnja je uvek prvi korak ka neophodnom otpadništvu i samoći, simbolično i praktično mirenje sa neumitnošću smrti, trenutak krajnje subverzivnosti, osmehnuti pogled ka mnogim proživljenim iluzijama. Živeo je nekad davno u Tuzli jedan imam, kome se tajanstveni glas obratio sred noći i pozvao ga da smesta poseti džamiju. Poslušavši, imam u džamiji ugleda neobičan prizor. Četrdeset derviša lebde u vazduhu i izgovaraju molitve, a potom se jedan po jedan uspinju uz minaret odakle, s vrha, poleću k nebu i pretvaraju se u zvezde. Poslednji derviš poziva imama da im se pridruži, te i sam postane zvezda. Ali znaj, kaže derviš, da te na tom putu nijednog trena ne sme iznenaditi sumnja, jer ćeš tu sumnju, kao što je red, platiti životom. Imam prihvati poziv, ali baš u času kada se vinuo s minareta pomisli: pa nisam ja ptica da tek tako poletim. Posumnjao je, dakle, u odsudnom času i umesto da dosegne zvezde, stropoštao se na zemlju. Tu gde je pao, sada je njegovo turbe – u slavu sumnje, bez koje čovek ne bi bio čovek, a o zvezdama i da ne govorimo. Na području Tuzle, proizvodnja soli traje još od mlađeg kamenog doba. Jedno je od najvećih nalazišta soli u Evropi. Nekada se mesto zvalo južnoslovenskim imenom Soli i grčkim Salenes. Sadašnje ime grada potiče od turske reči tuz, so.