Situacioni centar za unutrašnjeg neprijatelja

Krajem avgusta, Bezbednosno-informativna agencija (BIA) prošla je kroz velike organizacione i kadrovske promene, a smer delovanja - pravljenje „partijske policije“ koja se bavi „unutrašnjim neprijateljem“ - javno je obelodanio jedan od najistaknutijih funkcionera ove službe. Izjavu Marka Parezanovića, koji je do kraja avgusta bio šef beogradskog Centra BIA pa je unapređen na mesto načelnika za bezbednost - jedno od najvažnijih načelstava celokupne službe - mnogi su razumeli kao upotrebu BIA protiv svih neistomišljenika i kritičara postojećeg režima. „Najintenzivniju pretnju Srbiji predstavlja prikriveno delovanje spoljnog faktora, koji najčešće koristi mehanizme svojih specijalnih službi. Na taj način vrše se određene zloupotrebe i stavljaju se u funkciju pojedinci iz redova opozicionih političkih partija, pojedini delovi medija. Takođe, nije retka pojava da se pojedini delovi NVO sektora stavljaju u neku destruktivnu i subverzivnu funkciju. Ono što je relativno nova pojava, ali nije nepoznanica, jeste uticaj ovih negativnih i destruktivnih struktura prema sindikatima“, reči su visokog funkcionera BIA danas, a ne citat iz vremena diktature komunista ili Slobodana Miloševića. Profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić kaže za NIN da izjava čelnika BIA otkriva postojanje partijske policije i „nije baš inteligentna, kada se ima u vidu istorija“. A disident SNS-a general Momir Stojanović, nekadašnji načelnik Vojne obaveštajne službe i bivši predsednik Odbora za kontrolu službi bezbednosti Skupštine Srbije ispred naprednjaka, navodi da je Parezanović rekao samo ono što nažalost u praksi postoji. „To kazuje da institucije u sektoru bezbednosti ne štite vitalne državne i nacionalne interese već interese političara. Parezanović je iskusni operativac i to nije rekao bez znanja političara. Hteo je da pošalje poruku o zbijanju redova. Međutim, jasno je da institucije u sektoru bezbednosti nisu ideološki, politički i interesno neutralne, a u zakonu stoji da moraju da budu. Ne da nema procesa njihove departizacije, već se vodi obrnuti proces“, kaže Stojanović za NIN. Poverenik za informacije Rodoljub Šabić kaže da su mnogi Parezanovićevu izjavu razumeli kao pretnju. „Postavlja se pitanje koga štite službe bezbednosti, ako se svako ko ne podržava vlast smatra neprijateljem. Takav način nije zakonit i podriva sve institucije“, ističe Šabić. Inače, ova izjava je usledila nakon velikih organizacionih i kadrovskih promena u BIA. Ona je data na konferenciji koju je organizovala nevladina organizacija Nacionalna avangarda, jedna od mnogih u moru novoosnovanih NVO koje su u stvari vezane za sadašnju vlast, što je posebna tema. Direktor BIA je Bratislav Gašić, ali uticaj ima pre svih predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Pita se i ministar zdravlja Zlatibor Lončar koji taj uticaj ima od kada je njegov prijatelj Aleksandar Đorđević bio direktor BIA (od 25. oktobra 2013. do 29. maja 2017). O dobrim odnosima Gašića i Lončara svedoči i to da je Boban Gašić, brat direktora BIA, imenovan za predsednika Nadzornog odbora Kliničkog centra Niš. Kao što je poznato, Gašić nije imao dodira sa bezbednosnim službama osim što je bio ministar vojske do neprimerene seksističke izjave o novinarkama. Jedini njegov prethodni dodir sa bezbednosnim službama bio je kada je 2003. razbijena kriminalna grupa Zorana Jotića Jotke. Pripadnicima Jotkine grupe stavljeno je na teret i da su 1999. pokušali da zapale džip u to vreme kruševačkog trgovca kafom Bratislava Gašića, poznatog kao Bata Santos, po marki kafe. Ni Lonačar nije imao dodira sa bezbednosnim službama osim što je bio „lice pod obradom“ nakon ubistva premijera Zorana Đinđića zbog sumnje da je sarađivao sa „zemunskim klanom“ jer su svedoci saradnici Miladin Suvajdžić i Dejan Milenković Bagzi tvrdili da je kao lekar ubio preživelu žrtvu klana i za to dobio stan u Novom Beogradu. KRIK je čak objavio kupoprodajni ugovor sačinjen desetak dana nakon smrti te žrtve sklopljen između Lončara i Jelene Kalinić, supruge glavnog ubice klana Sretka Kalinića. Stan je Lončar prodao posle mesec dana. Pod Gašićem su sada četiri načelnika: za bezbednost, operativu, logistiku i tehniku. Parezanović je najznačajniji, kao načelnik za bezbednost koji dobija ista dokumenta kao i Gašić, a njegovi raniji saradnici su takođe unapređeni. Značajno je mesto i načelnika operative. Tamo je takođe krajem avgusta umesto Jovana Drobnjakovića koji je postavljen za savetnika direktora BIA imenovan Goran Vesić (nije zamenik gradonačelnika Beograda), koji nema za sada veliki uticaj i bio je blizak saradnik Parezanoviću. Vesić je pre dolaska SNS na vlast bio zamenik načelnika Centra u Novom Sadu, a sa imenovanjem Gašića za direktora BIA biva postavljen za Parezanovićevog pomoćnika koji je tada bio nečelnik Centra u Beogradu. Mesto načelnika logistike drži Radmila Selaković koja je došla u BIA sa promenom vlasti 2012, kada je SNS postavio svog prvog šefa tajne službe Nebojšu Rodića, od 3. avgusta 2012. do 2. septembra 2013. Promenom zakona umesto 10 centara BIA uvedene su regionalne kancelarije BIA za Beograd, Niš, Novi Sad, Kragujevac, Kraljevo i Užice, a postoji verovatno 26 teritorijalnih kancelarija koje su pod regionalnim centrima. Najznačajniji je i dalje beogradski regionalni centar koji vodi Darko Ćendić, nekadašnji zamenik Parezanovića u Centru Beograd. Promenjene su i uprave u centrali BIA. Nekadašnja prva kontraobaveštajna uprava objedinjena je sa trećom za terorizam i organizovani kriminal. Tako je bivša Uprava za terorizam i organizovani kriminal sada skrajnuta u Odeljenje pod kontraobaveštajnom upravom. Ta objedinjena prva uprava sada je najvažnija. NJu vodi Bojan Dimić, poreklom sa Kosova i Metohije. On, prema rečima upućenih, održava veze sa kontroverznim srpskim biznismenima sa severa pokrajine, koji su poslednjih godina svoje poslove proširili na centralnu Srbiju. Druga uprava je obaveštajna. Treća je za međunarodne odnose. Četvrta je analitika. Peta je kontraobaveštajna zaštita pripadnika BIA (kao policija u policiji). Sedma uprava je značajna jer su sada preko nje centralizovane mere praćenja i prisluškivanja. Tu je Institut bezbednosti i odnedavno formirani Situacioni centar čija je namena da svakodnevno daje objedinjene podatke iz različitih uprava i regionalnih centara. Tu su, kako saznajemo, zaposleni mladi bliski naprednjacima i njihov je posao još i praćenje društvenih mreža i medija. Za nešto više od šest godina, koliko je BIA pod kontrolom SNS, u tajnu službu je prema nezvaničnim podacima zaposleno oko 250 osoba. Profesorka Rakić Vodinelić kaže da osim uspostavljanja partijske tajne policije, tu ima i nepotizma koji je rak-rana ovog društva. „Zaposlenje zavisi od onog ko je na čelu BIA i od onog koji upravlja onim ko je na čelu“, napominje profesorka. Osim kadrovskih i organizacionih promena čiji je cilj zbijanje redova oko vodeće partije, izgleda kao da je pojačan i uticaj funkcionera DB iz vremena Slobodana Miloševića Jedan od onih koji utiču na BIA je i Branko Crni, drugi čovek DB iz vremena zločina na kraju vladavine Miloševića. Crni je bio zamenik osuđenog Radomira Markovića i mozak svih operacija, ali se na suđenjima za politička ubistva pojavljivao kao svedok odbrane. Spominjali smo ga u tekstu „Duga ruka DB-a“ od 28. juna 2018, kao svedoka koji je svedočio u korist svih optuženih za ubistvo Slavka Ćuruvije, a ne samo u korist svog kuma Milana Radonjića - tadašnjeg šefa Centra DB Beograda i pomoćnika šefa DB-a, optuženog kao organizatora ubistva novinara. Crni je sve vreme tokom postupka za politička ubistva održavao kontakte sa svedocima iz DB, od kojih su neki na suđenju počeli da pate od iznenadne i selektivne amnezije. Uticaj na BIA daje mu funkcionersko mesto u SNS-u. Bio je član Glavnog odbora SNS-a. On je u jednom trenutku i bio viđen da postane ponovo zamenik ili savetnik šefa BIA, ali s obzirom na njegovu biografiju i reputaciju u demokratskom svetu, to se nije dogodilo. Kada je reč o starim kadrovima, nova organizacija BIA liči na plan koji je pre četvrt veka za reorganizaciju tajne službe predlagao Jovica Stanišić, šef DB od 1. januara 1992. do 26. oktobra 1998. On se nalazi na privremenoj slobodi koju mu je Haški sud produžio do 19. januara 2019, a u Hagu mu se sudi zbog zločina protiv civila. Pojedinci upoznati sa stanjem u BIA navode da Stanišić ima ulogu neformalnog savetnika, te da sa njim kontakte održavaju funkcioneri tajne službe. Sa organizacionim i kadrovskim promenama u BIA je uloženo i dosta novca. Zaposlenima su povećane plate, dobijaju bonuse, a uloženo je i u tehniku. BIA je u poslednje vreme povodom migrantske krize uspostavila kontakte sa stranim službama, posebno Mađarske, Austrije, Nemačke i Francuske. Od ovih službi dobijala je pomoć, poput programa za praćenje komunikacije namenjenih za migranate koji su sumnjivi zbog terorizma. Ova pomoć se slila u centralizovanu upravu za tehniku preko koje idu sva tajna praćenja i prisluškivanja. Shodno Parezanovićevim rečima da najveća opasnost nije terorizam, organizovani kriminal, situacija na Kosovu, ili čak ni ono što je naglasio Vučić, „nedostatak ekonomke bezbednosti“, već je to opozicija, sindikati, nevladine organizacije i mediji, može se zaključiti za šta se strana pomoć takođe koristi. Nažalost, Srbija ima višedecenijsko iskustvo sa partijskom policijom, od Josipa Broza Tita pa do Miloševića. Broz je istovremeno bio predsednik partije, države i vlade, ministar vojni i vrhovni komandant. Naređenja su išla dalje preko Brozovog kuma Aleksandra Rankovića, ministra policije i šefa Ozne. Milošević je, prema pravosnažnoj presudi srpskog suda, iz niskih pobuda naredio šefu DB Radomiru Markoviću da se ubiju politički protivnici. Koliko je bilo teško osloboditi se ovakvog nasleđa svedoči ubistvo prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Đinđića koji je hteo da se suprotstavi takvoj praksi, a koga je ubio aktivni potpukovnik DB Zvezdan Jovanović Zmija, dok je atentat organizovao pukovnik DB Milorad Ulemek Legija. Od tada su doneti propisi da se tajna služba stavi pod civilnu demokratsku kontrolu, za šta je pre svega zadužena Skupština preko Odbora za kontrolu službi bezbednosti. Da smo danas daleko od takve kontrole tvrdi general Stojanović. „Sada je mene zamenio na mestu predsednika Odbora Igor Bečić iz SNS. Međutim, Odbor se ne sastaje, ne razmatra detaljno izveštaje o radu službi. Postavlja se pitanje ko tu koga u stvari kontroliše“, kaže Stojanović. Iluzorno je da se sadašnji političari na vlasti u Srbiji nadaju Brozovom iskustvu sa partijskom policijom u savremenom svetu. Posebno, jer neki od njih imaju iskustvo sa Miloševićem, koga su tajne službe prve pustile niz vodu. Milošević nije mogao da zaustavi slobodan protok informacija, a to danas sa internetom ne mogu ni situacioni centri, ni armija botova. S druge strane pripadnici tajnih službi koji sebi dozvoljavaju da budu partijski policajci mogu da se nadaju da će ih zadesiti sudbina prethodnika. U Srbiji postoji sistem nekažnjivosti jer iz Brozovog vremena niko nije odgovarao, a iz Miloševićevog samo šef DB Radomir Marković i pripadnici JSO koji izvorno i nisu iz tajne službe. Možda je zato Parezanović imao smelosti za onakvu izjavu.