Krv se skida novcem

Nije nužno da se istorija ponovi kako bi, u skladu s čuvenim diktumom Karla Marksa iz Osamnaestog brimera Luja Bonaparte, iz tragedije prešla u farsu; da bi se od prve stiglo do druge, neretko je dovoljan i jedan korak. Kao, recimo, u slučaju ubistva novinara DŽamala Kašogija u konzulatu Saudijske Arabije u Istanbulu. Rijad je najpre skoro tri sedmice tvrdio da je Kašogi iz konzulata izašao živ i zdrav, te da nema ništa s njegovim nestankom. Potom da je njegova smrt nastupila slučajno, u tuči koja se otela kontroli. Da bi konačno priznao da Kašogi jeste ubijen, ali da državni vrh nema ništa s tim, nego su ga počinili navodno odmetnuti pripadnici saudijskih bezbednosnih službi... Jedno za drugim, sve beslovesnija objašnjenja kojima je zajedničko bilo i to da nisu propraćena makar trunčicom iskazanog žaljenja ili kajanja zbog takvog ishoda. Lični izrazi saučešća koje su Kašogijevom sinu uputili zanemoćali kralj Salman i njegov sin, princ prestolonaslednik Muhamed bin Salman - ili skraćeno MbS, kako voli da ga zovu - do toga teško da dobacuju. Ono što je celom svetu bilo jasno čim su počeli da cure prvi nalazi iz istrage koju su turske vlasti pokrenule nakon što je Kašogi, od prošle godine američki rezident i stalni saradnik Vašington posta, misteriozno nestao početkom oktobra - da ga je u prostorijama konzulata ubio i rasparčao 15-člani specijalni tim saudijskih bezbednjaka koji su s tim zadatkom u istom danu doputovali u Istanbul i otputovali iz njega - saudijske vlasti priznale su tako (a i to samo delimično) tek pod velikim međunarodnim pritiskom. Zapravo, tek kad su taj pritisak pojačali s jedne strane Amerikanci, kao najvažniji partneri i, kad god zatreba, advokati Saudijske Arabije; a sa druge Turska, čiji predsednik Redžep Tajip Erdogan, naoružan dokazima koji su u međuvremenu pribavile tamošnje obaveštajne službe, nastoji da politički maksimalno kapitalizuje nastalu situaciju. Nesposobnim ili nespremnim da ponude suvislo objašnjenje za ono što se zbilo (a kako bi i mogli: šta da se odgovori na pitanje zašto je, ako nije postojala namera da se Kašogi likvidira, u sastavu specijalnog tima bio i forenzički ekspert opremljen testerom za sečenje kostiju?), Saudijcima je ostalo da se fokusiraju na za njih sada važniji deo saniranja štete izazvane ovim krvavim skandalom: skidanje svake odgovornosti sa moćnog krunskog princa, s obzirom na očevu fizičku i mentalnu krhkost već sada faktičkog vladara Saudijske Arabije. Ni to im, međutim, uprkos pomoći koju im u tom smislu obezbeđuje administracija predsednika Donalda Trampa, ne polazi za rukom. Jer, MbS (da ga praktičnosti radi i mi tako zovemo) pored svega ostalog što kontroliše u zemlji, nadzire i rad obaveštajnih službi. Stoga je teško zamislivo da je logistički krajnje komplikovana likvidacija sprovedena u inostranstvu - sve sa upotrebom Kašogijevog dvojnika ne bi li se svetu prodala laž kako je nesrećni novinar napustio konzulat i krenuo u obilazak Istanbula - mogla da bude organizovana i sprovedena a da MbS o tome ništa nije znao. Nikog nije impresionirala objava Rijada da su zbog onoga što se dogodilo petorica zvaničnika (uključujući i prinčevog uticajnog savetnika Sauda al Kahtanija) smenjena, a osamnaestorica (među kojima i trojica službenika konzulata) uhapšena. Ako išta, napori koji se ulažu da se MbS zaštiti od potpune diskreditacije samo otvaraju prostor spekulacijama da, ukoliko bi se nekim čudom i ispostavilo da nema ništa s organizacijom Kašogijevog ubistva, to znači da on nema takvu kontrolu nad državnim aparatom kakvu misli da ima; i da samim tim nije jedini adut na koga strani faktori koji imaju posla s Rijadom treba ili mogu da igraju. Za nekog ko želi apsolutnu kontrolu i zahteva apsolutnu poslušnost ovakva mogućnost bi bila skoro podjednako loša. Najgore po Rijad moglo je da usledi ovog utorka za kada je, pošto su njegovi saradnici i turski provladini mediji prethodno pripremili teren najavljujući obelodanjivanje dokaza koji nedvosmisleno potvrđuju da iza ubistva stoji saudijska država, bilo najavljeno da će Erdogan konačno izaći u javnost s „golom istinom“ o ovom zločinu. Nalazi iz istrage do tog trenutka su, iz taktičko-političkih razloga, dozirano plasirani u javnost, i kreirana je atmosfera u kojoj se očekivalo da turski predsednik predoči eksplicitne dokaze o umešanosti saudijskih vlasti u likvidaciju Kašogija, te okolnostima samog ubistva. No, to se nije dogodilo. Erdogan jeste rekao da nema nikakve dileme kako je ubistvo Kašogija bilo planirano, i potvrdio da je bilo brutalno. Ali - izuzimajući detaljnu hronologiju kretanja saudijskog specijalnog tima - nije izneo ništa konkretno o tome kako je ono izvedeno, još manje o indicijama da je MbS bio na vezi s ubicama; audio-zapise o kojima se toliko pričalo, a koji navodno otkrivaju šta se tačno u prostorijama konzulata dešavalo, nije ni pomenuo. Ono što Erdogan nije izrekao indikativno je, ipak, i više od onog što jeste. Kazao je tako da veruje kralju Salmanu kad negira umešanost državnog vrha, ali je propustio da u istom tom kontekstu pomene i krunskog princa: jasna potvrda da njemu ne veruje. To nije novost - Erdogan nikad nije imao nimalo simpatija za MbS; a ako Turci zaista raspolažu zapisom njegovog telefonskog razgovora s ubicama, kao što se govorka, to bi značilo da bi turski predsednik zaista mogao da ga politički sahrani. Činjenica da to, zasad, nije učinio u naizgled idealnoj prilici koja mu se za to ukazala, sugeriše da je Saudijcima spreman da pruži priliku da to sami reše tako što će MbS biti ražalovan a za prestolonaslednika određen neko drugi (prinčeva im barem ne manjka); ali i da će, ukoliko stvari ne krenu za njega željenim tokom, biti spreman da otkrije i ono što je ovom prilikom prećutao - pa neka u Rijadu vide šta će onda. Ukratko, Erdogan je rešio da do daljeg zadrži sve opcije otvorenim - pa i mogućnost za političku trgovinu sa Saudijcima. Dve zemlje povezuju neki zajednički neprijatelji, te zainteresovanost Ankare za masovna saudijska ulaganja u situaciji kad je turska ekonomija u velikim problemima; ali je onoga što ih razdvaja mnogo više; Erdogan zato očito namerava da iz svega izvuče neku korist kakvu inače ne bi mogao. A to što je u isti mah i „predložio“ i „zahteva“ da se onoj osamnaestorici uhapšenih (mada se priča da je jedan od njih u Saudijskoj Arabiji već stradao pod sumnjivim okolnostima) sudi u Turskoj samo je mala predstava za domaću publiku: jasno je da Saudijci na to neće pristati, kao što ne bi ni drugi na njihovom mestu. Jer, mesto zločina je tehnički saudijska teritorija. Posmatrano u širem međunarodnom kontekstu, pak, malo je verovatno da će se u odnosu prema Saudijskoj Arabiji išta bitno promeniti. Zapadni političari te čelnici velikih korporacija će, bojeći se lošeg publiciteta, neko vreme sigurno izbegavati da se pred kamerama pojavljuju u društvu saudijskih zvaničnika, ali ih užasna Kašogijeva sudbina svakako neće odvratiti od toga da sa njima sklapaju dilove. Kao što je, upitan namerava li da prisustvuje velikom investicionom forumu (tzv. „Davosu u pustinji“) koji je Bin Salman ove sedmice organizovao u Rijadu, to ogoljeno formulisao Jozef „DŽo“ Keser, generalni direktor nemačkog Simensa: „Ako bismo izbegavali da komuniciramo sa zemljama gde ljudi nestaju, onda bih jedino mogao da sedim kod kuće“, konstatovao je on. Druge je još manje briga. Da li je ovih dana i nedelja neko povodom slučaja Kašogi možda čuo makar izraze zabrinutosti, ako već ne osude, iz Izraela, Rusije ili Kine? Čak i kad bi se nekako ostavilo po strani mračno nasleđe rigidnog i brutalnog, ali zahvaljujući nafti prebogatog i zato međunarodno privilegovanog saudijskog režima akumulirano pre nego što je MbS 2015. dolaskom na mesto ministra odbrane stupio na veliku scenu - za prestolonaslednika je imenovan lane - njegov lični učinak u ove tri godine, a posebno otkako je postao krunski princ, katastrofalan je kojim god kriterijumima da se meri. Posebno za nekog ko svetu pokušava da se predstavi kao navodni reformator. Evo kratkog pregleda. Ilegalni, katastrofalni rat u Jemenu koji je tu ionako ekstremno siromašnu zemlju pretvorio u pustoš, uz prateću humanitarnu katastrofu. Primoravanje libanskog premijera Saada Haririja, faktički otetog tokom boravka u Saudijskoj Arabiji, na ostavku (po oslobađanju i povratku u zemlju povučenu). Uvođenje kopnene i pomorske blokade Katara - u koordinaciji s Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Egiptom i Bahreinom - koja umalo nije prerasla i u vojnu invaziju na tu zalivsku zemlju. Stavljanje u kućni pritvor - u hotelu Ric-Karlton, doduše - par stotina bogatih i uticajnih Saudijaca, navodno u sklopu kampanje borbe protiv korupcije. Rastući broj izvršenih smrtnih kazni i slučajeva progona svakog ko se usudi da se oglasi makar i najblaže formulisanom kritikom državne politike. Hapšenje aktivistkinja koje su se zalagale za pravo žena da voze - uprkos najavljenoj, a u međuvremenu i realizovanoj odluci kojom im se to pravo daje. Bizarni diplomatski spor s Kanadom - izazvan jednim tvitom kanadske ministarke spoljnih poslova koji krunskom princu nije bio po volji - te čarka s Nemačkom, i jedno i drugo zbog izrečenih primedaba na stanje ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji... I onda, posle svega toga i još ponečega, šokantno Kašogijevo ubistvo, i to u zemlji koja je, bez obzira na sve svoje probleme, dovoljno velika i moćna da može da uzvrati udarac. Zaključak se nameće sam od sebe: MbS, najblaže rečeno, nije dorastao zadatku - kakav god taj zadatak bio. Za razliku od drugih pripadnika saudijske elite, MbS se nije školovao na Zapadu. Bio je, kažu, odličan student - diplomirao je pravo - i važi za radoholika koji ume i po 18 sati dnevno da provede na poslu; ali zna se i da ima kratak fitilj i da je nesposoban da prizna da je u nečemu pogrešio. NJegova inteligencija se ne dovodi u pitanje; ali ni njegova brutalnost, kao ni pomenuta potreba za apsolutnom vlašću. U slučaju ubistva DŽamala Kašogija, međutim, MbS više nije taj koji stvari drži pod kontrolom - i to bi moglo da bude uvod u njegov pad.