Vladine nevladine organizacije

Toliko je dug put prešao civilni sektor u Srbiji da je, marširajući kroz inostrano finansiranje i borbu protiv Miloševićeve diktature devedesetih, a potom samouvereno koračajući kroz saradnju s državom i usput preuzimajući njene nekadašnje nadležnosti tokom dvehiljaditih, danas dospeo u nezavidnu situaciju ozbiljne krize identiteta. Umesto da jednoglasno dela koliko-toliko nezavisno, transparentno i da reži na svaku zloupotrebu vlasti – a imamo je dovoljno za izvoz – jednim svojim delom je počeo da istoj toj vlasti poje orgazmične panegirike, uprkos potuljenoj stvarnosti. Tako je, recimo, prošlog decembra uz podršku jedne konzervativne poslaničke grupe u Evropskom parlamentu Briselu predstavljeno istraživanje Instituta za javnu politiku Vladimira Bebe Popovića, prema kojem je Srbija bezmalo među medijski najslobodnijim državama u Evropi. Svega četiri meseca kasnije, Reporteri bez granica su u svom izveštaju nedvosmisleno utvrdili da je „biti novinar u Srbiji nebezbedno“. Taj Institut je pre oko mesec dana dobio 9,48 miliona dinara na konkursu za unapređenje sistema socijalne zaštite Ministarstva za rad i socijalna pitanja, a NVO koje su se sličnim projektima uspešno bavile godinama unazad ostale su bez podrške države. Nevladina organizacija Transparentnost iz Trstenika – naziv neobično mnogo podseća na već postojeću NVO Transparentnost Srbija – čiji je čelnik Mario Spasić, inače koordinator Radnog tela za borbu protiv korupcije u zdravstvu, prvo je u julu netačno tvrdila da poverenik za informacije Rodoljub Šabić nije odgovorio na upite i zakonskom roku, insinuirajući da nešto skriva, a nedavno je pretio tužbom Sergeju Trifunoviću na osnovu pisanja prorežimskih tabloida. Smetalo mu, kaže, sumnjivo poslovanje fondacije Podrži život, iako je prilično transparentno i iako ni sam nije podnosio godišnje finansijske izveštaje svoje NVO. Udruženje Patku daj tati svoj cilj definiše kao „participaciju građana“, a osnovano je dva dana nakon prvog pojavljivanja – na obodima protesta zbog rušenja u Savamali 2016. godine – i dva dana pre no što je najavilo kontramiting zbog najavljene podrške otpuštenim novinarima RTV-a u Novom Sadu. Oba puta su provocirali demonstrante čija je participacija daleko manje upitna od njihove. Na pojavu organizacija koje se bave istraživačkim novinarstvom poput CINS-a i KRIK-a odgovoreno je stvaranjem organizacija Antidot i Centar za istraživanje korupcije, koje češće pišu o aferama šefa Interpola, ili sina izraelskog premijera Benjamina Netanijahua, ili o saobraćajcima koji su zdipili pokoju crvenu, ili o opozicionim političarima – vrlo zanimljivo shvatanje istraživačkog novinarstva – no što pominju nepočinstva predstavnika vlasti. Što, istini za volju, i nije teško, jer ih nijednom nisu pomenuli. Kada je trebalo iz redova NVO predložiti člana Upravnog odbora RTS-a, osnovan je fantomski Centar za društvena istraživanja koji je u rukovodstvo Javnog servisa bio delegirao omiljenog režimskog analitičara i savetnika Nebojšu Krstića. Slučaj učešća predsednika Vučića, premijerke Brnabić, ministra Vulina i rukovodilaca policije i BIA na konferenciji mlade, ekstremno desničarske NVO Nacionalna avangarda možda je medijski najviše odjeknuo, što je nažalost sakrilo i činjenicu da se odigrala neposredno pred tradicionalni Beogradski bezbednosni forum, čiji je jedan od organizatora vazda kritički raspoloženi Beogradski centar za bezbednosnu politiku. O forumu se zato pričalo daleko manje no o avangardnim izjavama šefa BIA za Beograd Marka Parezanovića kako postoji „spoljni uticaj“ na ovdašnje medije, opoziciju, sindikate i civilni sektor. Osnovna zakonomernost očigledna je baš koliko i svrha navedenih organizacija – naprednjaci možda neće otvoreno zabraniti rad neistomišljenicima u civilnom sektoru i drugde, makar zasad, ali će oformiti sopstvene tobože nezavisne organizacije, na prorežimskim medijima će njihovim hvalospevima davati sav predviđeni prostor i tako će stvoriti iluziju demokratičnosti i mimikriju nekakvog konstruktivnog dijaloga sa civilnim društvom. Kriza identiteta civilnog sektora otuda se ukazuje kao kriza njegovog legitimiteta koju potpaljuje i raspiruje sama vlast. Nakon što su ionako slabašnu državu kidnapovali i sveli je na status paradržave, stvaraju i paradruštvo, ujedno paralelno i paralisano, gde para vrti umesto burgije. „Ukupni društveni uslovi za delovanje građanskog društva su sve suženiji. Pristupni pregovori po sebi zahtevaju dijalog i saradnju s civilnim društvom, a država od EU sve više trpi pritisak da uključi NVO sektor u korišćenje IPA fondova. Vlasti ove direktive zloupotrebljavaju, pa je dimenzija režimskih NVO na kraju i politička i finansijska“, kaže za NIN Nataša Vučković, direktorka fondacije Centar za demokratiju i poslanica DS-a u Narodnoj skupštini. Politička teorija prepoznaje ovu pojavu kao „gongo“ (government-organized non-government organization, ili vladine nevladine organizacije) još od osamdesetih godina prošlog veka. To što postoje širom sveta i što su i ranije postojale u Srbiji – naši sagovornici podsećaju na brojna ad hok osnovana udruženja pri G17+ i Demokratskoj omladini koja su služila za fingiranje lokalnih, pokrajinskih i republičkih konkursa i vraćanje para u partijske kase – može samo donekle da nas uteši. „Danas se osnivanje gongova samo vrši manje pažljivo no ranije. Recimo, više se ni ne krije da u nekom vladinom NVO-u rade već zaposleni državni službenici. Dalje, nekad se pravi kontrateža radu tradicionalnih organizacija, a nekad se njihovo polje delovanja potpuno preuzima, čime se one marginalizuju, ako već nisu nekako kooptirane od strane vlasti. Ako nisu, predstoji im period transformacije. Ako jesu, nastaviće da rade s viškom režimske podrške“, kaže za NIN Đorđe Pavićević, profesor na FPN-u. Direktor Centra za praktičnu politiku Dragan Popović podseća da se danas budžetska sredstva izvlače s više plana i u većem obimu no ranije. „Recimo, pre četiri godine, tadašnji ministar rada Aleksandar Vulin je raspisao konkurs na kojem je oko dva miliona evra dodelio izmišljenim, međusobno povezanim ili tek osnovanim nevladinim organizacijama. Tada je građansko društvo osujetilo dodelu sredstava, a uskoro je pitanje hoćemo li ubuduće uopšte moći da uradimo nešto protiv toliko otvorenih koruptivnih praksa. Novina je i to što gongoi danas služe da učestvuju u zakonom predviđenim procedurama, ali i da pruže podršku vlastima“, kaže Popović za NIN. Iskustvo pokazuje da su ovi politički oksimoroni onoliko uporni u paralelnom blaćenju kritičara i veličanju naprednjačke samovolje koliko je jak otpor autentičnog civilnog društva. Primera radi, Ministarstvo pravde se u poslednjih godinu i po dana, koliko traje neformalni konsultativni proces o Ustavnim reformama u oblasti pravosuđa, koji se stidljivo i jednako neformalno ponegde naziva javnom raspravom, susrelo s neočekivano usaglašenim otporom. Na zahtev strukovnih udruženja, više od 70 nevladinih organizacija i pojedinih medija da se amandmani na promene Ustava odbace i da se s izmenama Ustava započne iznova, usledila je orkestrirana najezda gongoa. Tokom 2017, Ministarstvo je tako koristilo predloge organizacije Rolan (Rule of Law Academic Network), koju čine četiri organizacije, od kojih je jednu, Europijus, krajem marta osnovala Milica Kolaković Bojanić, tadašnja konsultantkinja zadužena za poglavlje 23 pri Ministarstvu pravde. U januaru ove godine je potom još jedan vladin službenik, direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić, osnovao NVO Mreža pravnika Srbije. Usledilo je urnebesno pismo podrške Ministarstvu koje je potpisalo 40 gongoa – među njima dosta neregistrovanih udruženja, između ostalog i obućara i frizera – a trenutno se najstručnijim rečnikom razbacuje novoosnovano strukovno udruženje, Udruženje sudija i tužilaca Srbije. Tamo gde već postojeća strukovna udruženja Državno veće tužilaca (DVT) i Visoki savet sudstva (VSS) oštro kritikuju predložene Ustavne reforme, navodeći da će omogućiti dodatnu politizaciju pravosuđa, USTS je nakon četiri revizije amandmana ove godine formirao drugačije mišljenje. Indikativno je da je predsednik ovog udruženja Nenad Stefanović u martu ove godine u izjavi za NIN govorio negativno o ulozi Rolana i predloženom rešenju reformi, strepeći od povećanja direktnog pritiska na pravosuđe baš koliko i VSS i DVT. Još je sugestivnije to što USTS danas poziva na što skorije usvajanje reformi. Treba pomenuti i slučaj Centra za evropske politike. Osnovan je 2011. godine i stoga se ne može smatrati naprednjačkim izumom. NJegov direktor bio je Nebojša Lazarević, koji je ranije bio u Kancelariji za evropske integracije i u Ministarstvu trgovine i usluga. Potom je kao član NVO-a delegiran u Uži pregovarački tim Srbije s Evropskom unijom. Trenutni predsednik je Srđan Majstorović, koji je pre toga radio u Kancelariji za evropske integracije od njenog formiranja 2004. godine. U savetu CEP-a su Miroljub Labus, te šefica Pregovaračkog tima za vođenje pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji Tanja Miščević i nekadašnji ambasador, pomoćnik ministra spoljnih poslova i šef Misije Republike Srbije pri EU Duško Lopandić. Među civilnim sektorom ima glasova koji tvrde da je reč o NVO-u na čiji rad činjenica da je povezan s javnom upravom ne utiče, ali ima i mišljenja da im ta pozicija pomaže u funkcionisanju, zbog čega su im izveštaji, iako načelno neblagonakloni prema vlastima, istovremeno i nedovoljno kritični za organizaciju koja se najvećim delom bavi evropskim integracijama. Organizacija čija je zaleđina očigledno u okoštalim političkim elitama na vlasti ima i u Nacionalnom konventu o Evropskoj uniji, telu koje okuplja više od 700 udruženja i organizacija civilnog društva, i čija je svrha prema nekim mišljenjima takođe da simulacijom dijaloga zadovolji i Vladu Srbije i EU. Prema dostupnim procenama, u Srbiji trenutno funkcioniše oko 30.000 nevladinih organizacija i priličan broj neformalnih udruženja i grupa građana. Pre šest godina, kada je SNS došao na vlast, broj organizacija kretao se između 17.000 i 20.000. Vrtoglavi skok njihove brojnosti najčešće se tumači kao posledica osnivanja gongoa za jednokratnu upotrebu – „Patku dajte tati“ danas malo ko i pamti – i osnivanja enormne količine NVO na lokalu gde se, recimo, petočlana porodica u roku od jednog dana nađe u pet fiktivnih direktorskih fotelja. Potpuno legalno i nimalo legitimno. Zanimljivo je, inače, da se sedište mnogih gongoa nalazi u palati „Beograd“ – odmah do sve vulgarnijeg Studija B, gde je mnogo neiskorišćenog kancelarijskog prostora. Sve ove NVO se bore za skoro 7,2 milijarde dinara koji su budžetom predviđeni za njihovo delovanje (istini za volju, veliki deo tih sredstava otpada na sportske saveze, humanitarne organizacije i savete nacionalnih manjina). Pre šest godina, ova sredstva su iznosila oko 7,7 milijardi, godinu dana kasnije čak 14,4 milijarde dinara, pa je trend opadanja dostupnog novca lako uočljiv. Kad je bara mala, a krokodila toliko da se penju jedni drugima na grbaču, integritet ostaje u prljavoj vodi, a organizacije počinju da obaraju svoje cene za izvršenje poslova koje vlast nudi. Popović otuda ima određeno razumevanje za tradicionalne NVO koje su dale jedan dinar da uđu u naprednjačko kolo, premda kaže da to sam ne bi uradio, i nada se da neće morati da izdvoje dva da bi iz njega izašli neuprljanog obraza. Branislav Guta Grubački i Nikola Tamburkovski iz Novog optimizma tvrde da je i dvehiljaditih bilo organizacija koje su gutale politikantske žabe, na šta devedesetih nikad ne bi pristale. „Ova vlast je samo iskoristila oportunizam u srpskom društvu. Osilila se onoliko koliko su joj građani i civilni sektor dozvolili i šire se jer svi skupa od 2000. nismo uspeli da od Srbije napravimo tvrđavu slobode. Uostalom, kad već u preambuli Ustava slažeš i kažeš da je Kosovo deo Srbije, kada vodiš politiku ’i Kosovo i EU’, a neformalno priznaješ da će biti ’ni Kosovo ni EU’, ti već praviš temelj paralelne stvarnosti u kojoj su plate visoke, a nevladin sektor zapravo prorežimski“, kažu oni za NIN. Naročito brine bojazan direktora Centra za regionalizam Aleksandra Popova da će parapolicijske i paravojne snage u službi vlasti u toj paralelnoj stvarnosti imati sve više slobode. „Službe oduvek kontrolišu ekstremističke grupe, a posebno navijače, koji se bave svime osim sportom. Setimo se paljenja Bajrakli džamije nakon pogroma Srba 17. marta 2004. ili čuvenog ’Mitinga za Kosovo’ nakon proglašenja nezavisnosti kada su palili ambasade. Danas vlast pod kontrolom drži službe, pa samim tim i te elemente kockastih glava koji se za vreme izbora vozaju u džipovima i u glasačke kutije uteruju i strah i glasove. Te formacije neće sutra braniti državu, javni red i mir, već vlast, naročito ako joj regularna vojska i policija otkažu poslušnost. Regularni civilni sektor tu nema mnogo prostora za delovanje. Zvaničnici nam retko dolaze na događaje, a i kad dođu, njihove izjave se iseku i prenesu se van konteksta događaja“, kaže Popov za NIN. Mogući slogan SNS-a pred izbore mogao bi da bude: „Građani nam ne trebaju – za paralelnu, paralizovanu, paravojnu Srbiju!“