Razmena teritorija nije loša ideja, ali Kosovo je država

Planeta nam je živahna ovih dana, nema šta; sva je u pokretu. Velika Britanija odlazi iz Evropske unije, Evropa se razilazi sa Amerikom, Rusija dolazi, tako bar kažu na Zapadu, populistička desnica izlazi iz jazbina u naizgled bezbednim bastionima liberalizma, a kolektivno delujemo kao da silazimo sa uma. O tom prolasku kroz tunel NIN je razgovarao sa Filipom Kanlifom, docentom politike i međunarodnih odnosa na Kentskom univerzitetu i suosnivačem Potpunog bregzita (Full Brexit), mreže podrške prvopomenutom odlasku. Kanlif je gostovao u raznovrsnim svetskim medijima, poput Bi-Bi-Sija, Al DŽazire i RT. NJegova najsvežija knjiga je prošlogodišnja Lenjin živi! Nova vizija ruske revolucije. Šta se trenutno zbiva na scenama i po kuloarima bregzita? Teško je otkriti istinu iza svih glasina i kontradiktornih priča. Čini se da će nekakav sporazum biti postignut, i da će iz raznovrsnih razloga biti nezadovoljavajući. No ako britanska vlada bude mogla da obezbedi sporazum, trebalo bi da uspe i da ga provuče kroz parlament, možda uz pomoć opozicionih parlamentaraca. Ali još je moguće da sporazuma ne bude; trenutno je sve veoma neizvesno. Da li je moguć novi referendum? Mislim da novi referendum nije verovatan, jer bi bilo teško organizovati ga i izglasati šta je potrebno u parlamentu do marta sledeće godine, ali nije nemoguć. Moglo bi da bude i referenduma o uslovima sporazuma, ali šta god se dogodilo, mislim da bi drugi referendum bio užasan po predstavničku demokratiju. NJime bi političari predali političko vođstvo, i stoga bi bio veoma štetan po interese zemlje, šta god neko mislio o Evropskoj uniji. Imate li utisak da ni Velika Britanija ni Evropska unija nisu bile spremne za ovakav ishod? I jedna i druga izgledaju kao da pre čina nisu razmišljale... Obostrano je tako. Što se tiče Britanije, politička klasa je pre trideset godina isporučila vladavinu u ruke Brisela, pa se sada muči kada sama mora da upravlja zemljom. Ta klasa nema političkog samopouzdanja da vlada bez podrške stranih vlada i međunarodnih institucija koje Brisel nudi. Što se pak tiče Evrope, zastupnici evropske federacije smislili su najtežu moguću proceduru izlaska. Ako uzmemo u obzir i kratko vreme koje je na raspolaganju, dve godine, nije iznenađujuće da je ovako teško iskobeljati se iz Evropske unije. Kako će izgledati ta Evropska unija, bez Velike Britanije, a sa sve više populizma? Mislim da će Evropska unija ubuduće biti znatno drugačija. Biće verovatno manje jedinstvena, pa i manje integrisana – možda i sačinjena iz koncentričnih krugova sa hijerarhizovanim nivoima članstva. Ni evrozona verovatno neće biti ista, već će imati manje članica valutne zajednice. Takođe smatram da bi unija mogla da postane daleko politički konzervativnija, umesto da se kao sada identifikuje sa liberalnim internacionalizmom. Da li mislite da bi u takvoj zajednici bilo mesta za države Zapadnog Balkana? Mislim da bi svako na Zapadnom Balkanu – režim i opozicija, političari i građani, članovi partija i obični glasači – trebalo da razmišlja o budućnosti van Evropske unije. Mislim da ne bi bilo mudro uložiti sve na jednu kartu, jer postaje sve teže zamisliti čak i da EU dugoročno opstaje, a kamoli da postoji u obliku u kome je postojala do sada. Dalja integracija nije nemoguća, ali uzimajući u obzir kako je unija tretirala manje članice, kao i da je pod ogromnim pritiskom, i da se očigledno restrukturira, zainteresovani za budućnost zemalja iz regiona ne bi trebalo da razmišljanja oslanjaju na briselske dobre vile koje će rešiti sve probleme. Odnosi Evrope i Sjedinjenih Američkih Država na niskim su granama. U kom će se pravcu razvijati evropska i britanska saradnja sa Amerikom? Ne mislim da će biti nekog dramatičnog prekoatlantskog raskida, ali neće biti loše ako evropske zemlje budu primorane da se više oslone na sebe; da razmišljaju sa manje oslonca na Vašington. To bi primoralo vlade i narode Evrope da preuzmu više odgovornosti za svoje političke izbore. Britanski odnosi sa SAD verovatno će ostati isti. Za sada se čini da britanska vlada žarko želi da očuva što više međunarodnih veza van Evropske unije, što otkriva njen konzervativni pogled na svet, to jest strah od promena. Vlada izbegava priliku da osmisli novu ulogu Britanije, i zbog toga će se verovatno čvrsto držati savezništva sa Amerikom, ali to je savezništvo uvek bilo značajnije Britaniji nego Americi. Mišljenje Amerikanaca o Britaniji veoma se razlikuje od onoga što Britanci misle da Amerikanci o njima misle. Hoće li Rusija profitirati od ovog zapadnog haosa? Kakvom vidite njenu budućnost? Rusija će uvek biti velika regionalna sila i veoma značajna evropska zemlja, ali njen uticaj i domašaj u ogromnoj su meri precenjeni, kako u Evropi tako i drugde. Rusija je u osnovi reaktivna. Ima jasnu svest o tome koje nacionalne interese treba da brani, ume da postigne strateške uspehe – da odbrani vladu Bašara al Asada ili da održi zamrznut konflikt u Ukrajini – i zbog toga spolja deluje tako odlučno. Ali takva je samo u poređenju sa zapadnom spoljnom politikom. Tendencija da se Rusija krivi za svaki loš ishod, svejedno da li je reč o američkim izborima, bosanskim izborima u Republici Srpskoj ili o bregzitu, nije ništa više od potrage za vešticom iz bajke. Impozantan trud se ulaže u ponovno pisanje priča iz Hladnog rata. Šta mislite o kosovskom problemu? Smatrate li podelu dobrim rešenjem? Beograd ne vlada Kosovom od 1999. Što pre srpski političari i srpski narod prihvate činjenicu da je Kosovo samostalna država, biće bolje za Srbe. Ne mislim da su razmena teritorija ili nove granice načelno loša ideja, iako će to zavisiti od širih zaštitnih mera za Srbe južno od Ibra, kao i od prikladne zaštite za kulturne i verske spomenike Kosova. Ovde postoji jedan paradoks. Zapad je u celini još veoma podozriv spram ideje razmene teritorija, pa bi za nju bila potrebna ogromna nezavisnost spoljne politike i Prištine i Beograda. Bio bi to, dakle, veliki performans političke nezavisnosti Srbije, u kome bi ona išla protiv Brisela, Berlina, Londona, Pariza. Srbija više ne bi bila usmerena na to da nadoknađuje stare poraze, zbacila bi ogroman teret i pride stekla određenu nezavisnost spoljne politike spram Evropske unije. U vašim tekstovima primetne su simpatije prema idejama levice. Mogu li one igrati iole značajnu rolu u 21. veku? Levica bi morala ponovo da uspostavi veze sa narodom. Upečatljivo je koliko je levica u Evropi, naročito u Evropskoj uniji, neprijateljska prema masovnoj demokratiji. Ona zastupa nadnacionalizam Evropske unije kao nekakav internacionalizam, a reč je o internacionalizmu krupnog kapitala, vladajućih elita i kosmopolitskih pogleda srednje klase, a ne o demokratskom internacionalizmu. Dok god je levica povezana sa takvim idealima, mučiće se da napravi bilo kakav pomak u 21. veku. Tokom britanskih debata o Evropi, bilo je upadljivo koliko liberalna levica – pa i delovi drugačije levice – snobovski posmatra sugrađane, koliko misli da oni nisu sposobni da sami razmišljaju, da su zadrti iracionalni ksenofobi. Ima čak i radikalnih anarhističkih grupa koje se protive bregzitu i podržavaju Evropsku uniju. Da sam ja na čelu revolucionarne partije u Britaniji, trenutno bih se borio za najtvrđi mogući bregzit, za mogućnost da se britanska politička i ekonomska struktura ponovo osmisle. A to bi zahtevalo mnogo šire vizije i daleko više političke volje no što je naša sadašnja elita pokazala. Kada već govorimo o vizijama, kakav je i kakav će biti odnos Velike Britanije prema migracijama? Britansko neprijateljstvo spram imigracije u kontekstu bregzita se preuveličava. Migracije jesu bile među glavnim brigama glasača, ali ne samo izbegličke, već i radničke. Ankete kažu da je Britanija i dalje otvorenija prema migracijama nego druge evropske zemlje, poput Italije, pa čak i Švedske, a ta se otvorenost povećava od glasanja 2016. Nije, dakle, reč o ksenofobiji, već o potrebi demokratske kontrole nad granicama, koju je bilo teško ostvariti u Evropskoj uniji. Do sada se prema migracijama postupalo zarad političkih i ekonomskih efekata. Nedavno su objavljeni razgovori guvernera Banke Engleske i tadašnjeg premijera Tonija Blera, u kojima guverner jasno kaže: „Treba da otvorimo granice, jer će to zauzdati plate, a tada će inflacija ostati niska.“ To je bilo veoma cinično. Najzad, vidite li neki pristojan izlaz iz sirijskog pakla? Što se tiče Sirije, mislim da kraj rata nije daleko, a za bilo kakvo trajno rešenje biće potrebna velika nagodba regionalnih i svetskih sila. Možda će Amerika i Rusija iskoristiti tu nagodbu da zakrpe odnose. Nažalost, nema više izgleda za demokratske nade ljudi koji su se suprotstavili sirijskoj vladi. Najbolje što za sada mogu da očekuju jeste nekakav mirovni sporazum koji će Siriji dati šansu da se oporavi od rata. Prošli su dani nade u demokratski režim i slobodne višestranačke izbore. To je daleka budućnost.