Tamo gde nasilje vlada

Konačno, evo važnog poena za posustali srpski film! Južni vetar, reditelja Miloša Avramovića prenuo je, bolje reći uzdrmao srpski film iz letargije. Ovaj izvanredni film raskošnog, gotovo baroknog senzibiliteta u formi, ne manje pleni i sadržajem. Ponikao na neonoarovskim premisama, Južni vetar vrlo konzistentno zadovoljava na nekoliko ravni: žanrovskim pristalicama on može biti veoma validan argument u prilog žanrovski koncipiranog filma, ali istovremeno poseduje i jako dobro artikuliše kritičku oštricu te na vrlo inteligentan način opservira srpsko društvo u njegovoj savremenosti. Južni vetar je film ludo zabavan, koliko i ubojito angažovan. Uz besprekornu Avramovićevu režiju, vrhunska glumačka ekipa je ono najvrednije u njemu (ne treba zanemariti ni sjajnu muziku Aleksandra Ranđelovića). Dragan Bjelogrlić (u ulozi Cara) naprosto je fascinantan i ovo je jedna od uloga njegove filmske karijere, a Miloš Timotijević (Stupar) izrasta ne samo u veliku nadu srpskog filma, no u glumca osobenog, evropskog profila. Što se Miloša Bikovića tiče, ovo je definitivno njegova najbolja filmska uloga (pogotovu nakon bledunjave uloge u ruskom filmu Led) i toliko mu pasuje da se gledalac ne može oteti utisku da je i pisana za njega. Film govori o mladom pripadniku beogradske automobilske mafije Petru Marašu (Miloš Biković) čijom krađom pogrešnih kola otpočinje lanac nepredvidivih događaja. Maraš, koji se upravo naseljava u novi stan i sprema se da sa svojom devojkom (Jovana Stojiljković) počne ozbiljan partnerski život, postaje progonjena zver i njegovo hvatanje postaje imperativno u životu nekoliko ljudi najneposrednije umešanih u krađu ovih kola, odnosno u ono što ta kola sadrže. Furiozan u ritmu, nepredvidiv u sadržaju, koherentan u svim aspektima, Južni vetar postaje raskošni vizuelni praznik koji, na jednoj strani, manifestuje izuzetno žanrovsko bogatstvo te ga rotacijom žanrovskih kodova možemo „čitati“ kao triler, policijski film, film potere, melodramu (uz rudimente još nekih podžanrovskih grupa), a na drugoj, velika vrlina toga filma je što o kancerogenom stanju srpskog društva (policijski inspektor je glavni diler heroina!?), govori jezikom samog tog stanja, bez didaktike, moraliziranja ili ma kakvog ulepšavanja. Što će reći da su i brutalizacijski postupak u njemu i scene nasilja retko viđene u srpskom filmu (scena u kojoj Golub, Nebojša Glogovac, ubija mladog Bugarina), konstitutivni delovi zatečenog stanja, u svojoj sirovoj formi. Na ovaj način Južni vetar se može braniti od prigovora da je samo hladni stenogram faktičnosti, što ne bi bilo dobro po film, jer bi na ovaj način umanjilo njegove estetske učinke i stvaralačku invenciju. Paradoks Južnog vetra je da, iako prikazuje beznadežnu situaciju, to nije film bez nade, bez obzira na njegovu dijalošku skepsu s kraja filma kad Stupar u ciničnom tonu Petru Marašu navešćuje beskrajnu spiralu ponavljanja u najdoglednijoj budućnosti, po njegovom izlasku iz zatvora. Južni vetar je „heavy“ film i po nekim drugim osobenostima među kojima treba apostrofirati vrlo rizičan koncept u kojem su, bezmalo, svi glavni junaci (sem devojke, Marašovog brata i roditelja) negativci čije je narativno pozicioniranje takvo da ne samo da budi simpatiju, no ni ne isključuje identifikaciju. Slično junacima filipinskog filma On the Job Erika Matija (potpisnikovog trenutno najomiljenijeg svetskog reditelja), junaci Južnog vetra bore se da prežive, i bez svesti o tome šta je ideologija ideologizuju samu matricu preživljavanja kao marksistički paradoks: „Samo nasilje pomaže tamo gde nasilje inače vlada“, ne tražeći pritom izvinjenje. A zar je to izvinjenje potrebno? Film: Južni vetar Režija: Miloš Avramović Uloge: Miloš Biković, Dragan Bjelogrlić, Nebojša Glogovac, Miloš Timotijević