Ovim tempom Srbija neće nikada stići ni Bugarsku

Prepunom salom Kolarčeve zadužbine najveći aplauz na promociji knjige Misterija novca – ko zaista kreira novac prolomio se kada je njen autor Nebojša Katić poručio da je država koja se zadužuje u evrima da bi izmirila obaveze u domaćoj valuti – sišla s uma. Zato razgovor za NIN sa ekonomistom i konsultantom, koji od 1992. živi i radi u Londonu i počinjemo pitanjem šta bi onda rekao za Srbiju, u kojoj je samo četvrtina javnog duga u dinarima, a ostatak u nekoj drugoj valuti, konkretno 39,3 odsto u evrima, 28,5 odsto u dolarima, a 6,3 odsto u drugim valutama? „Istine radi, struktura javnog duga se nešto popravila i dinarska komponenta javnog duga se povećala u odnosu na, na primer, 2012, kada je dinarski udeo bio 20 odsto. Fenomen da se budžeti država u razvoju zadužuju u stranoj valuti se u literaturi naziva `prvobitni greh`. Meni je ta kovanica previše meka, pa za pomenuto zaduživanje koristim precizniji termin – sumanuta ekonomska ideja. Tu ludost su strani savetnici proglasili za mudrost i tako je prodali ubogim državama, namičući im trajno dužničku omču. Smisao podvale je da se državama onemogući korišćenje autonomnog emisionog mehanizma i da se emisija domaće valute vrši na bazi inostranih kredita, jer se time, tobože, ne podstiče inflacija“, objašnjava Katić za NIN. Zašto je Japan, čiji je dug dva puta veći od bruto domaćeg proizvoda, u mnogo boljoj poziciji nego Srbija, u kojoj se vlast hvali da je smanjila dug ispod 56 odsto BDP-a? Ekonomsku sudbinu zemlje ne određuje visina javnog duga, već način njegovog finansiranja. Kada javni dug finansiraju stranci, tada je sudbina zemlje u njihovim rukama. Kada stranci, iz bilo kog razloga, prestanu da vas kreditiraju, izbija dužnička kriza. Taj fenomen se u teoriji naziva „iznenadno zaustavljanje“. Javni dug Japana je oko 238 odsto BDP-a i to je neverovatna cifra, ali … Japan svoj dug finansira iz domaćih izvora, finansira ga jenima, finansira ga indirektno primarnom emisijom i sa takvim dugom se može živeti - Japan ne zavisi od milosti stranaca. Da napravim ovde nešto prizemniju analogiju – nije svejedno da li građani, na primer, duguju nekome u porodici, ili duguju zelenašima. Ovi drugi lome noge. Početkom 2015. tvrdili ste da Srbija srlja u propast duže od decenije, iako do 2008. rast BDP-a ni u jednoj godini nije bio manji od 4,4 odsto, a tu stopu ni ove godine nećemo dostići. Znači li to da mi, zapravo, i dalje srljamo u propast i da li nam ostaje samo da se uzdamo u Pašićeve reči – spasa nam nema, propasti nećemo? Prvo, stope rasta se moraju gledati u kontinuitetu od bar pet do deset godina, da bi se mogli izvlačiti pouzdaniji zaključci o privrednim kretanjima. Hvaliti se stopom rasta ostvarenoj u jednoj godini je jeftina propaganda. U poslednjih deset godina, računajući i „senzacionalnu“ 2018, Srbija je rasla po prosečnoj godišnjoj stopi manjoj od jednog procenta i po tome je bila na pretposlednjem mestu u regionu. U poslednjih pet godina, uključujući ponovo i očekivanu stopu rasta za ovu godinu, prosečna stopa je oko 1,5 procenat godišnje i ubedljivo je najniža u regionu. Drugo, nije svejedno kako se rast kreira. Ako se to čini tako što prodajete sve što se može prodati, držite sumanito precenjeni kurs dinara, forsirate uvoz, stimulišete zaduživanje privatnog sektora i ulažete u neproduktivne nekretnine, tada neko vreme imate visoke stope rasta, ali završite na ivici bankrota kao što je Srbija završila 2008. Treće, stopa rasta od oko četiri procenta kojom se vlasti gorde je veoma niska za državu čiji je BDP po stanovniku tako skroman. Sa takvom stopom Srbija nikada neće stići čak ni države poput Bugarske, na primer. Stiče se utisak da vlast uopšte ne brine što je naš izvoz ove godine porastao za 7,7 a uvoz za 12,8 odsto. Da li je zbog toga neko već trebalo da upali alarm? Precenjeni kurs dinara je samoubilačka politika za države u razvoju. Precenjeni kurs stvara iluziju stabilnosti, pomaže da inflacija bude niža, da plate iskazane u evrima izgledaju veće i da svi parametri koji se mere u odnosu na BDP (iskazan u evrima) izgledaju bolje. Za to vreme se pogoršava deficit trgovinskog bilansa, strana roba preplavljuje tržište, a domaći proizvodi su sve manje konkurentni. Sve ovo smo već gledali, u koloru, u predvečerje 2008. I ranije ste kritikovali „jak“ dinar, jer se tako favorizuju uvoznici, a ne izvoznici. Šta kažete danas, kada je dinar u odnosu na februar 2017. ojačao za pet odsto prema evru, za 6,5 prema britanskoj funti i za 10 procenata prema dolaru i švajcarskom franku? Nije li to, za većinu, dobra monetarna politika, jer u Srbiji, što bi rekao profesor Miodrag Zec, ipak ima mnogo više neto dužnika nego poverilaca? Za dužnike je domaća monetarna politika i politika kursa dinara zaista sjajna … ako se ne gleda dalje od nosa. Đavo će doći po svoje kada dinar krene da pada, kada kamate krenu da rastu i kada izvršitelji zakucaju na vrata. U kojoj meri jak dinar podupiru stranci, koji unose u zemlju devize, menjaju ih u dinare, koje pozajmljuju državi uz relativno visoke kamatne stope, a onda povrh svega zarađuju i na kursnim razlikama? Šta će biti kada se trend preokrene? Svaki priliv deviza, bez obzira na osnov, utiče na jačanje dinara. Pri tome, samo je priliv od izvoza zaista zdrav i ne nosi rizike. Najnezdraviji prilivi su upravo oni nepotrebni prilivi poput inostranih kredita kojima se finansiraju dinarski budžetski troškovi. Kada takvi prilivi stanu ili se uspore, a bojim se da taj trenutak nije daleko, opet ćemo imati krizu poput one iz 2008. Godinama ste radili u Energoprojektu. Kako se vama čini „projekat veka“ - Beograd na vodi? Beograd na vodi nije projekat po mom ukusu, ali bih ovde ukuse ostavio po strani i fokusirao bih se samo na dve zbunjujuće ekonomske dimenzije tog projekta. Prvo, nejasno je šta država uopšte traži kao akcionar u preduzeću koje se bavi izgradnjom luksuznih stanova. Tu državi apsolutno nije mesto i država nema šta da traži u projektima takve vrste. Drugo, nejasno je zašto je takav i toliki projekat dat samo jednom investitoru i to na rok od 30 godina. Da tog čudnog, veoma čudnog, monopola nema, projekat bi se mogao završiti bar dva puta brže uvođenjem novih investitora i konkurencijom među njima. Setimo se samo šta je sa druge strane reke izgrađeno za 30 godina i to na mnogo većem prostoru. Više puta ste rekli da država mora prestati da juri strance i da im plaća da investiraju. Ne čini li vam se da sada stranci i dolaze samo zbog subvencija i jeftine radne snage? Kako vama kao pristalici teze da razvoj mora da se planira deluju pozivi predsednika Vučića stranim investitorima u stilu – ako vam bilo ko nešto ponudi, samo dođite u Srbiju i dobićete više? Tu vrstu politike u ekonomiji zovemo „trkom ka dnu“, gde mučeničke države potkopavaju jedna drugu nudeći sve veće i veće subvencije i druge povoljnosti. To su poruke očajnika koji nemaju nikakvu drugu razvojnu ideju osim ideje da se prodaje jeftina radna snaga. Pri tome se niko ne obazire na kvalitet investicija, niko se ne sekira što u državu dolaze veliki prodajni lanci koji će povećati uvoz strane robe, ili što dolaze industrije bez budućnosti, ili što će mnogi otići kada se subvencije potroše ili će tražiti nove ustupke da ne odu. Iako su subvencije i jeftina radna snaga izuzetno važni, stranci dolaze i da bi preuzeli tržišta i da bi najvažnije resurse stavili pod svoju kontrolu. Takvi stranci su se nekada nazivali kolonizatori, dok se danas nazivaju strani investitori. Kako kao neko ko se protivio prodaji poljoprivrednog zemljišta strancima komentarišete to što je država PKB sa 17.000 hektara prodala za 104 miliona evra Al Dahri? To je loša odluka i samo je kamenčić u mozaiku neodgovorne politike. Ali da podsetim, tu politiku su omogućile prethodne vlasti potpisivanjem sporazuma sa Evropskom unijom kakav nijedna država kandidat pre toga nije potpisala. Srbija je jedina država koja je prihvatila da zemlju prodaje strancima i pre nego što uđe u EU. Niko se tada nije previše uzbuđivao zbog takve odluke. Uzgred, zemljište PKB-a nije jedino koje prelazi u strane ruke, niti je jedini strateški resurs koji je u stranim rukama, niti je to politika od juče. Može li se objasniti apsurd da je Srbija u poslednjih 10 godina privukla više direktnih stranih investicija nego sve zemlje Zapadnog Balkana zajedno, uključujući tu i Hrvatsku, a uprkos tome ni jedna zemlja, osim BiH, nema manji udeo ukupnih investicija u BDP-u? Šta vam to govori? I čemu da se nadamo? Prvo, to govori da vas strane investicije neće spasiti, ma koliko bile visoke. Drugo, to govori da su domaće privatne investicije na niskom nivou i da je država za njih nezainteresovana. Treće, to govori da su državne investicije već deceniju veoma niske. Srbija nema razvojnu strategiju, nema razvijene mehanizme podsticanja investicija, a bez velikog rasta investicija nema ni zdravog privrednog rasta. Zašto, po vašem mišljenju, nema više domaćih investicija? Rak-rana domaće ekonomije je katastrofalna kreditno-monetarna politika kakva se vodi tokom celog novog milenijuma. Srbija je prihvatila model koji u teoriji nazivamo „novi makroekonomski konsenzus“ (to nije isto što i Vašingtonski konsenzus). U skladu sa tim, države nikako ne treba da utiču na kreditnu politiku banaka ili da je, ne daj bože, usmeravaju. Bankama je tako prepušteno da rade šta hoće i da kreditiraju koga hoće bez ikakvih ograničenja. Banke ne vole da kreditiraju investicije, milije im je da kreditiraju građane i državu, a statistički podaci to jasno pokazuju. Kako sam i u prethodnim odgovorima koristio „psihijatrijsku terminologiju“ i ovde ću se poslužiti njome uz mali šekspirovski dodatak - ovakva kreditno-monetarna politika je ludost u kojoj ima previše sistema. Ispada da država radi sve suprotno od onoga što vi predlažete – po vama Komercijalna banka ne bi smela da bude prodata, već bi joj trebalo spojiti preostale domaće banke, a samo je pitanje dana kada će biti prodate preostale državne banke. Zašto je to loše? Pa zar ceh lošeg upravljanja državnim bankama već nije premašio milijardu evra? Bez velikih domaćih banaka nema domaćeg razvoja. Ali, ni velike domaće banke nisu garancija razvoja ako država nema razvojnu politiku, ili ako u banke postavlja diletantski i/ili korumpirani kadar. Ceh lošeg vođenja državnih banaka je za svaku osudu, ali ceh koji Srbija plaća zbog ovakvog finansijskog sistema je daleko, daleko veći od te jedne milijarde. No, nadajmo se da će sve to što država radi, a što je sasvim suprotno onome što ja mislim da treba da radi, biti na korist građana i privrede i da zaista ulazimo u najavljeno zlatno doba. U kojoj bi meri na male igrače mogao da utiče trgovinski rat između SAD i Kine, mada Vašington ne štedi ni saveznike? Može li to usporiti ionako spor oporavak srpske ekonomije? Sukob SAD i Kine sam nazvao „majkom svih ratova“. Mislim da ne razumemo sasvim o kakvom sukobu je reč i kakve su potencijalne implikacije tog sukoba. Kina danas smenjuje SAD na vrhu ekonomske piramide moći, a istorija nas uči da je svaka takva smena bila praćena velikim ratovima. Ostaje samo nada da taj ekonomski sukob neće prerasti u pravi, krvavi rat i globalnu kataklizmu. Što se samog trgovinskog rata tiče, on može dovesti do teških ekonomskih posledica i doprineti da ponovo uđemo u globalnu ekonomsku krizu ogromnih razmera, sličnu onoj iz 2008. Nesporno je da su mere štednje doprinele da se za relativno kratko vreme od dve milijarde evra budžetskog deficita dođe do par stotina miliona evra suficita. Da li se, u tom smislu, isplatilo smanjenje plata u javnom sektoru i penzija? Politika budžetske štednje je popravila stanje državne kase, ali su teško postradali budžeti građana i privrede. Srbija je do ove godine bila u stanju efektivne recesije i to je cena fiskalne konsolidacije. Ne zaboravimo i da je javni dug Srbije danas apsolutno veći nego što je bio 2014. kada se ušlo u proces budžetske štednje. Mnogo reklamirani pad javnog duga u odnosu na BDP je u domenu finansijske alhemije i mogao bi se nazvati trijumfom metodologije nad zdravim razumom. Pre godinu dana sam o tom alhemijskom procesu pisao u Politici. Država tvrdi da je javni dug u odnosu na BDP pao na 56,6 procenata. Da bi taj podatak o velikom padu javnog duga imao logičku konzistentnost, rast BDP-a bi morao biti 9,3 procenta, dakle, morao bi biti bar dvostruko veći od realnog rasta koji će Srbija ostvariti u ovoj godini. Ovde neću koristiti psihijatrijske termine, već ću samo skrenuti pažnju na to da se dugovi vraćaju novcem, a ne procentima himere koja se zove BDP i koja je dodatno deformisana politikom kursa dinara. Kako vama u Londonu zvuče reči srpskih zvaničnika da penzije nikada nisu bile veće, da će plate uskoro dostići 500 evra, da smo po zaradama već pretekli BiH i Bugarsku, a uskoro ćemo i ostale susede, da je nastupilo „zlatno doba“... Zar ne poželite da se odmah vratite? Prvo, u normalnim sistemima penzije mogu biti velike i male, ali uvek rastu budući da se koriguju u skladu sa kretanjem inflacije. Logika tog procesa je da su penzije iz godine u godinu uvek nominalno veće, bez obzira na to da li se koriguju za pun iznos inflacije i bez obzira na to da li je njihova visina dovoljna za život. Takvim rastom penzija vlasti se ne hvale, jer bi se takvoj hvali mediji žestoko narugali. Drugo, bilo kakvo iskazivanje plata i penzija u evrima, pa upoređivanje sa primanjima u okruženju je nepouzdano, jer se time ignoriše i kursna politika i unutrašnji nivo cena u državama sa kojima se Srbija poredi. Ako je Donald Tramp pobedio i zbog toga što su dohoci prosečnih Amerikanaca godinama stagnirali, čak i padali, kako je onda rejting predsednika Srbije rastao i dok su plate i penzije realno padale? Da li će u Srbiji ikada ekonomski parametri imati bilo kakav uticaj na odnose snaga na političkoj sceni? Bilo bi krajnje nefer da se pad plata i penzija stavi samo na raboš vlasti koje su došle krajem 2012. Iako nemam simpatija za ekonomsku politiku koja se vodi, iako sam kritičar te politike, ona svakako nije gora od politike kakva se vodila do 2012 - čak je i nešto bolja. Problem je što je ekonomska politika ove vlasti politika kontinuiteta sa prethodnim vladama, što počiva na istoj ekonomskoj doktrini i što sledi istu matricu koja je pogubna po Srbiju. Iritira, naravno, i nepotrebna propagandna i retorička brutalnost koja prati ovakvu politiku i koje je van svih proporcija. Mislim da tako nešto do sada nije viđeno u Srbiji, a viđeno je svašta.